Od fudbalskog poraza do nogometnog debakla

Photo: FoNet

Čak i u vreme tzv. ozloglašenog Brozovog režima čitalac-podanik je mogao pobeći od dirigovane i komitetske politike i pripadajućih udarničkih naslova sa prvih strana novina, tako što je štampu čitao naopako, odnosno od sportskih stranica, po pravilu poslednjih u dnevnim listovima. Za razliku od prvih strana rezervisanih za velike državne laži i prikrivanje najvećih krivaca naše nesumnjive propasti, sportski odeljak se uvek razmetao demokratijom i transparentnošću. Samo se u izveštajima sa sportskih manifestacija moglo saznati ko su krivci za poraz, ko je najzaslužniji za trijumf i ko će snositi posledice pogrešnih odluka. Danas kada uživamo sve blagodeti proevropsko-tadićevsko-demokratskih sloboda, odgovornost i stručnost, makar samo sportska, ne može se naći ni u sportskim rubrikama, iako tamo, za razliku od političkih rubrika, operišemo sa bolno merljivim kategorijama

Čovek u "sakovu": Dragan Đurić, kao zamišljen

Photo: Emil Conkić

Fudbal i politika u Srbiji nikad nisu bili sličniji, podjednako klimavi i neuspešni kada je probližavanje Evropi u pitanju. Postavljanje nerealnih ciljeva, razmetanje bezidejnošću i pomanjkanje bilo kakve strategije, problemi su koji podjednako muče predsednike Borisa Tadića, Dragana Đurića i Vladana Lukića, čelne ljude amaterski sklepanih sistema. U kombinaciji sa bombastim ali ispraznim planovima i obećanjima koje je trebalo da sprovedu neuki ljudi, bilo je potpuno jasno da je Partizanova mantra “i prvenstvo i Liga šampiona” podjednako blesava kao i ona državna “i Evropa i Kosovo”. Pokazalo se, bez ikakvih posledica po nosioce tih budalaština, da smo u oba slučaja “izvisili” još “u sezoni kupanja”, u predtakmičenju, kada su na videlo izašle sve pogrešne kalkulacije i tupave taktike, svejedno da li je reč o ovdašnjem loptanju ili političarenju.

Sunovrat fudbalskog kluba Partizan počeo je 25. oktobra 2008. kada je na funkciju predsednika kluba izabran Dragan Đurić, Dervenćanin, čovek sa sumnjivim poslovnim i političkim vezama, vlasnik Veterinarskog zavoda Zemun, Nolitove knjižare „Pavle Bihalji“ koja je pretvorena u prodavnicu garderobe (Đurić: “Ne isplati nam se da na malom rastojanju držimo dve knjižare. Nolit ima još jednu knjižaru u istoj ulici, pored Beograđanke”) i desetine prodajnih objekata po Srbiji i Republici Šumskoj i “diplomirani ekonomista”, inače funkcionalno nepismen i kolosalno neobrazovan. Kada je 21. decembra reizabran na isti položaj, zlehuda sudbina kluba je bila zacementirana sa samo jednim glasom “protiv”, dakle, složno u propast nad kojom se ovih dana kao čudimo.

Zvanični debakl promovisan je 25. avgusta 2011. kada je najuspešniji srpski livadski klub ispao i iz utešnog evropskog takmičenja i preraspodele bogatog fudbalskog kolača, posle zasluženog poraza od irskog Šamroka. Nakon sramnog ispadanja, poštovaoci beogradskih “crno-belih” očekivali su da najodgovorniji, u prvom redu Dragan Đurić, ali i ostali krstajići, podnesu račune za krah i prepuste mesto sposobnijim i pametnijim ljudima. To se, međutim, po dobrom starom srpskom neodgovornom receptu nije dogodilo.

Dva dana posle irskog nokauta, jer toliko mu je trebalo da smisli bilo kakvo opravdanje, pred sportsku javnost je istrčao Dragan Đurić, psihološki podjednako nepripremljen kao i fudbaleri mu, i krenuo u bizarno lamentiranje nad budućnošću kluba, izmišljajući nekakve neprijatelje, znojeći se i pozivajući na “hladnu glavu i mudar potez”, na kategorije od kojih je Partizanov predsednik nepopravljivo daleko i u metafizičkom konfliktu.

