Bez pravde za žrtve nema pomirenja

Photo: Stock

Širom Balkana, mnogi od ljudi koji su devedesetih godina preživeli krvave sukobe još ne znaju šta se dogodilo sa njihovim voljenima koji se i dalje vode kao nestali. Na Kosovu čak i razgovor o patnjama drugih etničkih zajednica predstavlja tabu. Kakvi su izgledi za trajan mir i pomirenje?

“Kad bi mu bar pronašli kosti, onda bih imala mesto gde mogu da oplakujem sina,” kaže pedesetosmogodišnja Nesrete Kumnova. Njenog dvadesetjednogodišnjeg sina su za vreme rata na Kosovu srpske oružane snage otele iz Đakovice, grada sa većinskim albanskim stanovništvom. Dok ne bude saznala šta se tačno dogodilo – koliko god jedno takvo saznanje bilo bolno, Kumnova ne može ni pomisliti na miran život u zajednici sa Srbima, a još manje na praštanje.

“Zajednički život? Ne dolazi u obzir. Ne može biti pomirenja ako nam rane još nisu zalečene. Ne mogu da gledam srpske zvaničnike u vladi Kosova, niti da slušam srpski jezik. To bi bilo protivno moralu i etici, dok se ne rasvetli sudbina naših sinova,” kaže ona.

Kumnova je ubeđena da su njenog sina ubile srpske snage, nakon što je 31. marta 1999. godine zajedno sa većinom odraslih muškaraca etničkih Albanaca odveden iz Đakovice, koja se nalazi na oko 80 kilometara zapadno od prestonice Prištine. Prema podacima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, najmanje 750.000 kosovskih Albanaca je bilo primorano da napusti Kosovo u periodu između kraja marta i početka juna 1999. godine, kada su srpske oružane snage započele ofanzivu poznatu pod imenom "Potkovica". Isti sud procenjuje da je do kraja NATO kampanje u julu 1999. godine, oko 13.500 Kosovara izgubilo život – uključujući i 10.356 etničkih Albanaca.

Mada razmere nasilja kojem je bilo izloženo etničko albansko stanovništvo daleko premašuju ono što su iskusili ostali, sve etničke grupe su mnogo propatile za vreme sukoba – uključujući Srbe, Albance za koje se smatralo da su lojalni Srbima, Rome i Egipćane. Mnogi i dalje ne znaju šta se dogodilo sa njihovim voljenima koji su nestali. Ipak, problem uspostavljanja trajnog mira i pomirenja posle brutalnog rata nije ograničen samo na Kosovo.

Balkanski ratovi su počeli u Hrvatskoj 1991, da bi se sukob potom prelio u Bosnu 1992. godine. Ljudska prava su kršena na svim stranama, ali srpske oružane snage i paravojne jedinice su prednjačile u užasnim masakrima, etničkom čišćenju, mučenju, silovanju i korišćenju koncentracionih logora. Prema podacima sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju. samo u Bosni i Hercegovini (BiH) bilo je 100.000 mrtvih. Od ovog broja 65 odsto su bili Bošnjaci (bosanski muslimani), 25 odsto etnički Srbi i osam odsto etnički Hrvati.

Photo: EPA/Fehim Demir

Susedi Srbije – BiH, Hrvatska i Kosovo – vide Srbiju kao počinioca najtežih ratnih zločina izvršenih na njihovoj teritoriji. Prema podacima Centra za humanitarno pravo u Beogradu, Srbija je predala Haškom tribunalu više od 47 osumnjičenih. I sama je procesuirala 383 osumnjičenih pred lokalnim sudovima, što je za rezultat imalo 143 podignute optužnice i 68 osuđujućih presuda. Ipak, i dalje je mali broj onih Srba koji shvataju razmere zločina počinjenih u njihovo ime za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

“Saradnja sa Haškim tribunalom i dalje se doživljava kao kao neprijatna obaveza i cena koja se mora platiti za pridruživanje Evropskoj uniji,” kaže Nataša Kandić, direktorka Centra za humanitarno pravo.

Srbija nije žurila sa izručivanjem glavnih osumnjičenika za ratne zločine, među kojima su Radovan Karadžić i Ratko Mladić.  Obojica su se uspešno skrivali, Mladić čak 15 godina, uprkos tome što ga je Haški tribunal označio kao glavnog počinioca masakra iz 1995. godine, kada je u Srebrenici u istočnoj Bosni pobijeno oko 8.000 muškaraca i dečaka muslimana.

