Dve decenije ničega

Agencijska vest Bete poučava nas da se navršava dvadeset godina od „ulaska“ JNA u Vukovar, a ostali mediji nam ne saopštavaju ništa. Očigledno je da poznaju tržište, šta narod želi da čita, baš kao i tužioci koji znaju kome bi narod sudio i presuđivao

Pre dvadeset godina Srbijom je prostrujao glas naroda upućen tek par godina ranije državnom vrhu i Slobodanu Miloševiću sa uličnih mitinga „Pošaljite pozive!“; građani su postali vojnici u uniformama ili na kratkotrajnom dopustu, legali bi nakon dnevne doze sumanute ratne propagande i pokrivali se „Vuteksovim“ „ambasador“ ćebadima, jedinim mirnodopskim artefaktom koji ih je vezivao za Vukovar i čekali pozivara da na delu dokažu kafansko-slavski patriotizam srpske dalekometne artiljerije i minobacača. Taj će se slavonski toponim podmuklo useliti u živote Srba koji nisu znali ni da ga pokažu na karti, kao noćna mora i tempirana bomba sa odloženim dejstvom. Ta simbolička vukovarska bomba u srpskoj svesti ima punjenje koje će, ma koliko bilo smrtonosno, ostati nemoćno protiv nečiste savesti i zaborava.

Gradovima su počele da krstare i naoružane spodobe u maskirnim uniformama od kojih su normalni okretali glavu, ne želeći da prepoznaju ološ iz komšiluka, uglavnom one oslobođene fizičkog, vojnog roka i mozga, koji, eto, imaju šta da kažu i da posavetuju. Formalno, tu se ništa nije promenilo, njih ni ranije niko nije primećivao, suštinski, došao je njihov vakat. Na televiziji, ulici, u parlamentu.

Slobodan Milošević i agresorska vojska sporo su, onako meraklijski, napredovali, rušeći kvart po kvart, ubijajući branitelje i civile, u ofanzivi u kojoj niko osim njih nije imao šansu.

Sa državne televizije smo saznavali da, zapravo, nije reč o borbi za teritorije, iako je ideolog Miloševićevog SPS akademik Mihajlo Marković rekao da JNA mora da zaposedne granice teritorija koje naseljavaju Srbi. Ubeđivali su nas, većinu vrlo uspešno, da JNA brani ugrožene Srbe koje kolju, peku, siluju i ponavljaju nad njima genocid započet u Drugom svetskom ratu. Stigli su i prvi limeni kovčezi sa imenima i prezimenima, pokopani uz plotune, po vojnički; ispred fabrike ortopedskih pomagala Rudo invalidi su sunčali svoje neizlečive rane koje su svedočile o ispravnosti ofanzive, jer da je nije bilo, ceo bi narod bio takav, ako bi iko i preživeo.

Odgovor i pobuna bili su dezertiranje, u nekim sredinama masovno, najčešće obrazlagano neobučenošću i nepripremljenošću, baš kao što je negde odziv bio masovan, protestima su se oglasile mirovne organizacije, stvarao se utisak da postoji želja za pobunom; Žene u crnom i Centar za antiratnu akciju organizovali su početkom oktobra prve ratne godine protestna stajanja ispred zgrade Predsedništva Srbije i paljenje sveća „za sve poginule u ratu“. Simbol bunta postao je Miroslav Milenković koji se 20. septembra te godine ubio u Šidu, između dva stroja rezervista, jednog koji se spremao za odlazak put Vukovara i drugog u kojem su bili oni koji su odbijali da idu u rat.

Kopnilo je saosećanje sa patnjama žrtava na onoj strani topovskih cevi, normalan je svet slušao kratkotalasne stanice, zahuktavao se unutrašnji rat sa petom kolonom sumnjivih imena, prezimena i namera, remetilačkim faktorom nacionalnog jedinstva.

Pobednička strana dobijala je iz dana u dan male bitke i velike heroje, državne koljače u različitim uniformama i štapske zlikovce, romantičare ostvarenih dečačkih snova. Ako išta Srbiju povezuje sa Vukovarskom operacijom, to je sramota pretvorena u njihov status nedodirljivih, za domaće pravosuđe, preciznije državotvorno, korumpirano Tužilaštvo za ratne zločine.

Srbočetnička JNA ušla je 18. novembra 1991. u srušeni Vukovar i proglasila pobedu nad ostacima cigli i maltera koji su u izvedbi državne televizije postali „razrušen, ali slobodan grad“; zatekli su oslobodioci hodajuće aveti i punu bolnicu prekrivenih leševa koje je sadašnji generalni sekretar Udruženja novinara Srbije Nino Brajović, izveštač RTS, proglasio za većinski srpske; krvožedni ambasadori dogođenog naroda sa one strane Dunava očekivali su kratki predah, da poteraju kućama patriotski plen, i novu ofanzivu ka Osijeku.

U Srbiji dvadeset godina nakon jedne od brojnih brutalno sramnih epopeja kakvih je prepuna njena novija istorija nikoga zvanično ne zanima šta se dogodilo u Vukovaru koji je ubila. Nezvanično će pad Vukovara, kao i pre dve decenije, obeležiti samo Žene u crnom i antiratni aktivisti i aktivistkinje, protestnim stajanjem na Trgu Republike. Agencijska vest Bete poučava nas da se navršava dvadeset godina od „ulaska“ JNA u Vukovar, a ostali mediji nam ne saopštavaju ništa. Očigledno je da poznaju tržište, šta narod želi da čita, baš kao i tužioci koji znaju kome bi narod sudio i presuđivao.

Nikome ne smetaju ubice i samoubice iz komšiluka, ukoliko baš njihov vukovarski sindrom ne izaziva opštu opasnost, sad ako se neko sam ubije, niko ga na to nije prisiljavao. Da se tako bedno ponaša jedino vlast, bilo bi lakše, ali nije tako. I da je anestezija, bila bi prihvatljiva, ona se daje u svrhu izlečenja, operacijom. Ovde je reč o nekakvoj specifičnoj bolesti, prvi znak oboljevanja je konstatacija da joj nema leka.

Svaka čast, inženjeri, smestili ste Vukovar baš tamo gde nam je potreban, niste potpuni ignoranti: „Dunav, Vukovar, jedan, osam, nula. Stoosamdeset“, Radio Beograd, Prvi program, iz Izveštaja Republičkog hidrometeorološkog zavoda o stanju na rekama.