Želja za strpljenjem: Predsednik Partizana, ljubitelj knjižara

Photo: Emil Conkić

“Potrešen sam porazom i neću dozvoliti da Partizan padne na grane na koje je pao u četvrtak. To se nije smelo dozvoliti, ali je u sportu sve moguće. Hladne glave i mudrim potezima pokušaćemo da rešimo problem i da već sutra ili u utorak na sastanku Upravnog odbora donesemo duboku i sažetu analizu. Ništa se neće rešavati preko noći. Cilj je i dalje peta titula. Pratim sve, i te kako sam budan. Kada sam dolazio u Partizan prihvatio sam obavezu da od njega napravim moderan i stabilan klub kakav još nije postojao na ovim prostorima. Međutim, ima uspavanih, ali verujte mi biće probuđeni. Neću trpeti spavalice, sujetne i ljude koji misle samo na sebe”, odmucao je Đurić, svaljujući krivicu na sve druge, sujetno pazeći na brižljivo negovane masne lokne. Komentarišući opravdane povike navijača “Uprava – napolje!”, Đurić se upustio u logički dribling: “Meni je jako žao što navijači imaju malo želje za strpljenjem. Moram da kažem da je Crvena zvezda u poslednje četiri godine osvojila samo jedan trofej - u kupu, a da njihovi navijači nisu reagovali kao Partizanovi u četvrtak. Mislim da to nisu pravi navijači, već samo jedna grupica. Ipak, i za navijače Partizana je bio šok to što se dogodilo”, završio je prvi čovek Partizana, usput dodajući: “nije trenutak da pričam o odlasku jer je klub teškom stanju”, baš kao da nema nikakve veze sa jadnom situacijom u kojoj se našao srpski prvak, vesela družina koja svakog meseca prima 250.000 evra od sponzora, između ostalih, od Elektroprivrede Srbije (EPS), ali ne i od Đurićeve kompanije “Zekstra”, kolosalnog privrednog društva nastalog uz nesebičnu pomoć Miloševićevog SPS-a, u vreme raspada ekonomskog i svakog drugog sistema.

Mnogo mi je teško bilo: Aleksandar Stanojević, deprimiran

Photo: M.Šurjanac

Zgranut besprizornim predsednikovim bežanjem od odgovornosti ali možda i njegovom dikcijom, oglasio se i Aleksandar Stanojević, šef stručnog štaba Partizana. Nemušto ali iskreno, trener koji možda ne zna mnogo, ali kojem je klub definitivno u srcu, otkrio je ponešto o unutrašnjoj organizaciji i manirima predsednika, ni izbliza doraslog za klub takvog renomea: “Dan pre utakmice sa OFK Beogradom imali smo sastanak s navijačima, koji su nas podržali, a onda na dan meča predsednik ima konferenciju za koju se ne zna da li podržava one koji igraju u 17h (Crvena zvezda) ili u 20h (Partizan). Mnogo mi je teško bilo. Nije u redu da na dan utakmice štitite sebe, a ne ekipu... Nisam čuo da je, kada smo ušli u Ligu šampiona, govorio da nema veze s timom, nego da se pita struka. Tada se svi slikamo. Hajde onda da budemo zajedno i kada je teško”, rekao je Stanojević, demantujući da je Đurić bio uz tim posle poraza od Iraca: “Nije niko dolazio i nije ni trebalo da dolazi. Ne treba niko da nas podrži jer je ispadanje od Šamroka sramno”. Na kraju i usput, Stanojević je nagovestio da se, u večitom muljanju oko transfera i neidentifikovanih novčanih iznosa, Upravni odbor sastavljen od malih privrednika mešao u takozvanu struku, odnosno u kupovinu i prodaju igrača, svaki put kada je provizija, ili razlika u ceni, spakovana u dirljivu brigu prema Partizanu, bila nadohvat ruke.

Ima razloga za zadovoljstvo: Mladen Krstajić i Dragan Đurić, crno-beli stručnjaci

Photo: M.Metlaš

Poštujući klasične predsedničke patke, Dragan Đurić je aktivirao mehanizam “telegrami podrške”, ovaj put u liku i priopćenju izvesnog Dragoljuba Vukadinovića, intimnog prijatelja Dragana Đurića, člana Đurićevog Upravnog odbora i predsednika holdinga “Metalac” iz Gornjeg Milanovca: “Mislim da bi trebalo da odmah svi spuste loptu na zemlju jer sve što je bilo sporno moralo je da se reši unutar kluba. Veoma je neukusno da se javnost uključuje na ovakav način. Partizan je ozbiljan klub i sve probleme mora da rešava hladne glave i za stolom. Cela situacija je veoma neozbiljna, a naročito kada je u pitanju trener Stanojević. Šef stručnog štaba nijednog kluba ne može na takav način da komunicira i polemiše sa predsednikom. Rasprava ne može da se završi tako što je svako rekao ono što ima i sada idemo dalje. Ne mislim da je istupanje Stanojevića razlog za smenu, ali svakako jeste za osudu i kaznu”, otkrio je Vukadinović Đurićeve osvetničke namere, zalažući se za netransparentan rad FK Partizan i dvostruke aršine, kada je u pitanju Đurićevo brutalno i primitivno ruženje ugleda slobodarskog, antifašističkog i višenacionalnog sportskog društva Partizan.

