Vojska je naše najveće bogatstvo

Dogovor producenta i reditelja: Dragan Šutanovac i Dejan Zečević

Photo: rts.rs

Svršeni kadeti a od ove godine i kadetkinje, svake se godine, u državnoj i opštenarodnoj svetkovini najvišeg ranga, javno promovišu u oficire pred Domom Narodne skupštine. Tako se ne promovišu svršeni studenti ni jednog drugog fakulteta, pa ispada da nam je oficir preči od inžinjera, lekara, profesora... Treba li upečatljivijeg dokaza da "našem narodu" neuporedivo više prianja srcu patriotski, odnosno rodoljubni tip vojske, a ne profesionalni. Uostalom, to su potvrdili i naprednjaci lidera Tome tu skoro, ponudiši na javni uvid svoju tzv. Belu knjigu u kojoj stoji da će oni, osvoje li citadelu srbijanske vlasti, vratiti Vojsku Srbije na kolosek obaveznog služenja vojnog roka

Ako je suditi po čestim izjavama zvaničnika iz Ministarstva odbrane i iz Generalštaba, za Vojsku Srbije nipošto ne bi važila poslovična izreka da vojska i logika nisu u najboljim odnosima. Međutim, demantuje ih praksa.

Photo: politika.co.rs

Recimo, početkom novembra završeno je šestomesečno snimanje televizijske serije "Vojna akademija", čiji je scenarista Gordan Mihić, a režiser Dejan Zečević. Uz angažman poznatih glumačkih imena (Dara Džokić, Branislav Lečić, Mira Banjac) u seriji su se talentom iskazali i predstavnici najmlađe glumačke generacije, i to kao tumači glavnih uloga (Radovan Vujović, Nikola Rakočević). Premijera serije koja ima 16 epizoda, kako je najavljeno u domaćem tisku, biće početkom iduće godine. Treba li i pominjati da je pravo na ekskluzivu pripalo kome drugom do "vašem pravu da..." budete obmanuti, pardon, da "... znate sve"; a budući da je serija realizovana "uz pomoć Ministarstva odbrane", normalno je da su se pred televizijskim i inim kamerama, za uspomenu i dugo sećanje, našli ministar odbrane i direktor našeg javnog servisa.

"Nadam se da će gledaoci imati priliku da vide nešto novo što do sada nisu gledali...", izjavio je režiser Zečević za "Blic" - jedva čekamo da vidimo i to čudo neviđeno! - i nastavio: "Ideja je da se na neposredan i atraktivan način gledaocima približe svakodnevni život i školovanje kadeta koji postaju oficiri Vojske Srbije. Serija se prvenstveno bavi njihovim sudbinama, ali dosta govori i o reformi i o Vojsci Srbije danas." Izveštač "Blica", pak, definisao je seriju kao "domaću priču o životu kadeta i kadetkinja Akademije Vojske Srbije...", što je verovatno i najbolja preporuka čitaocu toga lista da sedne pred ekran u terminu prikazivanja serije, jer kad je reč o "domaćoj priči", ona, valjda poput aksioma, sadrži vrednosti koje se ne dokazuju.

I šta je tu nejsano, šta sporno, šta nelogično?

Budući da javnosti nisu poznate pojedinosti o finansiranju serije, preskačemo pitanje za koliko je novca olakšana i inače siromašna kasa Ministarstva odbrane, i da li se taj novac mogao pametnije plasirati. Nelogično je pretpostaviti, međutim, da gledaoci - odnosno "naš narod koji toliko voli svoju vojsku" - nisu i pobliže upoznati sa "svakodnevnim životom i školovanjem kadeta koji postaju oficiri Vojske Srbije", ako se zna: prvo, da je domaća medijska scena čak i prezasićena vestima i "domaćim pričama" o našoj vojsci, dakle i o životu i školovanju naših kadeta koji postaju oficiri Vojske Srbije; drugo, da tako nije, ne bi svake godine na konkursu za prijem u Vojnu akademiju, prema oficijelnim tvrdnjama, na jedno kadetsko mesto jurišalo šest-sedam svršenih srednjoškolki/aca; treće, svršeni kadeti a od ove godine i kadetkinje, svake se godine, u državnoj i opštenarodnoj svetkovini najvišeg ranga, javno promovišu u oficire pred Domom Narodne skupštine. Tako se ne promovišu svršeni studenti ni jednog drugog fakulteta, pa ispada da nam je oficir preči od inžinjera, lekara, profesora...

