Baby, I’m Gonna Leave You
Dakle, Sneki, imamo situaciju. Pomenutim engleskim jezikom vi ste „stalker“: proganjate me, pratite, čitate šta o vama pišem, štampate moje tekstove koje potom – čuo sam iz pouzdanih izvora u vašem Ministarstvu – makazama seckate i lepite u spomenar. Potom, uveče, pravno naga, sve to čitate naglas i glasno uzdišete. Što je, podsetiću vas, sve u okviru ustavnih sloboda: imate sva prava da u silovitom naletu sreće doživite orgazam misleći na mene
Izuzetna Sneki, neobično zahvalan što svakodnevno mislite o meni – što kroz pozive za suđenje, naredbom da se pojavim pred istražnim sudijom, odlukom da reaktivirate presudu iz 2005. da mi se do kraja života uskrati šezdeset odsto plate ili odbijanjem da u dalekom, otuđenom Cirihu objasnite tko vam je naredio da me pravno maltretirate – počinjem da senzualno umišljam da u vašim pravno-polnim postupcima glede Lukovića a.k.a. e-novina, više ništa nije samo u hladnoj pravničkoj sferi vama omiljenog Platona tj. Homena.
Sramota je da priznam, ali, jebiga, priznajem, kao da osećam sexy-vibe koji mi šaljete ovom skalamerijom tužbi, pritužbi i natužbi; dečja tužbalica „tko se mrzi – taj se voli“ ovog mi časa pada na mlohavi penis u trenucima njegovog zasluženog odmora; ako baš niste razumeli, a dozvolićete da autentično sumnjam da vi uopšte nešto razumete, sem ako vam se ne naredi da razumete – greje me feeling da ste se zaljubili u e-novine, potom u mene lično, o čemu, recimo, govori vaša neizreciva potreba da što više vremena provodim u vašim sudskim objektima, s konačnom frivolnom idejom da se negde sretnemo, izmenimo vatrene poglede i da vam ja, u zadahu uzdaha, priznam kako sam kriv: jeste, dear, vređao sam ih sve, mrzeo, ali, kajem se, Sneki, kako odoleti seksualnoj radijaciji koju emitujete, zar to prvi nije primetio Toma Prika?
Pokušavam da razumem vašu strast glede mene; jeste da sam čovek u najgorim godinama, mogu teča da vam budem (rođeni ste 1976), ali, opet, jebiga, znam svoje prednosti kojima teško možete da odolite; nešto se razumem u pismenost, ima nekoliko ljudi koji neutemeljeno tvrde da sam duhovit, glavni sam i odgovorni urednik e-novina (vlast je slast), relativno sam poznat, ne kao vi, naravno; ukratko, mali medijski anonimus, ali vama drag i šarmantan, naročito ako budemo razgovarali na engleskom koji mi je – upozoravam vas – drugi maternji jezik.
Dakle, Sneki, imamo situaciju. Pomenutim engleskim jezikom vi ste „stalker“: proganjate me, pratite, čitate šta o vama pišem, štampate moje tekstove koje potom – čuo sam iz pouzdanih izvora u vašem Ministarstvu – makazama seckate i lepite u spomenar. Potom, uveče, pravno naga, sve to čitate naglas i glasno uzdišete. Što je, podsetiću vas, sve u okviru ustavnih sloboda: imate sva prava da u silovitom naletu sreće doživite orgazam misleći na mene.
Problem je, dear Sneki, u načinu na koji vi iskazujete svoju ljubav prema meni. Ne šaljete mi e-emailove, ništa SMS, ništa telefon – samo poštar koji donosi rešenja o kojima ste vi već odlučili. Ponekad, doduše retko, čini mi se da ste me zaboravili: uznemirim se i šetam od kuhinje do dnevne sobe, ali već ujutru sunce me svojim ministarskim zracima obasja naredbom: da se već 3. decembra pojavim na suđenju s časnim Jelenkom Filaretom, da već 6. decembra odem kod istražnog sudije da raspravimo tko, vaistinu, zaprašuje Srbiju belim tragovima iz aviona.
Strpljivost je majka nervoze, naučili su me u Kraljevu, dok sam bio mali. Ali, danas nestrpljiv, Snežana draga, ne mogu više da podnesem ovakvu otuđenost; komuniciramo preko Filareta, Miodraga Popova, Emira Kusturice, ovog ludaka koji bi da obara avione – ali gde je personal touch, you, naughty girl? Znam, nažalost, da ste u braku; znam da uoči svakog doručka listate Platona i e-novine; znam da volite biljke i životinje; znam sve o vama. Znam koliko volite pravdu, koliko vam je stalo da se organizovani i neorganizovani kriminal ukine, uništi i naročito poništi. Znam, oh, Sneki, koliko je zajebano biti Ministarka. Ali, u trenucima kad se na ručku ne dogovarate sa Miroslavom Miškovićem ili Milanom Bekom, nađite just trenutak za Lukovića: pa, nećemo valjda da vodimo ljubav preko plavih sudskih koverti?
Vaš najnoviji potez – da mi se oduzme svega 60 odsto minimalca – shvatio sam emotivno kao ljubavni krik u poslednjoj fazi. Porukom da mi mesečno otimate 14.000 dinara koje se upućuju ratnom huškaču, vi ženstveno ali ljupko upućujete podsvesni poziv da novac nadoknadimo drugim, vlažnijim sredstvima. Ako je to cena koju treba platiti da biste se telesno zadovoljili Lukovićem, malkice ste se zajebali: Luković je mnogo skuplji nego što vam je Homen tvrdio, a on bar ima iskustva sa striptizetama na otporaškim svadbama.
Zamišljam, Sneki, vaš mozak u kojem nema Subotića i Lukovića, jer u mozgu, naravno, ničega nema; zamišljam, Sneki, kako to izgleda kad se predajete muškarcu kojeg ne možete imati? Istina, ima fotografija na kojima pipkate kosu volumenom šampona sa RTS reklame; ima fotografija gde uvek otkopčavate dva dugmeta da bismo videli Black Body; ima fotografija gde nam nudite butine i kolena – ali, dear Sneky, it’s all in vain, što ćete, budući da vas je Homen učio engleskom jeziku, instant razumeti.
Uvek su, Snežana, ljubavna pisma tužna i pomalo kužna. Znam sve: vaše suze, vaš bol, vaš PMS, vašu nostalgiju za Lukovićem. Razumem, baby. Shvatam. Ali, tek da posavetujem – ima i boljih načina da emotivno uhitite muškarca nego da ga privodite Sudu čiji ste vi šef. Znam da sam vam neodoljivo privlačan, ali Sex & The City nije serija u kojoj glumite.
This is real life. Ja na sudu. Vi ministraka. Ja Tarzan, vi Džejn.
I tek da dodam: ne, nećemo se jebati. Mrzi me.
* Wet dream poklon: Robert Plant - Baby, I'm Gonna Leave You