Direktoru ima ko da piše

Photo: Stock

Šta, međutim, ostaje kao nada onima koji budu ostali zaglavljeni u najužem izboru za nagradu? Ostaje im da ne veruju obećanjima, ako i ove godine uslede. To je ono što je naravoučenije prošlogodišnjeg konkursa. Ostaje im da budu zadovoljni što su došli dotle dokle jesu, bez ičije pomoći. Ostaje im i vrlo malo nade da će roman objaviti na taj način – bez ičije pomoći

Deseta je godina kako izdavačka kuća VBZ iz Zagreba raspisuje konkurs za najbolji neobjavljeni roman godine. Pobednika, pored objavljivanja romana, izdavač je rešio da obraduje i sa, za naše uslove, zamašnom novčanom sumom od 100000 kuna. Novac se potroši, pobednika zapamte ili zaborave i prašina se slegne do sledeće godine i novog konkursa.

Podsetimo se o čemu je bilo reči nakon proglašenja prošlogodišnjeg pobednika na konkursu. Miljenko Jergović, predsednik žirija, tom prilikom je rekao da je na konkurs stiglo 103 rukopisa, a da je „u uži krug ušlo 13 rukopisa manje-više gotovih i dobrih knjiga, koje, po njegovu mišljenju, nadilaze prosjek književne produkcije u regiji.“ Žiri je prethodno izjavio da je kvalitet pristiglih radova bio veoma visok, zbog čega je i izabran ovako veliki broj radova, što nijedne prethodne godine nije bilo slučaj. Oduševljenju se pridružio i Boško Zatezalo, direktor VBZ-a, najavivši da će autorima 12 rukopisa iz najužeg izbora ponuditi ugovore za objavljivanje knjiga.

Photo: Stock

Objektivno i javno, stvari su se dogodile upravo kako su mediji prenosili prošle jeseni i ovde bi se priča mogla i završiti da, kao autor jednog od navedenih rukopisa, ne smatram nepravednim tretman koji su autori iz najužeg izbora dobili. Direktor izdavačke kuće morao bi da odgovori na neka pitanja i morao bi da to učini javno, kao što je javno umeo i da obeća objavljivanje.

Autor rukopisa iz najužeg izbora, poslatog pod šifrom Rjepnin i nazivom „Srećan put, Herr Glück!“ pokušao je više puta da kontaktira izdavačku u proteklih desetak meseci, a rezultat je bio nikakav. Na prvo pismo odgovorila je službenica izdavačke kuće, veoma brzo i ljubazno, kratko i jasno – Svim finalistima pa tako i Vama javit ce se uskoro netko iz nase redakcije. Nestrpljivi autor je odlučio da pričeka i da da nekome iz redakcije dovoljno dugo uskoro, pa je sačekao dva meseca pre nego što se ponovo obratio sa pitanjem o objavljivanju. Ispostavilo se, izgleda da uskoro koje je dao redakciji ipak nije bilo dovoljno dugo. Ista služenica izdavačke kuće odgovorila je ovaj put, takođe ljubazno - proslijedila sam Vas mail urednicima.

U svesti autora, urednici izdavačke kuće su još uvek bili ozbiljni ljudi, koji odgovorno rade svoj posao i koji će se, posve sigurno, autoru javiti čim ugrabe vreme. Autor je bio strpljiv, naravno ne suviše, jer čeka na objavljivanje prvog romana, i nakon dva meseca(prelazi mu, izgleda u naviku to dvomesečno čekanje) je odlučio da se obrati direktno izvršnoj urednici izdavačke kuće(imena nisu bitna, bitan je sistem, ali koga baš zanima, ime može naći na sajtu izdavačke kuće).

Autor je bio ljubazan i zamolio da sazna gde škripi. Odgovor je izostao do danas. Autor je naučio jednu stvar: urednici u izdavačkim kućama su veoma zauzeti ljudi i nemaju vremena za autora rukopisa koji po mišljenju predsednika žirija, koga bira izdavačka kuća, pa do njegovog mišljenja, valjda, bar malo i drži, nadilazi prosek književne produkcije u regiji. Da stvar istera na čistac, iako je već bilo sasvim očigledno kuda plovi taj brod, autor se latio telefona i od osobe koju je prvo kontaktirao, i u čiju se ljubaznost i ovaj put uverio, doznao – VBZ nema novca da izda romane finalistima. U tom trenutku, po rečima mlade dame, VBZ nije bio siguran da li će imati novca za raspisivanje ovogodišnje nagrade, i uopšte uzevši, finansijski loše stoji. Tu se priča završila, autor je ostao razočaran, ali ne previše jer je bio pripreman za ono što se moralo desiti desetak meseci.

Photo: Moth Art

Autoru je, međutim, laknulo kada je, nedavno, spazio u novinama članak koji najavljuje dobru vest – objavljen konkurs za VBZ književu nagradu za 2011. godinu. Da se zaključiti da je izdavačka kuća, ipak, izašla iz lošeg finansijskog stanja jer je spremna da ponovo ponudi 100000 kuna za pobednika konkursa. Šta, međutim, ostaje kao nada onima koji budu ostali zaglavljeni u najužem izboru za nagradu? Ostaje im da ne veruju obećanjima, ako i ove godine uslede. To je ono što je naravoučenije prošlogodišnjeg konkursa. Ostaje im da budu zadovoljni što su došli dotle dokle jesu, bez ičije pomoći. Ostaje im i vrlo malo nade da će roman objaviti na taj način – bez ičije pomoći. Direktori ponekad izjavljuju nešto samo zato što dobro zvuči u medijima. A njihova obećanja tada nemaju većeg značaja. Ukoliko im firma spadne na niske grane, onda moraju da preuzmu odgovnost za to, kad već ne preuzimaju odgovornost za kvalitet dela koja objavljuju, iako jedno utiče na drugo. Nizak nivo kvaliteta velikog dela objavljivanih knjiga, nesumnjiv je i logična je posledica doba konzumerizma u kojem živimo. Korice knjiga, uveravaju nas, međutim u suprotno. Doduše, uveravale su nas i reklame za cigarete da je pušenje zadovoljstvo pre nego opasnost po zdravlje.

Bilo bi lepo kada bi drug direktor, mada ne očekujem da će, istupio pred dvanaest autora iz najužeg izbora i pred javnost sa obrazloženjem zašto nije ispoštovao datu reč, iako su ti rukopisi označeni kao nešto što je kvalitetom iznad većine drugih iz regiona(koji ipak nije tako mali) ili će ipak nastaviti da ćuti i ćutanjem potvrditi da kvalitet rukopisa nije dovoljno važan faktor pri objavljivanju knjige. Ovako bi se mogao steći utisak da VBZ svoju književnu nagradu koristi samo da bi digla sebi cenu u moru loših izdanja kojima preplavljuje tržište, po čemu se, istini za volju, ne razlikuje od većine drugih izdavačkih kuća.