Obična komšinica krvavih ruku

Photomontage: KANDAhar

Na vračarskom platou, povremeno ometani zvonima crkve, dvoje sagovornika pričalo je beskorisnu priču koja se, baš kao i vreme za njeno emitovanje, ruga svakom ko ima iole saosećanja za žrtve

Gostovanjem ratne zlikovkinje Biljane Plavšić Happy televizija sa nacionalnom frekvencijom nastavila je kontinuitet morbidnih ekskluziva koji je započela nacoška Devedesetdvojka intervjuom sa vukovarskim zlikovcem Veselinom Šljivančaninom; ovoga puta za genocidnu estradu pobrinuo se voditelj „Ćirilice“ Milomir Marić, vreme radnje - prigodni dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. U jednočasovnom pokušaju da dokaže kako je suvišno pominjati reč koja obeležava srbijansko društvo, voditelj je sva pitanja usmerio na onu stranu Drine, a gledateljstvo nije moglo da čuje ni reč kajanja za nevine žrtve koje su ostale iza nekadašnje prve dame zločina i predvodnice prekodrinskih Srba. Ali, čemu kajanje, ova „obična komšinica“ je ionako povukla priznanje svojih zločina.

Na vračarskom platou, povremeno ometani zvonima crkve, dvoje sagovornika pričalo je beskorisnu priču koja se, baš kao i vreme za njeno emitovanje, ruga svakom ko ima iole saosećanja za žrtve. Dobro, međutim, jedino kao podsećanje da je milošću Vlade Srbije koja je bila garant slobode za "dr Mengela koji je eksperimentisao sa izdržljivošću nekih nacija" (Mira Marković) Biljana Plavšić na slobodi.

Ona je podelila sa gledateljstvom sećanje na svoje poslednje susrete sa haškim optuženikom Radovanom Karadžićem koji se, navodno, kad je već bio na poternici Tribunala pojavio u Banjaluci i uzeo iz banke 29 miliona maraka, kao navodni zalog za kredit kod neke švajcarske banke. O predsednici Šumske, kako tvrdi, govorilo se kao o osobi koja se najviše zalaže za implementaciju Dejtonskog sporazuma. Išla je od opštine do opštine i uveravala građane da su dobili „komad Bosne“, te da su se srpski i američki interesi poklopili. Pala je u nemilost pronicljivog senatora Koste Čavoškog koji je o njoj štampao brošuru pod naslovom „Lutka u tuđim rukama“. Vreme je to kada saborac Radovan pokušava da je smesti u ludnicu u Sokolcu i traži potpis trećeg psihijatra, pošto su se o prirodi Plavšićkine teške bolesti složili njegova žena Ljiljana Zelen Karadžić i on.

Ne znajući za osvetoljubivost, predsednica se zalaže kod Medlin Olbrajt da Radovana spasi Haga, dok Šumskom ječi „Radovane siđi sa planine“. Olbrajtova, navodno, kazala da Karadžić ne da Amerikancima da ga „stave pod tepih“, eno, dao intervju nekom grčkom listu. „Rekla sam da je Radovan dobio unuka, da verovatno negde obavlja svoju praksu i da će joj jednoga dana biti drago što je pomogla celoj toj porodici. Sve sam to navezla o čoveku koji je hteo da me strpa u ludnicu“.

Poslednji verbalni i fizički kontakt dvoje zlikovaca dogodio se na Palama kada je Karadžić čuo za ovaj razgovor. Zapretio joj je da će je ubiti, a potom i da će ubiti sina njenog brata. Tada mu je Plavšićka rekla „Monstrume!“, snažno ga udarila laktom u rebra i protutnjala pored njega, bežeći u Banjaluku.

I Dobrica Ćosić posle pisao loše o njoj, kaže neke stereotipe o izdajnicima. Ali se sponosom seća Karla Bilta: „Nikada nije bila tamo gde se odlučivalo o ratu ili o miru, a, eto, osuđenja je za ratne zločine“ (ili je greška, ili je taj bio za Sokolac).

Kao i ovo dosad, ostatak priče je dosadan, ali je Marićev trud podsetio na jednu od ranijih „Ćirilica“ u kojoj je Božidara Vučurevića ubeđivao da nije (Vučurević) granatirao Dubrovnik. Nismo čuli da li nekadašnja gospodarica života i smrti promenila mišljenje o komšijama Bošnjacima koje je neštedimice uništavala, uz pomoć svojih beogradskih heroja - kriminalaca, Željka Ražnatovića pre svih: „Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije - nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“.

Smirila se poznata botaničarka čija je specijalnost inženjering, priznala je u oktobru 2002. godine krivicu za progon Muslimana i Hrvata u 37 opština u BiH 1992.godine i zbog priznanja je čašćena sa samo 11 godina robije. A priznanje je vrlo brzo porekla. Osuđena je za planiranje „etničkog čišćenja” nesrpskog stanovništva koje je živelo u oblastima pretežno naseljenim Srbima, za zločine protiv čovečnosti.

A Srbija na ono što želi, televizije koje slave zločin i prekrajaju istoriju.