Pogled iz okupirane Ljubljane

Photo: Dimitar Anakiev

Kada se jednog dana bude podvlačila crta pod akciju Occupy Ljubljana, kao jedan od najvećih njenih rezultata ostaće upisano to što je učestvovanje u međunarodnoj akciji protiv kapitalizma dobilo široku podršku naroda ali prećutno i vlasti, sindikata i društava. Po prvi put otkako je Slovenija samostalna, slovenačko društvo je podržalo rešenja levice koja prevazilaze okvir nacionalnog-okrenuta su leđa naciji i nacionalizmu, progovorila je internacionalna solidarnost među ljudima i planetarni duh. Po prvi put otkako je Slovenija samostalna, levica i njena agenda dobija najširi društveni značaj. Taj sjajan i do juče nezamisliv rezultat ostvarila je alternativna, vanprlamentalna levica. To je svetlost i putokaz levičarskim pokretima na Balkanu takođe

Ovaj tekst bio je izvorno zamišljen kao ushićene i ustanički proglas napisan za e-Novine iz pobunjeničke Ljubljane na čijim se je trgovima i ulicama nedavno skupilo više hiljada građana (procene se kreću od dve do deset hiljada) da bi podržali pokret „15.O - Okupirajmo Ljubljanu“, koji je deo globalnog, međunarodnog pokreta „Occupy Wall Street“ onog pokreta koji po svetu okupira institucije financijske moći (ili želi da ih okupira) a u Ljubljani domaći aktivisti evo već celu sedmicu drže u svojim rukama Bavarski trg ispred Ljubljanske berze i na tom hladnom betonu u finansijskom centru Slovenije kampuju, žive i rade... Bravo!

U međuvremenu objavljeni su tekstovi u e-Novinama koji pokazuju mešana osećanja balkanskih intelektualaca prema globalnom otporu finansijskom kapitalizmu i to me je navelo da ustuknem i razmislim o prezentaciji teme balkanskom čitaocu. Konfuzija koja vlada u balkanskim glavama specifična je smesa provincijske učmalosti i čemernog beznađa ali donekle korespondira sa konfuzijom koju stvaraju advokati finasijskog kapitalizma putem medija (u rukama finansijskih kraljeva) optužujući učesnike protesta za „radikalizam“. Najbolji primer agrasivne kampanje dezinformacije je verbalni napad voditelja telelvizije CBC Kevina O'Learyja na aktivistu pokreta Occupy Wall Street Chrisa Hedgesa tokom intervjua u kojem je Chris Hedges pravilno konstatovao da pokret Occupy Wall Street zapravo nije radikalan već konzervativan jer se aktivisti bore za vladavinu prava (za šta normalno brine država), za pravnu regulaciju podivljalog finasijskog čudovišta koje proždire žive ljude po celoj planeti. Kako dakle može biti radikalan neko ko umesto zakona jačeg i zakona džungle zastupa vladavinu prava tj. osnovno načelo civilizacije i pravnu regulaciju i nadzor (oporezivanje) finansijske moći?

Optužba za radikalizam je tipična dezinformacija i lažna optužba sa ciljem stvaranja dimne zavese oko prigrabljenog bogastva koju plasiraju lakeji finansijskih feudalaca i njihovih partokrata. Ali pre nego što ovu situaciju razmotrimo, lokalno pogledajmo ko stoji iz pokreta Occupy Wall Street. To je važno da znamo da bismo shvatili ko nije sa njima. Na manifistu ovog pokreta nalazimo kao prvopotpisane Kanađanku Naomi Klajn, Amerikanaca Noama Čomskog i Majkla Hardta, Indijku Vandane Šive kao i Urugvajca Eduarda Galeana. Odmah primećujemo da tu nema nijednog mislioca iz Istočne Evrope, nikog sa Balkana. Ako je nešto zajedničko potpisnicima manifesta onda je to svakako nekorumpiranost, teški greh postmodernog doba.

