Muškatla u predizbornom delirijumu

Da nisam predsednik, dragi moj Matiću, svašta bih rekao ovoj vlasti: Boris Tadić, poslednja faza samokritike u emotivnoj rezignaciji

Photo: FoNet

Gotovo neobjašnjiva potreba predsednika Srbije da sa kopaoničkih visina, momentalno i bez previše razmišljanja odgovori na javni poziv lidera jedne male opozicione stranke da potpiše koalicioni proglas te partije, kao i sadržina tog odgovora, do krajnjih granica su ogoleli stepen konfuzije koja vlada u glavi prvog čoveka Srbije. Samo površnim pregledom onoga što je, bez prethodnih PR priprema, a pitanjima studenata očigledno iznenađeni predsednik izjavio, kod ozbiljnijih posmatrača nametnulo je pitanje: da li je aktuelnoj politici Srbije potrebnija politikološka analiza ili medicinska dijagnoza?

Lakše se diše kad su prijatelji uz vas: Irinej, Dobrica, Boris - sveto trojstvo Srbije

Photo: BETA/Vladimir Milovanović

Ironija sudbine je htela da se, umesto da govori o planu koji su on i njegovi kabinetski drugari iz vrtića napravili, a koji bi ponudio jasne odgovore na dileme pred kojima se Srbija nalazi, Boris Tadić nađe u ponižavajućoj poziciji da se izjašnjava o inicijativi jedne relativno male opozicione koalicije nastale uglavnom udruživanjem onih koje je on sam, na početku svog političkog uzleta, kao ostatke Đinđićevog političkog nasleđa počistio iz Demokratske stranke. Čak i u toj, za njega nelagodnoj poziciji, Tadić nije iskoristio priliku da napravi bar delimičan otklon od poražene politike čiji je simbol postao prethodnih nekoliko godina. Propuštajući tu priliku i pristajući radije da potone sa poražavjućim rezultatima svojih političkih kalkulacija, nego da prizna grešku i time plati razumnu političku cenu, predsednik Srbije je sve dužoj listi problema sa kojima se zemlja koju vodi suočava pridodao i sopstvenu političku neuračunljivost.

Odbijajući poziv na promenu nacionalne kosovske politike pod izgovorom da se ne slaže „sa politikom odustajanja od legitimnih državnih i nacionalnih interesa“, Tadić je u javnosti ostavio dileme da li on uopšte razlikuje pojmove odustajanja i promene i koji su to nacionalni interesi Srbije koje on svojim rigidnim stavovima brani na Kosovu? Da li je činjenica da je on u prethodnih nekoliko godina neformalno neke suštinske promene već načinio (umesto očuvanja teritorijalnog integriteta predsednik sada isključivo govori o rešenju kosovskog problema što implicira mnogo širu lepezu mogućih rešenja) zapravo govori da je on odustao od ustavnih načela koja je svojevremeno kratkovido sastavljao sa Vojislavom Koštunicom, a na čije se slepo sprovođenje kasnije razmetljivo zaklinjao tokom predizbornih kampanja.

Govoreći na temu “Srbija u narednoj deceniji” predsednik je zgranutim studentima, pun optimizma i biranim rečima, govorio o kosovskom kamenu oko vrata, amputaciji delova tela, fatalističkim proročanstvima, očuvanju nepostojećeg kredibiliteta i međunarodnog ugleda zemlje, neodređenim legitimnim interesima Srbije na Kosovu, specifičnoj vrsti srpskog identiteta, neuspešnoj trgovini ratnim zločincima, svetskoj zaveri protiv Srbije... Taj konfuzni i nelogični tok Tadićevih misli otvorio je kako pitanje kompetentnosti aktuelnog političkog vođstva Srbije tako i njegove sposobnosti da na racionalan i realan način sagleda aktuelni trenutak u kojem se zemlja nalazi.

Ako pretpostavimo da Boris Tadić studentima nije govorio pod uticajem poznatih ili nepoznatih supstanci, sama činjenica da je o budućnosti Srbije govorio u suicidnim, medicinskim i fatalističkim kategorijama govori o akutnoj bezidejnosti i stvarnom stanju duha aktuelnog srbijanskog režima. Kada predsednik jedne zemlje, kome je nemačka kancelarka pred novinarima diktirala ultimativne zahteve koje treba da ispuni, govori da ne može da promeni svoju suicidnu političku platformu jer time čuva kredibilitet države koju vodi, ili kada odbijanje Ahtisarijevog plana pravda proročanstvom o egzodusu koji bi usledio za trideset godina, onda problem više ne leži u poziciji i političkom značaju tog čoveka, već u karakteru društva koje na štetu sopstvene budućnosti toleriše tu vrstu političkog diletantizma.

Ovoliku sam muškatlu, mili Marko, ulovio ovih dana: Boris Tadić, borac za funkciju

Photo: FoNet

A kako sam Boris Tadić vidi svoje sunarodnike možda najbolje svedoči njegova teza o egzistencijalnoj uvezanosti Kosova i srpskog nacionalnog identiteta čime je saopštio svoju epohalnu teoriju po kojoj je srpski identitet zapravo neka vrsta biljke koja isključivo uspeva na Kosovu! Iako možda toga nije ni bio svestan, Tadić je fikcijom o identitetu u vidu muškatli ili kosovskih božura, zapravo dao jedno od mogućih objašnjenja vekovnog pasivnog vegetiranja političke svesti među Srbima.

Kao jedan od najrečitijih primera praktičnih posledica idejne žabokrečine koja je uzurpirala srbijanski javni prostor, upravo bi mogao da posluži politički projekat aktuelnog predsednika koji za sedam godina, koliko se već nalazi na čelu Srbije, nije uspeo jasno da formuliše svoje političke ciljeve niti da se pohvali makar delimičnim uspehom u njihovoj realizaciji. Kao što su u magli definisani, politički ciljevi Borisa Tadića su u istim okolnostima i realizovani i to metodom tumaranja u mraku i upornim pokušajima da se slika tužne realnosti, na jedan izopačeni način, zameni spinovanim marketinškim projekcijama.

Matiću, pročitao sam vaš sjajni tekst: Svaka vam je na e-mestu! To sam ja!

Photo: www.zaevropskusrbiju.rs

Sedam i po godina od kako je kročio u zgradu na Andrićevom vencu, Boris Tadić u svojoj biografiji nema nijedan rezultat s kojim bi mogao da se pohvali i s kojim bi mogao da izađe pred srpske birače. Godine potrošene na bezočnu jurnjavu za sopstvenim rejtingom i popularnošću, na kohabitaciju sa režimom Vojislava Koštunice, na besmislene koalicione aranžmane koji su uglavnom sami sebi bili cilj, na puko održavanje vlasti po cenu strateških nacionalnih promašaja, ući će u političke udžbenike kao školski primeri neodgovorne politike koja je partikularnim ineresima jedne male grupe ljudi podredila opšte dobro i sudbinu čitavog jednog društva.

Izborni odgovor građana Srbije, koji će se za samo deset godina po treći put naći pred sudbonosnim izborom između nove i stare politike, predstavljaće jasnu poruku modernoj Evropi da li Srbija sebe u budućnosti vidi kao deo te zajednice naroda ili kao izolovano ostrvo na kome vreme ne postoji i koje vegetira u skladu sa nekim svojim, normalnom svetu nepoznatim zakonitostima.