Moamer je garant mira

Ruka ruku mije, obraz obadvije: Zoran Lilić i Moamer el Gadafi, brothers in arms

Photo: www.trojka.rs

Revolucionarni talas koji je zahvatio severnu Afriku i Bliski istok, nije ostavio ravnodušnim ni informativnu redakciju B92, ozbiljnu medijsku kuću sa nejasnom vlasničkom strukturom. Kakva firma takav i gost - Zoran Lilić, bivši predsednik imbecilne Koštuničine tvorevine Savezne Republike Jugoslavije, u dražesnom periodu 1993-1997, kada smo u patriotskom zanosu oslobađali “srpske teritorije” od bele tehnike i nesrba

Zoran Lilić je u politici oduvek bio samo pajac, ginjol na Miloševićevoj ruci, osoba spremna da izgovori svašta, jer ne razume ništa. Nakon nikad do kraja izvedene smene zločinačkog režima, valjda kao adikt tiranije, Lilić je postao i proslavio se kao lični prijatelj Moamera Gadafija, dovoljno prisan da interveniše u slučaju bugarskih medicinskih sestara, i dovoljno diskretan i pouzdan da “posluje” sa bizarnim režimom nasilnog pukovnika.

Uverena da je reč o pravom sagovorniku, čoveku po volji uređivačke politike B92, novinarka Ljubica Gojgić je pozvala Lilića da nam saopšti “sve što smo želeli da znamo o Libiji, a nismo imali koga da pitamo dok se Ljubica nije dosetila”. Slično kao i u Samsonovom slučaju, pokazalo se da je sva Lilićeva pamet bila u brkovima kojih se tako neoprezno odrekao. Suprotno novinarskoj dobroj volji da sagovornike predstave u izdanju elementarne pismenosti i sređenih misli, intervju sa Lilićem (kao i novinarska pitanja) prenosimo u izvornoj, neprejebivoj verziji:

Ljubica: Da li je ovo kraj vladavine koja je trajala 41 godinu?

Zoran: Pa... ja ću izneti svoje impresije, možda i želje. Ja zaista mislim da je Gadafi zaslužio da ga libijski narod   gleda kao istinskog vođu zbog svega što je urađeno proteklih godina i o čemu ja mogu veoma mnogo da govorim. U svakom slučaju, možda ovo nije kraj vladavine Moamera El Gadafija, ali je početak veoma velikih i ozbiljnih problema, ukoliko se ne stvore uslovi da se dijalogom dođe do mogućeg rešenja u Tripoliju.

Ljubica: Kako da ga libijski narod gleda sa zahvalnošću ako on, u ovim trenucima, avioni pucaju na demonstrante koji su se okupili u Bengaziju i Tripoliju?

Ja govorim do ovih nemilih događaja... govorim o svemu onome što je meni poznato da je urađeno prethodnih godina i zaista libijski narod nije imao nikakvih razloga da, sa socijalnog aspekta, pokrene bilo kakvo nezadovoljstvo u Libiji. I obzirom da je samo tokom prošle godine investicioni fond u Libiji bio 60 milijardi dolara za investicije u inostranstvu, da je do 2015. godine planirano preko 115 milijardi libijskih dinara, ili negde preko 80 milijardi eura da se investira u samoj zemlji, u izgradnju pola miliona stanova, skoro deset hiljada kilometara autoputa...

Ljubica: Ko su onda ovi ljudi koji su demonstrirali, koji su očigledno nezadovoljni?

Zoran: Da, to je dobro pitanje... to je pravo pitanje... zaista dobro i pravo pitanje. Ja se iskreno nadam da se ne radi... verovatno ima i libijskih građ... libijskih nezadovoljnika, nezadovoljnika iz redova naroda Libije... ali bih jako voleo da se ne radi samo o njima i da se možda radi o projektu koji će ugroziti čitav taj region, pri čemu ne treba povlačiti znak jednakosti između Libije, između Egipta, između Tunisa... radi se o zaista sasvim različitim državama, različitom društvenom uređenju, različitim shvatanjima društvenog života. Libija nema nikakih partija, to je potpuno bez stranaka organizovano društvo...