Photo: EPA

Međutim, vratimo se priči o radikalnosti. Februara 2008 je Filozofski vestnik koga izdaje Slovenačka akademija nauka i umetnosti (SAZU) izašao sa tematom Radical philosophy? U kojem elitni slovenački mislioci (autori tekstova su Slavoj Žižek, Peter Klepec-urednik edicije, Tomaž Mastnak, Miran Božovič, Mladen Dolar, Alberto Toscano, Bruno Bosteel i Petar Bojović) pokušavaju izvesti poentu da je radikalno mišljenje (danas) zapravo nemoguće dok je verovatni skriveni cilj ovog izdanja obračunavanje sa uticajem koga na stanje duha u Sloveniji a i šire ostvaruje „radikalni“ politički mislilac Antonio Negri, a taj se uticaj u prvoj deceniji 21. veka  očigledno manifestovao na više načina, ponajviše direktnim uličnim aktivizmom alter levičarskih grupa koje nimalo ne cene evropske profesionalne levičare i njihovu usmerenost prema institucijama, tezgama, karijerizmu i monetarizmu. U uredničkom tekstu Negri se direktno etiketira i njegove političke teze napadaju u poznatom pamfletskom stilu ove škole u kome se kao argumenti pominju patike Nike i crtani filmovi. Ono što najviše smeta slovenačkim profesionalnim misliocima je Negrijevo insistiranje na tezi o „primarnosti otpora“. U stilu: kako može biti otpor primaran kad je uvek sekundaran, reakcija na nešto, baš kao u Njutnovom zakonu akcije i reakcije? U stvari Negri, jedan od doslednih i nekorumpiranih filozofa slobode, sa tezom o primarnosti otpora govori ne samo o „svetosti otpora“ već otpor razume kao spontanu, autonomnu rast subjekta kome niko ne postavlja kalup i smer razvoja. Primarnost otpora je svojstvo autonomnog subjekta, koji raste slobodno kao što trava niče. Naravno da subjekti koji nikad nisu bili autonomni (već uvek deo partokratije, birokratije, institucija i sistema) ne mogu razumeti Negrijev princip „primatnosti otpora“ i naravno da će se udružiti u obračunu sa Negrijem, koji vređa celo njihovo (u Staljinu umiveno) biće. Međutim, postavka italijanskih autonomnih marksista o „primarnosti otpora“ bila je bliska i lako shvatljiva mladim slovenačkim aktivistima koji celu deceniju sprovode levičarske delatnosti na ulicama Ljubljane i zato ih svakako treba etiketirati kao „radikalne“, i to sa najvišeg mesta.

Pored zbunjujućih optužbi za radikalnost na repertoaru su i drugi pamfleti ispaljeni sa ciljem zbunjivanja i pacifiziranja. Veoma često susretana je parola: „Nije vreme za akciju, nego za razmišljanje“. Ova cinična rečenica navela je pojedine domaće autore da razmišljaju u stilu: „Sa akcijom treba početi tek kad se sa sigurnošću ustanovi uspešan društveni koncept.“ Sve što mimoilazi „dokazan društveni model“ je po njima bezvredna utopija. U uslovima društvene krize određeni broj ljudi odnosi se empirijski prema društvu i na prvo mesto postavlja nekakvu ideju sigurnosti. Međutim, većina ne želi i ne može da potiskusuju snove jer jedina izvestnost koja se danas može dobiti je izvesnost robovanja kapitalu – sve drugo je neizvesno i nesigurno. Proleter u revoluciji ne gubi ništa do svojih lanaca.