Rukovodeći se hladnim i odvratnim činjenicama o neostvarenim izbornim obećanjima (“Strateški cilj Partizana je izgradnja novog modernog stadiona i donošenje zakona o sportu. Ovaj stadion koji je napravljen 50-ih godina prošlog veka ne zadovoljava najviše standarde UEFA i zbog toga preti opasnost da Partizan svoje međunarodne utakmice ubuduće mora da igra u inostranstvu”, bupnuo je Đurić, 25. oktobra 2008, prilikom predsedničke promocije; “Od sutra treba svi zajedno da sednemo i dogovorimo se kako dalje da radimo u interesu Partizana”, zakleo se Đurić 21. decembra 2009, ohrabren reizborom i predsedničkim mandatom do 2015. godine) i ostvarenim rezultatima (dve pobede protiv makedonskog prvaka, moćne Škendije, ispadanje iz kvalifikacija za Ligu šampiona protiv relativno osrednjeg belgijskog Genka ukupnim skorom 2:3, ispadanje iz Lige Evrope posle dvomeča sa poluamaterskim Šamrokom, ukupnim rezultatom 2:3, uz zapažen neuspeh protiv Slobode iz Užica 1:2), zaključak je da je danas Partizan klub čija se vrednost svesno i sistematski urušava pred priželjkivanju burazersku privatizaciju.

Navijači: Miroslav Mišković, Milorad Dodik i Dragan Đurić,

Photo: Stock

Profesionalni fudbalski klub Partizan iz Beograda, registrovan je kao samostalna sportska organizacija organizovana u obliku udruženja u okviru Jugoslovenskog sportskog društva “Partizan”. Višestruki je državni prvak u inferiornom i centralizovanom nižerazrednom fudbalskom takmičenju, pored jedinog ali derutnog konkurenta u vidu FK Crvena zvezda. Na finansijskom planu, prema tvrđenju klupske uprave, sve se svodi na puko preživljavanje kroz sezonsku rasprodaju najboljih igrača, jer je prolaz u lukrativna evropska takmičenja objektivno nemoguć. Infrastruktura kluba je ona ista iz prve polovine prošlog veka (Stadion JNA), sa nerazjašnjenim

Crveni karton za neznalice: Đurićev Partizan u akciji

Photo: Stock

vlasništvom i dograđenim poslovnim prostorom. O dekadentnosti i prevaziđenosti postojećeg rukovodstva, možda najbolje svedoči legendarni semafor na Južnoj tribini, stari lampaš, sijalična tabla na kojoj su stajala imena Miloša Milutinovića, Milana Galića, Bore Đorđvića, Momčila Vukotića, Dževada Prekazija, Ilije Zavišića i drugih Partizanovih legendi iz prošlosti. Da ne pominjemo druga Tita. Od krovne konstrukcije, rešenog statusa, transparetnih finansijskih tokova, talentovanih i perspektivnih igrača, nije ostalo ništa. Baš kao ni od navijača, odavno polarizovanih po političkim osnovama i huliganizovanih u sveukupnom društvenom posrnuću, izmanipuliranih i neobrazovanih grupa koje od privatnog preduzeća stvaraju privid postojanja istinskog fudbalskog kluba. Ostao je samo sportski centar “Zemunelo” koji, sudeći po čestoj kupovini stranih fudbalera i prosečno netalentovanim igračima iz domaćeg pogona, i nije od neke naročite koristi.

Postavlja se pitanje ima li uopšte sportskog i svakog drugog smisla navijati za buduće akcionarsko društvo Partizan, klub na čijem se čelu nalazi čovek sa problemima u misaonoj i verbalnoj artikulaciji, u kome je, ničim izazvan, direktor Mladen Krstajić, gde je Upravni odbor sastavljen od ljudi koji o fudbalu znaju tek da je od kože (a nije)? Ili je bolje sačekati bankrot neukog burazerskog poslovanja, udaljavanje sumnjivih fudbalskih lica, uvođenje regularnosti u takmičenje i novi početak za Partizan i Zvezdu, iz Beogradske lige prema svetloj budućnosti, u kojoj će i neka “crno-bela desetka” ili “crveno-bela devetka” zabiti protivniku veličanstveni volej poput onog Salivenovog iz Šamroka?