Pometnja u njihovim redovima

Čuj, sad mi je pomoć potrebnija nego ikad: Boris Tadić i Miroslav Mišković, saradnici

Photo: Stock

Konačno, neka, šteta što nije počeo i ranije, krenuo je sukob na levici, desnici i centralno, da kamen na kamenu ne ostane. Najave sudskih procesa pljušte na sve strane, vaskrsavaju vampirski odbori, padaju direktori i ministarski savetnici, iskazi nezgodnih svedoka ruše koruptivni koncept koalicije, mediji zameću što se zamesti može, kolaju usplahireni sms-ovi i smutni mejlovi, “prljav veš” leti iz svačije jazbine

Naravno, pometnja nije nastala usled spontanih napada griže savesti, patriotskih naboja ili reformskog neizdrža, već zbog predizborne nervoze koja, u proleće kada sve cveta, budi denuncijantske porive koji bi one druge mogli prikazati u pravom svetlu, odnosno u dubokom mraku. Afere su odjednom preplavile naslovne strane, ne zaslugom medija, još manje radom policije, već zbog činjenice da je otpočela bezobzirna borba koalicionih feudalaca.

Prvo je, mirno i bez koprcanja, “peškir bacio” nemački pacijent Tomica Milosavljević, neubedljivo navodeći “privatne razloge” kao bekstvo od odgovornosti javne funkcije. Potom je, iznenađujuće mlohavo, “meč” predao i Mlađan Dinkić, povlačeći za sobom i moralnu sapatnicu Vericu Kalanović. U srpskom političko-ekonomskom brlogu gde se vode brutalni okršaji oko svakog nameštenja, poslovnog prostora i državne funkcije, ekspertska mirnoća je sugerisala da postoje neki kompromitujući, ali dokumentovani dokazi koji, ako ne na sudu, mogu završiti kao ucenjivačka komponenta u stvarnom životu.

Na vlasti iz "privatnih razloga": Dinkić, Milosavljević i Dačić, privatnici

Photo: FoNet/Božidar Petrović

Usledilo je aminovanje Demokratske stranke da se, posle osam sramnih godina zataškavanja, izvedu dokazi o političkoj pozadini atentata na premijera Đinđića, ne bi li kompromitovana vlast makar na tome zaradila neki politički poen. Bio je to znak za sve aktere tranzicione preraspodele kapitala da počinje predizborna kampanja u kojoj valja dokazati poštenje i dobre namere spram majke Srbije i njenih siročića. I klupko je počelo da se odmotava, dirigovano i dozirano ali ipak denuncijantski, s obzirom na brojne i antagonizovane “izvore” iz klika korumpiranih koalicionih partnera. Odjednom su se “nezavisni” i strateški podeljeni mediji dosetili gadosti i prevara o kojima godinama svi sve znaju, ali nisu hteli, mogli ili smeli, svako iz svojih pokvarenih razloga, da saopšte jebenoj strani – podanicima države.

Ubrzo su senzacionale i skandalozne vesti uznemirile i druge pregaoce demokratskih radova. Tako je, pored Subotice, i cela Srbija saznala detalje o aktivnostima Olivera, Modesta i ostalih Dulića, članova Demokratske stranke i neformalnih vlasnika celog jednog grada. “Zloupotreba službenog položaja” i “Sukob interesa”, omiljeni instrumenti režima u političkim diskvalifikacijama konkurencije, kao bumerang su se vratili najbližim saradnicima Borisa Tadića. Ono o čemu su e-novine pisale pre dve godine, konačno je doprlo i do drugih medija koji tek u martu 2011. “otkrivaju” da je možda, verovatno ali nije sigurno, marketinški trio Đilas-Šaper-Krstić duboko zagazio u kršenje zakona kada je pomislio da će odricanje od upravljačkih prava zabašuriti vlasničke udele, dakle i udele u ostvarenom profitu, u znamenitim kompanijama koje sjajno posluju i pored “svetske ekonomske krize koja ugrožava i srpsku ekonomiju”. Tako je Ringierovo istureno odeljenje “Alo” pre dva dana saznalo da je višestruko talentovani Srđan Šaper sjajno sarađivao sa samim sobom (dobro, možda i uz terciranje Ivana Tasovca), kada je u svojstvu vlasnika kompanije McCan Ericson Clipping sklapao aranžmane sa Beogradskom filharmonijom gde je, igrom zlehude sudbine, predsednik Upravnog odbora upravo Šaper.

Ti si moja čokolada: Ministar Jeremić i preduzetnik Šaper

Photo: Stock

Dojučerašnji miljenici i najbliži saradnici svih režima i svih stranaka, najednom su postali sumnjiva lica. Zaslugom “istraživačkog novinarstva”, odnosno prostim uvidom na sajt državog Saveta za borbu protiv korupcije, “ustanovljeno” je da, ipak, ima nekih “nejasnoća” u privatizaciji Luke Beograd, Večernjih novosti i druge, Alajbegove slame. Opisujući sadržaj sajta, “ugroženi” i prostodušni Milan Beko bio je najdirektniji, kada se požalio da ga ta dokumentacija predstavlja kao “okorelog kriminalca”. Nije se dugo čekalo, svega dve decenije, da se dovede u pitanje i poslovno poštenje Miroslava Miškovića. Naime, posle unakrsnih svedočenja od režima prognanih Stanka Subotića i Slobodana Radulovića (a ne bi bilo loše ni da se Bogoljub Karić “otvori”) nedvosmisleno je iskrsla metodologija pljačke, povezanost politike i korupcije, ali i sva lica čije se “delovanje” do ovog trenutka nije moglo racionalno objasniti.