Ljubica: Što nije dobro... ili je dobro?

Zoran: Pa... bilo je dobro do današnjeg dana, odnosno do ovih dana koji prethode svim ovim nemilim događajima. Ono što je sigurno, znači, Libija može da krene  putem koji je mnogo teži i mnogo gori nego što je bio razvoj događaja u Egiptu. Egipat je bez ikakve dileme razbijen po modelu koju su politički analitičari širom sveta nazvali 'modelom kontrole nezadovoljstva' koje je radila najmoćnija spoljnopolitička organizacija u Americi, a to je Savet za spoljnu politiku kojim je rukovodio Zbignjev Bžežinski koji je izvlačio ogromna iskustva sa naših prostora... Srbije, Južne Amerike i tako dalje, ali taj model se nikako ne može primeniti u Libiji, iz prostog razloga što je Libija još uvek organizovana na plemenskom principu, što ima mnogo oružja i u samim plemenima, što postignuti konsenzus među plemenima u jednom trenuku znači napredak zemlje, u suprotnom, kada dođe do ovako nemilih situacija, preti realna opasnost da zemlja krene u jedan...

Ljubica: Kako komentarišete izjave njegovog sina koji se danas jedini oglašava... i prilično bezosećajno, rekla bih, izjavu da će 'teći reke krvi', da će se režim boriti do poslednjeg čoveka, žene i metka?

Libija se saginjati neće: Zoran Lilić, ekspert

Photo: seebiz.eu

Zoran: Mislim da nije cela izjava prezentirana bez obzira što je taj zadnji deo izjave deluje zaista surovo i zaprepašćujuće, ali radi se apelu koji je upućen upravo suprotnoj strani, strani demonstranata da dođu da razgovaraju kako da se reše problemi u Libiji, kojim modelima da se krene u nekakvu drugačiju reformu samog libijskog druištva, kako da se postavi sistem da Libija izađe iz ovih problema u kojima se nalazi. Mislim...

Ljubica: Bilo je reakcije policije i vojske za koje i sam Gadafi, mlađi, kaže da je bilo prekoračenja... nepotrebne upotrebe sile?

Zoran: Zaista, bez namere da branim postupke kojise dešavaju u libiji, sigurbno da niko normalan neće da dozvoli sebi da se zalaže za takvu neku akciju u kojoj je prekoračena sila, ali u ovom trenutku mi zaista ne znamo koji su bili pravi razlozi i ne znamo koji je istinski broj žrtava. Znamo samo neke elemente o kojima možemo da pričamo.

Ljubica: Procene idu od 80 do 400...

Zoran: Svakako da je i 80 mnogo.

Ljubica: Da li verujete da je Gadafi napustio zemlju?

Zoran: Ne, apsolutno ne. Mislim da Gadafi, čak sam siguran da Gadafi jedini može da nađe rešenje za izlazak iz stanja u kome se zemlja nalazi, i ono što bih ja lično voleo da se desi, to je da oni koji sebe smatraju velikim i čija je odgovornost najveća na ovoj našoj zemaljskoj kugli kada su u pitanju ti globalni procesi, da stvore uslove spolja i Amerika i Evropska zajednica, i Rusija ako hoćete, da se stvore uslovi da u Libiji dođe do dijaloga i to je jedini način da se spreči velika šteta, ne samo po libijski narod, ali ne manje posledica i Evropska zajednica pa ako hoćete i mi ovde u Srbiji.

+++

A kada smo već kod posledica po Srbiju, valja se vratiti u predivno bezbrižnu 1994. godinu i prisetiti se Lilićeve posete Gadafiju i zlokobne anegdote iz tog susreta. Predsednik SRJ je tom prilikom poklonio pukovniku pušku “Zastava” i izrekao čuvenu rečenicu: “Nadam se da ćete sa njom loviti po Srbiji”. I zbilja, i tada kao i danas, u Srbiji život ne vredi gotovo ništa.