Kama i pero za istoriju

Sadržaj tekstića treba pripisati specifičnom Press izrazu, a zbirka je pisana za čitateljstvo kojem, po anketi ovog darodavca, među 30 najvećih nedostaju, ovim redosledom: Toma Zdravković, Stepa Stepanović, Bogdan Tirnanić i Vlade Divac, čije će se biografije ovih dana priključiti izboru redakcije

Najveći poklon ikada, kako je beogradski dnevnik Press nazvao svoju zbirku od 30 biografija Najveći Srbi 20.veka, začinjen je nakon mesec dana dvema poslasticama, dajdžest životopisima Dragoljuba Draže Mihailovića čija biografija ima podnaslov Poslednji srpski đeneral i Dobrice Ćosića, koji je za Press Srpski Tomas Man. Zaboravite logiku i pitanje zašto su njih dvojica u ovom šarolikom izboru, od neupitnog Tesle, preko fašiste-sveca SPC Nikolaja Velimirovića, do Save Šumanovića i Zorana Đinđića. Kriterijumi su bili različiti, na momente u izboru i realizaciji izuzetno neusklađeni, tekstovi neuspešni, banalni, glupi, nikakvi, nepotrebni.

Evo dokaza, pre svega, ako je po broju mrtvih koji su ostali iza njihove znamenitosti, vidljivo nedostaju Srbi od glave do pete Slobodan Milošević i Ratko Mladić, no, posvetimo se onima koji su ovde, jedan je držao kamu i streljan je zbog dokazanih ratnih zločina, drugi i danas uspešno drži pero, nagrađivan je, nikad kažnjavan zbog napisane reči, izgovorenu mu, doduše, partijski drugovi nisu opraštali.

Sadržaj tekstića treba pripisati specifičnom Press izrazu, a zbirka je pisana za čitateljstvo kojem, po anketi ovog darodavca, među 30 najvećih nedostaju, ovim redosledom: Toma Zdravković, Stepa Stepanović, Bogdan Tirnanić i Vlade Divac, čije će se biografije ovih dana priključiti izboru redakcije. Da, zašto baš 30, što ne 34. Mada, zašto i 34.

No, jedan će kartonski omot sudbinski povezati presovski jasno i nedvosmisleno uobličena žitija kvislinga i antifašističkog borca, zapovednika vojske, kakva god bila, i političkog komesara jedinice skromne borbene moći (Rasinski partizanski odred). Po količini laži i prizemnih manipulacija ove dve „enciklopedijske odredice“ nadrasle su sav ostali trud leksikografske redakcije koja je za izvođača radova odabrala Veljka Miladinovića. Kod Čiče se, u stvari, biografski podaci dobro drže sve do početka Drugog svetskog rata, nema, doduše, detalja o tome zašto je kao vojni izaslanik bio nepoželjan u Bugarskoj, pa prebačen u Prag, te banalnosti zbog koje je potezao pištolj u kafani i proveo 20 dana u zatvoru. Nema ni mesta za takvo šta, istoriju treba zabeležiti, a ona je presovski istančana, prvo srušio most na Savi kod Brčkog „da spreči napredovanje neprijatelja“, borio se u Derventi i Brčkom protiv ustaša, sve to 1941, 1942. postaje ministar vojni i armijski general. Najmanje događaja iz '43, Nemci raspisali poternicu za njim, teške borbe između četnika i partizana, „dobija nekoliko bitaka u Fojnici i Goraždu“. Godinu dana kasnije, navodno se intenziviraju borbe četnika i ustaša, a u selu Ba srpski kvislinzi donose Bašku rezoluciju o stvaranju parlamentarne monarhije Srba, Hrvata i Slovenaca i beže u Bosnu pred Crvenom armijom. Na Zelengori partizani 13. maja 1945. uništavaju četnike, a godinu dana kasnije zarobljavaju njihovog komandanta.

Nakon suđenja na kojem je proglašen za ratnog zločinca i kažnjen smrću streljanjem i oduzimanjem građanskih prava i imovine, Dragoljub Mihailović streljan je 15. jula 1946. Uprkos nadljudskim naporima i angažovanju Pressa i državne operative pod komandom Slobodana Homena, forenzičara, patologa, mehanizacije, novinara, posmrtni ostaci zlikovca nisu pronađeni na Adi, odnosno tamo gde se sumnjalo da su pokopani. Nađeni čokanjče i čaure, došlo hladno vreme, možda će se kopati na pravom mestu, tek četnici starije i mlađe generacije ne žale truda, a država novac, da se zločinac iskopa.

