Uspon i pad Moamera el Gadafija

Photo: wikimedia.org

U Libiji nikada nije imao neku zvaničnu funkciju. Nije bio ni predsednik, čak ni premijer. Bio je samo pukovnik. I svejedno diktator s neograničenom moći. Gadafi je vladao više od 40 godina. Ko je bio on?

Arapski lider sa najdužim diktatorskim stažom, Moamer Gadafi (69) koji je ubijen nedaleko od rodnog Sirta, bio je više od 41 godine neprikosnoveni vladar, izdržao je višegodišnju međunarodnu izolaciju ali ne i narodnu pobunu.

Gadafiju se u avgustu, posle višemesečnih narodnih protesta i vojne intervencije NATO, izgubio svaki trag pošto su pobunjeničke snage ušle u prestionicu Tripoli. Nagađalo se da je sa najbližim saradnicima otišao u Niger, ali je, po svemu sudeći, iako svrgnut, Gadafi od tada bio u svojoj zemlji.

Gadafi je rođen 7. juna 1942. kao najmlađe dete u beduinskoj porodici u pustinjskoj oblasti Sirt. Pravo je završio na Libijskom univerzitetu sa visokim ocenama, nakon čega se upisao na vojnu akademiju u Bengaziju 1963. Jedno kraće vreme školovao se i u Mostaru u bivšoj Jugoslaviji, u okviru programa razmene studenata. Nakon diplomiranja poslat je u Veliku Britaniju na dalje usavršavanje u Kraljevsku vojnu akademiju Sendharst, a po povratku u zemlju osnovao je Savez slobodnih oficira sa kojima je 1969. pučem svrgao kralja Idriza i uspostavio vojnu diktaturu.

On nakon toga formira Socijalističku Narodnu Libijsku Arapsku Džamahiriju i propagira politički sistem narodnih kongresa i komiteta, kao direktnu demokratiju bez parlamentarizma. Godine 1976. objavio je Zelenu knjigu u kojoj navodi svoje političke ciljeve.

Zelena knjiga, skup Gadafijevih filozofskih misli koje su bile predmet istraživanja celog jednog odseka na vodećem libijskom univerzitetu, bila je uklesana i na mnogim zgradama u gradovima širom Libije.

Gadafi je nacionalizovao naftne kompanije i banke, proterao 25.000 Italijana iz zemlje i 70-ih godina profitirao od eksplozije cena nafte. Libija je tako postala bogata zemlja kojom navodno vlada narod, a kontroliše je predsednik. Tada je Gadafi razvio sopstvenu društvenu teoriju:

„Uveli smo Treću univerzalnu teoriju i predstavili je u Zelenoj knjizi. Pojam `džamahirija`, koji ne znači jednostavno državu naroda, već državu masa, naša je tvorevina. Naš je i koncept države bez vlade, bez predsednika, izbora i stranaka. Tu građani, muškarci i žene, sprovode vlast“, govorio je Gadafi.

„Brat pukovnik“ kako su ga nazivali u propagandne svrhe, zvanično je odstupio sa svih funkcija. Zelena knjiga je postala Ustav. Njegovi protivnici su završili u zatvorima, gde su ih mučili i ubijali.

Iako je značajne resore vlasti dao svojim sinovima, njih trojica su, kako su mnogi smatrali, bili samo džokeji dok je glavna vlast
ostajala u rukama Gadafija.

Mada je oštro osuđivao korupciju koja bi dovela do toga da ograničen broj Libijaca stekne ogromno bogatstvo, Gadafi i njegova porodica, kako se veruje, stekli su ogromno bogatstvo, zahvaljujući činjenici da Libija ima najveće rezerve nafte u celoj Africi.

Zalagao se za jedinstvo arapskih zemalja, a na njegovo insistiranje osnovana je Afrička unija, koja je proglašena naslednicom Organizacije afričkog jedinstva.

Uzor mu je bio egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, čiju ideju o panarabizmu je sledio, a podržavao je i panislamizam, sa idejom labave unije svih islamskih država i naroda.