Pokazalo se, naime, baš onako kako je Vladimir Popović godinama precizno obelodanjivao, da je u post-asasinskom dobu “legalizma” izvesni Dragi Mićović, u skladu sa posredničkim afinitetima, bio faktički ministar finansija. Da je lažljivac Dejan Mihajlov obavljao poslove neformalnog državnog blagajnika i ministra za Dijasporu. Da je DSS ministar policije Dragan Jočić služio za uterivanje straha Miškovićevim i Bekovim poslovnim žrtvama. Da su Rade Bulatović i Aco Tomić više vremena provodili u KGB-u nego na svojim radnim mestima u ministarstvima sile i nepravde. Ukratko, da je cela ta garnitura, sve uz srceparajuće tirade o kosovskoj zenici oka, vršila niz sumnjivih poslova uz pripadajuće milionske provizije, dakako u mrskim evrima.

Provizija je zakon: Dejan Mihajlov i Rade Bulatović, na slobodi

Photo: e-novine

Kao žrtva međustranačkih obračuna pala je i Svetlana Ražnatović, u javnosti poznata kao “Ceca”, udovica osvedočenog kriminalca i naslednica njegove sumnjive imovine i poslova. Posle osam godina i najduže istrage u istoriji istraga, ne zbog jatakovanja, ne zbog učestvovanja u komplotu koji je za cilj imao državni udar, ne zbog skrivanja oružja kojim su činjena teška krivična dela, Ražnatovićevoj preti dugogodišnja robija zbog finansijskih malverzacija u fudbalskim transferima i neovlašćenog držanja oružja. Zajedno sa DSS-SPS pevaljkom, skiknuo je i neki alavi pomoćnik ministra Milutina Mrkonjića koji se, kud će - šta će, kune da nije imao pojma da su takve stvari uopšte moguće u Srbiji. Baš kao i Velimir Ilić, upadljivo zgranut i zgađen kad je ulisičen njegov direktor, inače drumski razbojnik Branko Jocić.

U tom trenutku društvenog razvoja nastala je opšta panika među časnima i poštenima. Direktno iz “stecišta slobodne misli”, iz Koštuničinog Pečata, valjda dirnut tužnom sudbinom one pevaljke, oglasio se i Miloševićev multimilioner Milorad Vučelić, da braneći rasistu Dobricu Ćosića, sačuva Miloševićevo nasleđe i dosledno tome, odbrani unezverenog Vojislava Koštunicu koji, revolucionarno dirljivo, priznaje samo sud svoje partije, ali ne i drsku znatiželju Mile i Gordane Đinđić. Normalno, gde se pomene atentat, tu je i Nikola Vrzić, sin puka, zadužen za glancanje “trećeg metka”. Da li od straha ili od kuraži, na “mučninu” su se požalili i Nebojša Spaić, pa čak i Stojan Drčelić, njegova desna ruka u NIN-u, koji je patriotsko CSI iskustvo sticao u laboratorijama Balkana, Večernjih novosti, frankfurtskim Vestima i Blicu. Ubledeo je i takozvani premijer Mirko Cvetković koji je portirskim refleksom reagovao na vapaj uplašenog Milana Beka, čekajući da mu netko objasni o čemu se ovde radi. Kada je, uvređen i skrajnut, i Dinkić dobro razmislio o svemu, sabrao utiske i stihove i zapevao da mu je najlepše bilo sa Koštunicom. Čedomir Jovanović, zagledan u daljinu, poglavito u bogougodni Mediteran, nije želeo da se bakće s paori, već je energiju usmerio na tragične događaje u Libiji. Ipak, koristeći gužvu, nekako se ratosiljao Vesne Pešić, jednog od dva nezgodna svedoka u LDP-u.

Pod zaštitom države: Veselin Vesko Vukotić, slobodan kao ptica

Photo: Stock

Padaju sile, ruše se nepravde, krnje se centri političke moći, ugroženi su centri finansijske moći, desničari osnivaju levičarsku partiju, leti perje na sve strane, a čak ni onaj državni Falcon niko ne želi da opravi, uzdajući se u sreću i volšebno nebesko rešenje. Samo jedan čovek još predstavlja najmanji zajednički sadržalac, poslednju odbranu laži, koja povezuje sve preživele političke aktere nakon 12. marta 2003. godine – Veselin Vesko Vukotić. Kada je u pitanju ovaj tajanstveni državni službenik, sve stranke, sva ministarstva, pozicija i opozicija, tabloidi, ozbiljni dnevnici, pričljivi Boris Tadić, logorejični Slobodan Homen, zanosna Snežana Malović, čak ni znatiželjni Džordže Vukadinovič Putinovič, nitko nema volje da prosvetli građane Srbije zašto se njenim novcem štiti ubica osuđen na dvadesetogodišnju kaznu zatvora?