U Pressovoj biografiji ništa o zajedničkim akcijama Nemaca, Talijana, Bugara, ustaša i četnika protiv Narodnooslobodilačkog pokreta, ništa o zločinima nad civilima na području koje su četnici oslobađali i kamom obeležili, u Istočnoj Bosni bile su samo one „pobede“ kod Goražda i Fojnice, na nekim od najkrvavijih toponima u kojima su četnici pobili više od tri hiljade Muslimana, a potom pobegli uz zaštitu Italijana. S druge strane, depeše poslate vrhovnoj četničkoj komandi i Mihailoviću otkrivaju da su ubijanje zarobljenika i civila, silovanja, pljačke i progon bile temelj organizacije četničkog pokreta. Planirani zločini, dozvoljena i poželjna improvizacija.

Već davno smešteno u drugim, pravim enciklopedijama, delo Dobrice Ćosića odlično funkcioniše i u Pressovoj zbirci, iako sa zanemarljivim brojem funkcionalnih podataka o Ćosiću političaru i idejnom tvorcu novih srpskih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije. O njihovoj prirodi retorski zapitan bio je Mirko Kovač: „Hoće li itko napraviti kakvu bilancu Ćosićeve jednogodišnje vladavine? Hoće li se naći takav da nam ispriča kako je taj predsjednik upravljao jednom 'strateški važnom' balkanskom zemljom, i je li ostalo štogod od toga moćnog duha, je li kakvoga snažnog pečata ostavio taj Hrast u svojemu žabljaku? Kakav je bio strateg glavnokomandirajući VJ, kako je ratovao, kakav je bio diplomat, kakav pregovarač? Kakve su mu bile dosjetke, je li pravio humorne obrate da bi opčinio i šarmirao svoje sugovornike? Kakav je bio na oficirskim balovima, je li plesao s generalušama, je li gospodu generale znao podbadati i grditi zbog njihova neviteškog vođenja rata. Je li im znao reći: 'Kakav to, bre, seljački rat vodite? Sve same jajare, kokošari, palikuće. Gde su vam heroji? Nijednog velikog žrtvovanja za otadžbinu. Jeste li vi čitali moje knjige? Jeste li videli kako se tamo umire za svete stvari?' Ili je samo plesao 'naš Gedža' tek jedno ljeto“?

Baš ta jedna godina predsednikovanja štabom državnog zločina nikada nije spočitnuta Dobrici Ćosiću; do danas nije bilo komentara njegovog vođenja rata sa pozicije predsedavajućeg Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije, u vreme kada se zahuktavala opsada Sarajeva i kada je front u Bosni i Hercegovini dobijao svoje obrise. Dok je naoružavana i hranjena pod Gedžinom komandom vojska Ratka Mladića i Radovana Karadžića postajala gospodar života i smrti.

Nema toga ni u presovskom viđenju Dobrice kao političara, ali je moderno saopštiti da je Otac nacije predlagao Miloševiću podelu Kosova još 1991, kao da je reč o krucijalnom otkriću. Pored međunacionalne mržnje, na Kosovu je Ćosić kao važnu stratešku činjenicu pomenuo i radijaciju koja, po logici stvari, može da ima ključnu ulogu za rasuđivanje svih protagonista: „Ako svi činioci kosovske tragedije ne promene pretpostavke svoje politike prema toj radijacijom zatrovanoj zemlji u kojoj još ne vlada razumna tolerancija, kosovsko pitanje će ostati dugotrajan i opasan problem Balkana i Evrope", kazao je Ćosić u poslednjem ovogodišnjem intervjuu za Politiku.

Racionalno, međutim... „Smatram pogrešnom srpsku državnu politiku prema Kosovu i Metohiji od Pašića do Tadića", rekao je Ćosić.

I još nešto nesumnjivo, ocenio je da su „u toj pogrešnoj, jednosmernoj i poraznoj politici "uporno participirali Srpska pravoslavna crkva i patriotska inteligencija Srbije“. Njega nigde, izuzev ako se ne smatra, kao što ga drugi smatraju, pripadnikom pomenutih intelektualaca–patriota.

A sve je moglo da bude drugačije, sačuvali bi se možda mnogi životi i mir. Ćosić nije poslušao Elija Fincija koji je imao nedvosmisleni stav o neredigovanoj verziji romana Daleko je sunce i kazao partijskom drugu prijateljski: "Druže, to što si ti napisao, obično je govno s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik." Nije ga Ćosić poslušao, a zamislimo tek da je Finci svojim autoritetom ubedio Ćosića da ostane samo pisac. Prežalili bismo sve šume Srbije. Ali, došlo je do najgore kombinacije, produkt koji je plastično opisao Finci nepovratno se prelio u politiku.

Danas, kad smo u najtežoj ekonomskoj krizi novijeg doba, ostaje da se podsetimo jedne Ćosićeve ideje koja je uistinu za enciklopedije. Neće biti dovoljna da zbog nje neko s bilo koje strane Drine promeni mišljenje o pameti besmrtnika. A valjda neće postati program borbe protiv recesije čuvena Ćosićeva: „"Uvideti i imenovati preimućstva civilizacije zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Naša dosadašnja razvojna politika nije ih uvažavala. Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti. Ona su naš početni intelektualni kapital."