Državne penzije za mantije

Srpska pravoslavna crkva i Ministarstvo vera i dijaspore saglasili su se „da bi bilo pravično da država, kao nekad, uplaćuje 50 odsto doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje“ sveštenstvu tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji. „Sasvim je izvesno da je reč o značajnim novčanim sredstvima, ali ona u odnosu na ukupan budžet Republike predstavljaju zanemarljivu sumu“, kaže Ministarstvo vera. Marš, bitange

Ukrcaju se u jedan čun pet šest prostaka i jedan pop da se prevezu preko jedne rijeke iliti blata, dok na jedan mah puhne žestoki vjetar i izvrne se čun te svi u blato. Po sreći svi su znali plivati do samoga popa, dok načnu se topiti, te se svaki od njih uhvati za čun i prepliju na drugu stranu. Kad se vrate kući, kažu i popadiji sve kako je bilo, i da se pop bez pameti i bez potrebe utopio. Stane u sav plač popadija kukati kao kome je nevolja, pak ih zapita: "Kako se utopi?" A oni joj odgovore: "Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu panusmo, svi jednogrlice zavikasmo: "Daj pope ruku! daj pope ruku!" i on mogaše lasno dati tek da hoćaše, ma ne dade i u toliko se utopi. "Znam ja kukava kukavica", reče popadija, "da je tako, ma da ste mu zavikali: 'Na, pope, ruku, hoćaše skapulati, jer je vazda (teško mene!) naučio uzimati, a ne davati." (Narodna šaljiva priča Utopio se pop što nije ruku dao, zabeležio kao šaljivu Vuk St. Karadžić)

Srpska pravoslavna crkva saopštila je u petak da su se „stekli uslovi da država, kao što je to i ranije činila, učestvuje u izmirivanju obaveza penzijsko - invalidskog i zdravstvenog osiguranja sveštenstva tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji“, a Ministarstvo vera i dijaspore advokatiše da popovi, sa sve patrijarhom koji građanstvu očinski savetuje da ostavi kosti na Kosovu, misle „da bi bilo pravično da država, kao nekad, uplaćuje 50 odsto doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje“. Uopšte ne bi bilo pravično, ali nije ni ništa novo, jer je država, preko Ministarstva vera i dijaspore i dosad uplaćivala osiguranje popovima i monasima na Kosovu, a za to ima i projekat kreativnog srećkovićevskog naziva „Pomoć sveštenstvu i monaštvu na Kosovu“. Iz napisa Politike ne može da se sazna da li se takva pomoć uplaćuje i katoličkim sveštenicima i hodžama, na primer, i da li su, svi oni, u povoljnijem položaju u odnosu na kolege s ove strane Jarinja. Nameće se zaključak da je reč o čistoj diskriminaciji.

U Srećkovićevom ministarstvu objašnjavaju, nakon susreta u Patrijaršiji kojim je predsedavao patrijarh, a mrtav ozbiljan bio ministar Srđan Srećković, u prisustvu direktora Fonda PIO, Poreske uprave te predstavnika ministarstava finansija i rada i socijalne politike, da je sve već usaglašeno, ali treba postići „širu saglasnost“. Već sada postoje modaliteti, a najbolje bi, kažu, bilo da se doprinosi uplaćuju preko Ministarstva vera. Ono, piše Politika, već ima program kojim su, osim kosovskih, obuhvaćeni i popovi iz nerazvijenih područja, ali većini pravoslavnih poreze i doprinose uplaćuje Srpska pravoslavna crkva. I tu dođosmo do suštine. Većini, zapravo, Crkva ne uplaćuje ništa, duguje velike pare, iznos nije obznanjen, popovi ne mogu da ostvare pravo na penziju.

A sve u svemu, novac je relativna stvar, saznajemo od Srđana Srećkovića u Politici . Zbog toga što je reč o velikoj svoti, treba se dogovoriti sa Ministarstvom finansija: „Sasvim je izvesno da je reč o značajnim novčanim sredstvima, ali ona u odnosu na ukupan budžet Republike predstavljaju zanemarljivu sumu“, kaže Ministarstvo vera.
Marš, bitange!

Koja su to značajna sredstva za srbijanski budžet zanemarljiva? Koliko li je to malo u odnosu na, recimo, budžet Francuske ili Nemačke i ko bi sada, usred predizborne kampanje, kada je vlasti božja pomoć najpotrebnija, škrtario na njegovim nezajažljivim izaslanicima? Pare za penzije pojedene i popijene, obnovljen vozni park, ima više „audija“ ispred Patrijaršije nego na placevima dilera, odjekuju Srbijom nefiskalizovana opela, za velike pare šire se kreativne izmišljotine, vlast u državi u kojoj je za godinu dana ostalo bez posla 250.000 ljudi smatra da je neki novac zanemarljiv i hoće da proizvede još malo penzionera. A kako će do penzije da dođu građani koji su radili po tridesetak godina i otpušteni su, a nemaju ni teoretske šanse da se ponovo zaposle. Za njih ne rade ni markice za svetosavsku nakazu, ni budžet za veroučitelje budalaština, te vojne kandilo-manipulatore, ni vernici koji im daju i ono što nemaju, ni Dragan Đilas koji im je bezočno darovao 30 miliona dinara naših para za malanje nečega i vežbe iz crtanja, a ni to neće da urade.

Možda je neko mislio da će prst biti dovoljan, ali kod prsta se, bar nije zabeleženo, nijedan bahati uzurpator nije zaustavio, ne važi to samo za popove.

To, naravno, niko neće da spreči, malo ko će da primeti da nešto nije u redu, niko da pokuša. Možda stvarno nema načina.

Zato, na pope ruku, izvrni čun.