Photo: BETA

Treba li upečatljivijeg dokaza da "našem narodu" neuporedivo više prianja srcu patriotski, odnosno rodoljubni tip vojske, a ne profesionalni. Uostalom, to su potvrdili i naprednjaci lidera Tome tu skoro, ponudiši na javni uvid svoju tzv. Belu knjigu u kojoj stoji da će oni, osvoje li citadelu srbijanske vlasti, vratiti Vojsku Srbije na kolosek obaveznog služenja vojnog roka. Bio bi greh ne odati priznanje i u ovih nekoliko desetaka redaka delatnicima iz resornog ministarstva i Generalštaba na svemu što su uradili transformišući Vojsku Srbije iz obavezno-regrutnog u profesionalni sistem. Po svemu sudeći, međutim, taj reformski poduhvat nije prelomljen u glavama većine ovdašnjeg sveta, naročito ne u glavama vojno-penzionerske populacije. Na primer, penzionisani generali Ninoslav Krstić i Stevan Mirković, koji su svojedobno zauzimali vrlo visoke pozicije na hijerarhijskoj lestvici u vojsci, pozdravljaju nameru naprednjaka kao "dobru stvar". Štaviše, u tom je smislu upitan i aktivni vojni kadar. Sam načelnik Generalštaba koji će krajem godine obesiti uniformu o klin, Miloje Miletić, izjavio je za neki ovdašnji tabloid tokom procesa profesionalizacije da on lično ne bi "obustavljao obavezno služenje vojnog roka", ali da je njegova dužnost da izvršava državnu politiku. Drugim rečima, to bi bila – profesionalizacija po naređenju, i ona će se, van je svake sumnje, srušiti sama od sebe dođe li do smene Tadićeve vlasti.

Slični bi se primeri mogli nizati bez kraja. Ovde samo još jedan, takođe skorašnji. Šesnaestog novembra obeležen je Dan Kopnene vojske, koji je istovremeno i praznik roda pešadije Vojske Srbije. Budući da je Kopnena vojska glavni vid oružanih snaga Srbije, logično je bilo očekivati da im predsednik države, ujedno i vrhovnokomandujući, Boris Tadić, koliko god to bila puka formalnost, uputi sadržajniju i dužu čestitku od dve banalne rečenice.

Za razliku od KoV-a, predsednik Tadić je i ove godine lično prisustvovao obeležavanju Dana Vojnobezbednosne agencije, 12. novembra. I ne samo da je " u sali starog Generalštaba" održao prigodnu besedu, nego se šefu te Agencije izravno obratio: "Generale Kovač!..." General Svetko Kovač odavno je zvanično penzioner, ali, eto, on je predsedniku aktivniji i važniji od bilo kojeg aktivnog generala! I to nije zanemarljiv indikator, koji se, doduše, takođe kosi makar sa formalnom logikom.

Kad bi se taj predsednikov govor podvrgao ozbiljnijoj analizi, našlo bi se tu svega i svačega, dakle i sudara sa zdravim razumom, ali, bogme, i pasaža vrlo sumnjivog sadržaja. Na primer: "U bezbednosnom smislu mi danas jesmo sigurna zemlja. Nema nikakve dileme da je naš međunarodni kredibilitet povećan, i da je ukupni kredibilitet Srbije i srpskog naroda na višem nivou nego što je bio do sada..." Pa dobro, dođavola, šta je sa kredibilitetom manjinskih naroda u Srbiji!? Ali, evo, predsednik je na malom prostoru još jednom predriblovao manjinske narode tvrdnjom da "svaki naš građanin treba da zna da bezbednosni faktor, da naša vojska, policija, bezbednosne službe... svojim radom doprinose ne samo sigurnosti građana, već ukupnom ekonomskom i tehnološkom razvoju naše zemlje, na kraju i podizanju ukupnog kredibiliteta srpskog naroda i države". Drugih naroda, osim srpskog, u predsednikovoj "molitvi" nema. Ne bismo da budemo maliciozni, pitanje je ozbiljno: može li to da se smesti isključivo u rubriku omaške?

*Poklon e-novina, pesma War (Laibach) za Vojsku Srbije