Ogromno naftno bogatstvo Libije godinama je koristio za finansiranje ekstremističkih pokreta i njihovih lidera. Podržavao je Palestinsku oslobodilačku organizaciju, a 1970-ih i 1980-ih i mnoge druge muslimanske oslobodilačke pokrete, čime se njegov režim upetljao u terorističke aktivnosti i u arapskim i u nearapskim zemljama. Polovinom 1980-ih međunarodna zajednica ga je smatrala glavnim finansijerom međunarodnog terorizma.

Tvrdilo se da je glavni finansijer pokreta Crni septembar koji je izvršio masakr nad izraelskim sportistima na Olimpijskim igrama 1972. u Minhenu, a SAD su ga optužile za direktnu kontrolu nad podmetanjem bombe u jednoj berlinskoj diskoteci 1986. u kojoj je poginulo troje, a ranjeno više od 200 osoba, većinom američkih vojhnika.

Napetosti između Libije i Zapada dostigle su vrhunac tokom administracije američkog predsednika Ronalda Regana, koja je pokušala da zbaci Gadafija. U martu 1982. SAD su objavile zabranu uvoza libijske nafte i izvoz Libiji američke tehnologije za industriju nafte.

Tokom većeg dela devedesetih, Libija je trpela ekonomske sankcije i diplomatsku izolaciju kao rezultat Gadafijevog odbijanja da potpiše izručenje SAD i Velikoj Britaniji dvojice Libijaca optuženih za podmetanje bombe na let avio kompanije Pan Ameriken iznad Lokerbija u Škotskoj, kada je poginulo 270 ljudi.

Libija je 2003. zvanično prihvatila odgovornost za podmetanje bombe, a Gadafi je pristao da isplati odštetu od 2,7 milijardi dolara, to jest 10 miliona dolara za svaku žrtvu njihovim porodicama.

Od kraja devedesetih, Gadafi je počeo da radi na poboljšanju odnosa sa Zapadom, a još pre napada na SAD 2001. založio se za borbu protiv Al Kaide. Američki Stejt department je 2006. objavio da će ponovo uspostaviti pune diplomatske odnose sa Libijom. Nakon toga usledile su poseti Tripoliju po načelu „ko pre devojci, njemu i devojka“. Evropski šefovi država i američki kongresmeni, investitori i predstavnici naftnih kompanija, svi oni su se Gadafiju udvarali za naklonost, ugovore, naftu i pristup tržištu.

Ali, to nije bilo dobro za njegovo samopouzdanje. Gadafi je razvio patološku uobraženost.

U međunarodnim krugovima bio je poznat i po svojoj ekscentričnosti - imao je telohraniteljke iz Etiopije i bolničarke iz Ukrajine, po svom beduinskom stilu oblačenja, kao i zbog toga što je na putovanja u inostranstvo nosio svoj šator u kome je boravio i kamile čije mleko je svakodnevno pio. Među Libijcima je uživao glas lidera koji se ne libi da upotrebi silu.

Gadafi je 1. septembra 2009. obeležio 40. godišnjicu libijske revolucije, a proslavi su, između ostalih, prisustvovali i predsednik Srbije Boris Tadić i ministar odbrane Dragan Šutanovac. Gadafi je tada Tadiću uručio orden.

Sredinom februara ove godine Libiju je zahvatila narodna pobuna, posle sličnih u Egiptu i Tunisu, u kojoj su demonstranti tražili svgavanje Gadafija. Krajem marta NATO počinje vojnu intervenciju u zemlji pod mandatom UN, čiji cilj je zaštita civila.

Kada su se njegovi sunarodnici podigli protiv njega, on u njima nije video ništa osim izdajnika, agenata Zapada ili terorista Al Kaide. Ili pak sve to odjednom:

„Oni kažu da ću pobeći u Honolulu“, rekao je Gadafi u julu 2011. u telefonskom obraćanju svojim pristalicama. „To je smešno. Trebalo bi da napustim zemlju svojih predaka, naših mučenika i svoj narod“, upitao je Gadafi. I poručio: „Narod je spreman za mene da umre, on je spreman da se za mene žrtvuje.“

U avgustu su pobunjeničke snage ušle u Tripoli i zauzele Gadafijevo uporište u centru grada, nakon čega se Gadafiju gubi svaki trag, do današnjeg dana kada je ubijen nedaleko od Sirta. Sa 41 godinom na čelu Libije, on je bio lider sa najdužim diktatorskim stažom u arapskom svetu.