Dejan Anastasijević je novinar iz Srbije koji je dugi niz godina istraživao ratne zločine počinjene devedesetih godina. U blogu koji piše za BIRN, objavio je: “Većina Srba ne veruje da je Mladić kriv za bilo kakve ratne zločine, ali im ne smeta to što je uhapšen, ako je to uslov za ulazak u Evropsku uniju, koju doživljavaju kao obećanu zemlju u kojoj novac raste na drveću.

Ovo je savršen primer nastojanja Srbije da skorašnju prošlost zakopa i da se nijednog trenutka s njom ne suoči. Čak i ako im se predoče neoborivi dokazi, ljudi će obično slegnutu ramenima, reći da se ‘u ratu događaju ružne stvari’, i promeniti temu.”

Tanja Matić, novinarka koja za novinsku agenciju SENSE prati suđenja za ratne zločine u Hagu, veoma je kritična prema rukovodstvu Srbije.

“Da bi se Srbija suočila sa prošlošću, političari moraju jasno i glasno osuditi ratne zločine, a ne izdavati saopštenja kojima se odgovornost za ratne zločine deli na sve učesnike u sukobima, čime se zločini, zapravo, opravdavaju,” kaže ona.

Branioci nisu zločinci

Saradnja sa Haškim tribunalom i dalje se doživljava kao kao neprijatna obaveza i cena koja se mora platiti za pridruživanje Evropskoj uniji

Photo: Dragan Kujundžić

Neki od izbeglih Albanaca koji su se vratili kućama optužili su srpsko stanovništvo za akcije koje su preduzimale snage Slobodana Miloševića. Zbog toga su Srbi bili direktno napadani i prisilno iseljavani iz svojih domova ili su sami odlazili u strahu od osvete. Nebojša Perić, star 40 godina, živi u Gračanici, gradu s većinskim srpskim stanovništvom, 10 km od prestonice Prištine. On je rešen da ostane na Kosovu, uprkos sumnjama da bi lokalni Albanci mogli biti odgovorni za otmicu i ubistvo njegovog oca krajem 1999. godine. Nebojša želi da njegovo dvoje dece, starih pet i tri godine, odrastu na Kosovu i veruje da će pomirenje biti moguće tek nakon što se konačno utvrdi istina.

“Želim da moja deca imaju budućnost ovde, ali želim i da saznam istinu o ocu. Verujem da svi Srbi koji ovde žive žele istu stvar,” kaže on.

“Lično znam za mnoge slučajeve ubijenih Srba, naročito posle rata na Kosovu... ono što nam je potrebno jeste međunarodna istraga, jer Srbi ovde ne veruju da albanska istraga može dovesti do rešenja u ovim slučajevima,” kaže Jelena, tridesettrogodišnja etnička Srpkinja iz Gračanice.

Kosovska vlada je u junu ove godine osnovala Institut za ratne zločine sa zadatkom da nepristrasno istražuje i dokumentuje strahote počinjene za vreme rata. Većinu postupaka za ratne zločine na Kosovu vodili su međunarodni tužioci i sudije – 58 slučajeva do danas, izveštava Centar za humanitarno pravo. Ipak, ovi postupci nisu pomogli etničkim Albancima da prihvate činjenicu da su i njihovi sunarodnici napadali Srbe, uprkos nalazima istražitelja i tužilaca Haškog tribunala.

“Sve su to izmišljotine, nijedan Albanac ne bi mogao to da uradi. Srbi su ti koji su ubijali i mučili, a sad nas (kosovske Albance) optužuju za otmice, mučenje i ubijanje Srba. Ne mogu da poverujem u te laži,” kaže Armend, tridesetogodišnji taksista iz Prištine.

Jehona, tridesetpetogodišnja albanska službenica, kaže: “Treba pažljivo razdvajati takve pojedinačne zločine počinjene u znak odmazde od organizovanih zločina protiv čitave jedne zajednice ili populacije.”

Ako se izuzme osnivanje Instituta za ratne zločine, najveći deo posla na otkrivanju istine i postizanju pomirenja vlada je prepustila malom broju nevladinih organizacija i grupa za lobiranje, kao što je Fond za humanitarno pravo na Kosovu. Bekim Blakaj, šef Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, ustanovio je Knjigu sećanja, centralni registar sa podacima o svim ubijenim ili nestalim stanovnicima Kosova. Rođaci i prijatelji mogu dodavati informacije i tražiti podatke o tome gde su njihovi voljeni poslednji put viđeni. On kaže da i dalje predstavlja “tabu govoriti o žrtvama drugih zajednica” na Kosovu i da će tako ostati dok osumnjičeni za ratne zločine na svim stranama ne budu optuženi i osuđeni za svoja nedela.