Svojevrsna zanimljivost bila je pojava jednog od slovenačkih filozofa, od onih koji ne veruju u radikalno mišljenje i preziru akciju, na Occupy Wall Street protestima u New Yorku. Reč je o nekadašnjem slovenačkom predsedničkom kandidatu i čoveku bliskom jednoj od partija kapitala. On se kao takav, nakon što je bar sto puta izrekao i napisao pamfet „Nije vreme za akciju, nego za razmišljanje“, pojavio na protestima u New Yorku, „držeći predavanje i deleći savete...“. Zanimljivo je da se isti mislilac–predsednički kandidat–nije pojavio u svojoj izbornoj bazi na Occupy Ljubljana gde je protest buknuo neviđenom silinom (i još traje) a po broju demonstranata na broj stanovnika možda je to i najveći antikapitalistički protest u svetu. Pretpostavlja se da je filozofovo pojavljivanje na Occupy Wall Street u New Yorku marketinški potez sračunat da će mu mediji na Balkanu pokloniti malo pažnje, što se i dogodilo: njegovo predavanje kojem relevatni levičarski mediji na engleskom nisu poklonili pažnju bilo je naširoko preneseno, između ostalih, i u e-Novinama.

Samopromocija za balkanske drugove: Slavoj Žižek u Njujorku, ne i u Ljubljani

PHOTO:Stock

Razloga za konfuziju u balkanskim glavama ima dakle na pretek. Pored haotičnih društvenih i privrednih prilika tu su i slave i para željni „autoriteti“ koji raspiruju maglu i šire defetizam stavljajući se direktno u službu finansijskog kapitalizma doprinoseći njegovoj afirmaciji. Pojavljuju se i lažna pitanja tipa dali se smemo boriti protiv kapitalizma ako želimo da uđemo u globalne integracije. Naravno, treba što pre ući u globalne integracije jer se tek unutar njih, kao deo sveta, možemo i moramo boriti za bolji svet. Jedna od omiljenih parola koju su slovenački aktivisti ispostavili u svojim medijima bili je parola: World, we hiar your voice.

Dok ovo pišem aktivistički mediji u Ljubljani (Facebook „Revolucija 15O“, Twiter „#Revolucija 15O“, domaća strana Socijalnog Centa Rog: www.njetwork.org ) šalju uz neprekidni prenos internetnim live-streamom sa Bavarskog trga (koji je za slovenačke aktiviste nešto slično ulozi trga Tahir u egipaskom proleću) i više desetina linkova sa objavama informacija o protestima u Ljubljani (praktično svi mediji u Sloveniji prate događanja na Bavarskom trgu iz sata u sat kao da je reč o centralnom političkom događaju u zemlji, što u suštini i jeste) a demonstranti uprkos lošim vremenskim uslovima istrajavaju ne samo sa svojim kampom i blokadom berze već se broj redovnih aktivnosti (različite radionice, kulturni i društveni događaji) povećava tako da okupirani trg posećuju i đaci iz osnovnih škola koji sa svojim učiteljicama obilaze aktiviste.