Mati Ratikainen je glavni istražitelj u odeljenju za ratne zločine pri EULEX-u, Misiji Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu. On naglašava da je trenutno aktivno 70 postupaka i dodaje da svedoci u mnogim slučajevima oklevaju da istupe i svedoče, kao i to da se mnogi etnički Albanci protive gonjenju boraca poznate Oslobodilačke vojske Kosova, OVK, koje doživljavaju kao borce za slobodu i nacionalne heroje. Posle godina trpljenja represije devedesetih godina, etnički Albanci su počeli da zahtevaju veće slobode, što je dovelo do rađanja OVK. Do 1997. godine OVK je već počela da napada srpske policijske i vojne ciljeve, što je dovelo do brutalnih napada Miloševićevih snaga.

“Imamo teškoća sa slučajevima u koje su umešani borci OVK. Dokazi postoje, ali teško je nagovoriti svedoke da istupe i svedoče. U isto vreme, svaka optužnica protiv bivših pripadnika OVK izaziva buru negodovanja,” objašnjava Ratikainen.

Spora promena stavova u Hrvatskoj

Photo: Stock

U Hrvatskoj mnogi negoduju zbog procesuiranja hrvatskih boraca optuženih za ratne zločine, jer sebe doživljavaju kao žrtve srpske agresije koja ih je primorala da prihvate borbu da bi odbranili granice svoje zemlje. Ovo godine je došlo do burne reakcije javnosti i oštrog pada podrške Haškom tribunalu nakon što je hrvatski general Ante Gotovina osuđen na 24 godine zatvora. Gotovina je komandovao hrvatskim snagama tokom ratne operacija "Oluja" kojom je 1995. godine ponovo uspostavljena kontrola nad regionom Krajine koji su prethodno kontrolisali Srbi. Prema saznanjima Haškog tribunala u ovoj operaciji je ubijeno najmanje 150 Srba. Oko 200.000 Srba je prebeglo u susednu Srbiju i većina se nikad nije vratila. S obzirom na to da je ovom ofanzivom osigurana nezavisnost Hrvatske i okončan krvavi četvorogodišnji sukob, Gotovina ovde ima status nacionalnog heroja.

Događaji iz 1991. godine još su sveži u sećanju Hrvata. Tada su hrvatski Srbi – uz pomoć dominantno srpske jugoslovenske vojske – proglasili dve trećine Hrvatske kao svoju teritoriju i osnovali nezavisnu Republiku Srpsku Krajinu. Grad Vukovar je sravnjen sa zemljom već u prvim mesecima rata. Ljiljana Alvir, Hrvatica iz Vukovara, izgubila je verenika i brata u borbama za grad. Ljiljana Alvir je imala samo 21 godinu kada je pala u ruke srpskim snagama. Tri dana kasnije je oslobođena u razmeni zarobljenika, ali njen verenik i brat se nikada nisu vratili.

“Čak ni danas nemam mira, ni ja ni moja porodica. Ne znamo da li mi je brat živ ili mrtav. Plašimo se da mu zapalimo sveću, jer nećemo da poverujemo da ga više nema. S druge strane, plašimo se i da je ne zapalimo, da ne bude poslednji kome sveća nije zapaljena,” kaže ona.

Marica Seatović, Srpkinja iz Nove Subočke, sela u Hrvatskoj, takođe traži da počinioci budu kažnjeni. Izgubila je supruga u sukobima 1991. godine i kaže da ljudi koji su ga ubili nikada nisu privedeni pravdi.

“Otišla sam u susedno selo na tri dana i kad sam se vratila našla sam muža ubijenog, zajedno sa još dvojicom komšija. U međuvremenu sam saznala i ko ga je ubio – šestorica hrvatskih vojnika… Sahranila sam muža pre 20 godina i do danas moram da živim s tim,” kaže ona.

Vesna Teršelić vodi organizaciju Documenta, centar koji je formiran da bi se svi slojevi hrvatskog društva podstakli da prihvate činjenicu da su se ratni zločini događali na obe strane.

“Primećujemo da je posle svih ovih godina došlo do izvesnog pomeranja u stavovima, ali to još nije dovoljno.

Mediji u Hrvatskoj nisu zainteresovani za priče o suđenjima za ratne zločine, mada bi to pomoglo da se javnost informiše o onome što se događa u Hagu: Vesna Teršelić

Photo: advance.hr

. Ljudi bi se tako obavestili i privoleli da osude ovu vrstu zločina,” kaže ona. Da bi ilustrovala razliku između teorije o suđenju ratnim zločincima i onoga što se događa u stvarnom životu kada stigne optužnica za nekog od naših, ona navodi podatke iz istraživanja javnog mnjenja obavljenog 2006. godine, prema kojem 61 odsto Hrvata smatra da bi sve zločine trebalo istražiti i kazniti. Kada je istim ispitanicima postavljeno pitanje da li podržavaju suđenje Gotovini, postotak pozitivnih odgovora je naglo opao.

Damir Grubiša, profesor na Univerzitetu u Zagrebu, objašnjava: “Slučajevi kao što je ovaj [Gotovina] povezuju ratne zločine i nacionalizam, što nije dobro.” Hrvatska vlada je nedavno predložila usvajanje novih zakona kojima se odbacuju sve optužnice za ratne zločine podignute u Beogradu. Takav potez je izazvao oštre kritike. Posle objavljivanja izveštaja organizacije Amnesty International u oktobru, EU je kritikovala Zagreb, tvrdeći da se političari na ovaj način dodvoravaju glasačima koji se protive suđenjima za ratne zločine pred dolazeće decembarske izbore.

Suočavanje sa prošlošću u Nemačkoj

Mada se događaji u Nemačkoj iz vremena Drugog svetskog rata ne mogu direktno porediti sa ratovima na Balkanu, način na koji nemačko društvo nastavlja da se suočava sa sopstvenom prošlošću može poslužiti kao poučan primer. Nemačka ne zaboravlja žrtve Drugog svetskog rata, što uključuje šest miliona Jevreja ubijenih u holokaustu. U Jevrejskom muzeju u Berlinu sačuvani su činjenični dokazi i prikazi života i sudbina pripadnika jevrejskog naroda, zajedno sa njihovim ličnim predmetima i kopijom jedne gasne komore.

Tanja Petersen, direktorka programa u muzeju, naglašava zašto je važno da Nemci shvate istoriju odnosa između jevrejske zajednice i ostalih segmenata nemačkog društva pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata. Ona naglašava da su Nemačkoj bile potrebne decenije da bi stigla do ove tačke, što potvrđuje i činjenica da je muzej otvoren tek 2001. godine, više od 50 godina posle završetka Drugog svetskog rata. Danas u Nemačkoj postoje brojni centri koji se bave dokumentovanjem zločina iz vremena nacizma. Organizacija Sećanje, Odgovornost, Budućnost (Erinnerugn, Verantwortung, Zukunft) daje nadoknade porodicama žrtava i preživelima, a finansiraju je vlada Nemačke i privatni sektor.

Ralf Posekel, direktor ovog programa, kaže: “Obrazovanje je najbolji način da se razume prošlost, pa su otuda udžbenici istorije ključ za spoznaju istine”.

Revidiranje istorijskih knjiga

Photo: Stock

Georg Šteber, šezdesettrogodišnji istraživač u Institutu Georg Ekert koji se bavi istraživanjem udžbenika u različitim zemljama, kaže: “Kada sam ja išao u školu, početkom šezdesetih godina, nismo mnogo učili o Drugom svetskom ratu i ulozi Nemačke.” Njegova tridesetdvogodišnja koleginica, Almut Štolecki, imala je sasvim drugačije iskustvo.

“Kada sam ja išala u školu, osamdesetih i devedesetih godina, ne samo da smo govorili o holokaustu i ubijanju Jevreja, već smo u mnogim slučajevima odlazili da posetimo neke od spomenika ili porodice žrtava,” seća se ona.

Hanes Grandic, šef Katedre za jugoistočnu Evropu na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, kaže da bi nemačko iskustvo moglo biti od koristi državama na Balkanu.

“Otkrivanje istine i razumevanje, to je proces koji dugo traje. Ljudi na Balkanu treba da razgovaraju i slušaju jedni druge. To, na žalost, nije čest slučaj,” kaže on.

Za to vreme na Kosovu, mogućnost da etnički Srbi i Albanci konačno razumeju i uvaže patnje druge strane ne izgleda kao nešto što bi se moglo dogoditi u skorije vreme. Za Kosovare kao što su Kumnova i Perić, prvi korak ka razumevanju i možda praštanju mora biti utvrđivanje šta se tačno dogodilo sa njihovim voljenima. Dok se ne reši pitanje žrtava, i sam pomen patnji “druge strane" predstavljaće tabu, a etnički Srbi i Albanci će ostati podeljeni još mnogo godina.

Elira Čanga je novinarka iz Tirane. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network.