U čemu je situacija u Sloveniji različita od ostalih ex-jugoslovenskih republika? U prvom redu Slovenija je jedina bivša republika član Evropske unije, integrisana u globalno društvo finansijskog kapitala. Finansijski kapitalizam je u Sloveniji realnost koja je pokazala svoje pravo lice. Do 2008. radnički standard se nekako držao ali onda je sve pošlo nizbrdo. Radnik koji je u 19. veku pregovarao direktno sa gazdom a u 20. veku sa državom, zavisi danas od međunarodnih finansijskih institucija. S druge strane, Slovenija je jedina bivša jugoslovenska republika koja je izgradila realnu alternativno-vanparlamentarnu levicu (postmodernu levicu) koja je zaposevši trgove i ulice izgradila društvenu moć koju je nemoguće prevideti. Ta levica nije nastala preko noći, niti za dan ili dva. Iako je raznorodna i raznovrsna naučila je međusobno sarađivati, a najvidnija je uloga Socijalnog centra Rog. Reč je o deceniji skromnog i strpljivog rada koji je po sumraku jugoslovanskog socijalizma za svoju ideologiju i uzor preuzeo teriju i praksu italijanskog autonomnog marksizma. U praksi to znači dosledan internacionalizam i „strategiju malih koraka“. Umesto pretenzije da odmah apstraktno-ideološki reše sve probleme sveta, oni se udružuju u rešavaju „male“, konkretne problema svim mogućim sredstvima koja su pri ruci a pre svega gajenjem „tovarištva“ i solidarnosti. Njima je akcija svetinja a rade ono što mogu. Teorija proizilazi iz akcije a ne obrnuto, ali primarnost akcije ih ne sprečava da imaju razgranatu prevodilačku delatnost. Počevši od 2003. do danas preveli su ključne knjige Antonija Negrija, pre svega kapitalna dela koje je Negri pisao sa Michaelom Hardtom: Imperij(2003) i Multitude (2005) a ove godine pojavila su na slovenačkom i najnovija knjiga dueta Negri-Hardt „Comonwelth“ (na slovenačkom „Skupno“). Negri koji stanuje u komšiluku (Venecija) često posećuje aktiviste Socijalnog centra Rog i sve je to pomoglo stvaranju jake postmoderne levice u Sloveniji koja se je odrekla modernističkih manira i stupila svojom praksom, načelima i terminologijom u globalni prostor. Svega toga na Balkanu još nema u dovoljnoj meri i zato se balkanski intelektualci prečesto podaju spektakularnom tezgaroškom marksizmu koji im se nudi kao roba i prikladna zabava, a zapravo deaktivira, zbunjuje i pasivizira.

Photo: Dimitar Anakiev

Akcija Occupy Ljubljana je verovatno jedan od najvećih uspeha aktivista Socijalnog centra Rog (i ostalih alter levičarskih grupa) kako po broju ljudi koji su došli na demonstracije, tako i po odjeku – tretmanu u medijima a možda još više po učinku i realizaciji vlastitih programa (u koje svakako spada okupacija Bavarskog trga i preimenovanje ljubljanske berze u „Boj Za“ umesto „Borza“, te strah i zaziranje finansijskih krugova od uličnog aktivizma, zatvaranje banaka i slično). Okupirani Bavarski trg posetio je u ponedeljak predsednik slovenačke vlade Borut Pahur, koga su aktivisti pozvali da se ravnopravno pridruži njihovoj skupštini, a sociolog Rastko Močnik preselio je deo svojih predavanja sa filozofskog fakulteta na okupirani Bavarski trg. Na Bavarskom trgu pojavile su se i đačke ekskurzije ali i neki umetnici i kulturni radnici... U organizaciji logistike aktivističkog života pomogli se neki sindikati (gotovo anonimno) i sve to je pokazatelj da je Slovenačko društvo u celini: od predsednika vlade do vatrogasnih društva i policije, do radnika, sindikata i građana uspelo da prepozna vrednost akcije protiv finansijskog kapitalizma i da je prisvoji kao vlastite.  Među najzanimljivijim je bio program radionica koje se neprekidno i svakodnevno održavaju dva puta dnevno.

Osnovna zamisao radionice „kaži šta te muči“ je destigmatizacija siromaštva i oslobađanje ljudi da progovore o svojoj stvarnosti. Iz njihovih ispovesti i aktivističkih načela sačinio sam kratku skicu sadržine nekoliko radionica:

- većina ljudi oseća se politički zapostavljena tj. smatraju da u parlamentu nisu zastupljeni tj. partokratski sistem smatraju otuđenim aparatom u službi finansijskog kapitalizma ( u slovenačkom sličaju austrijskim bankama koje realno vladaju političkim sistemom Slovenije). Zato je zahtev za direktnom demokratijom opravdan i nužan

- ne prihvata se politika „zatezanja kaiša“ koju smatraju pljačkom radničke klase i srednjeg sloja. Postavlja se pitanje zašto vlasnici banaka ne snose rizik poslovanja koji važi za sve druge privredne subjekte u kojima vlasnici sami pokrivaju svoje poslovne gubitke. Zato se odbija mogućnost dokapitalizacije banaka iz džepova građana i radnika a zahteva se da vlasnici banaka pokriju svoje gubitke tj. dokapitalizuju svoje banke iz svog a ne iz tuđeg džepa

- Izražava se solidarnost sa grčkim narodom ali i španskim, italijanskim, francuskim, nemačkim... Podseća se da grčka kriza ne bi ni upola bila tako dramatična kada bi bili oporezovani najveći zemljoposednik i trgovac nekretninama (crkva), najveći bogataši (brodovlasnici...) koji su oslobođeni poraza a teret krize se u celini svaljuje na pleća srednjeg sloja i radnika

- Upozorava se na medijsku manipulaciju: novac koji se upućuje za sanaciju grčkog duga uopšte ne ide u Grčku već direktno u nemačke i francuske banke

Podrška globalnom pokretu iz Ljubljane: Slovenija na ulicama

Photo: Dimitar Anakiev

- Upozorava se da visokoškolostvo putem privatizacije gubi edukativni karaker i postaju privatni servis za zapošljavanje... Studenti moraju raditi i po tri posla da bi se školovali. Mnogi srednješkolci i studenti upozorili su na apatiju celih generacija koje ne vide svoju budućnost u sistemu

- Upozorava se da je u Sloveniji oko 20.000 ljudi zatvorenih po raznim zavodima umesto da bi se lečili a to zato jer država navodno nema para za njihovo lečenje a ista država troši milion ipo eura godišnje za finansiranje NATO programa

- Upozorava se da samo banke u Ljubljani poseduju oko 5.000 stanova koji zvrje prazni dok ljudi nemaju rešena stambena pitanja. Cena kvadrata u centru je 5.000 evra na periferiji 2.500, to je postao standard.

- upozoreno je na prekarni status novinara i iskorišćavanje istih od strane privatnih vlasnika. Novinari POP TV pola godine ne primaju platu. Novinari se prisiljavaju da postaju free-lanceri jer kompanije ne žele da snose nikakvu odgovornost za njih, fotografi po pravilu ne mogu doći ni do kakvog ugovora...

- Upozorava se da se rešenja mogu postići samo na nivou EU jer su centri moći skoncentrisani u finansijskim institucijama prevazilaze okvire nacionalne države...

Kada se jednog dana bude podvlačila crta pod akciju Occupy Ljubljana, kao jedan od najvećih njenih rezultata ostaće upisano to što je učestvovanje u međunarodnoj akciji protiv kapitalizma dobilo široku podršku naroda ali prećutno i vlasti, sindikata i društava. Po prvi put otkako je Slovenija samostalna, slovenačko društvo je podržalo rešenja levice koja prevazilaze okvir nacionalnog-okrenuta su leđa naciji i nacionalizmu, progovorila je internacionalna solidarnost među ljudima i planetarni duh. Po prvi put otkako je Slovenija samostalna, levica i njena agenda dobija najširi društveni značaj. Taj sjajan i do juče nezamisliv rezultat ostvarila je alternativna, vanprlamentalna levica. To je svetlost i putokaz levičarskim pokretima na Balkanu takođe. Poruka je to da će se i narodi Balkana priključiti svetu i izaći iz mračnjaštva politike identiteta. Istu poruku poneli su učesnici međunarodne radionice koju je 19. maja ove godine vodio Toni Negri u Socialnom centru Rog u Ljubljani povodom promocije slovenačkog izdanja njegove knjige „Zajedničko dobro“ (Comonwelth). Učesnica radionice iz Bosne upitala je Negrija ima li mesta za Bosance u tom njegovom „Zajedničkom dobru“. Negri je isprva pitanje vezao za objašnjenje politiku EU prema Bosni a zatim, prešavši na pitanja identiteta vrlo emocionalno proglasio: „Identitet je primarni greh. Identitet je svinjarija...“