Preživeti Damira Avdića

Photo: Žarka Radoja

Damir se zahvalio, otišao sa bine i ostavio nas, članove Grahinog fight cluba, da se zadovoljno smešimo. Možda nas i nije tako mnogo ali, je li - we cook your meals, we haul your trash, we connect your calls, we drive your ambulances, we guard you while you sleep, mi pišemo za novine koje čitate. Do not fuck with us.

Interesantna je ta stvar sa scenom u BiH. Osamdesetih godina kada se u ostalim republikama dešava novi talas/val sa svim svojim konsekvencama, koji je iznedrio najvažnija, na ovaj ili onaj način, imena na ovim prostorima - u BiH, osim Nju Primitivsa i povremenih pojava kao što je bio bend Kongres (koji je izdao jedan sjajan album, na kome je gostovao Zoran Predin u čuvenoj „Zarjavele trobente"), vlada slatkoljigava atmosfera podgrejana narodsko-popičnim notama Merlina, Crvene jabuke, Harija Mata Harija, kasnog Alen Islamović-Dugmeta, Valentina i sličnih autora (vatrenopoljupčanidivljojagodni hard-rock i da ne pominjemo). Međutim, dosta godina i previše ratova kasnije, stvari su se potpuno izmenile. O razlozima možemo nagađati.

Možda je u pitanju iskustvo bivanja epicentra tragedije imalo bar neku dobru posledicu u muzičkom izrazu. Možda je posredi neopterećnost direktnim nasleđem Džonija, Milana, Rundeka, Koje i drugih, kakva se oseća naročito u bendovima tzv. Nove srpske scene. Bilo kako bilo, može se reći da se danas najinteresantnije stvari dešavaju upravo na bosanskoj sceni. Kratak uporedni pregled može to dokazati. Ako ćemo da poredimo predratne velike (u stadionskom smislu) bendove, Sejovo Zabranjeno pušenje se mnogo bolje drži nego i svi moji drugovi (žestokog srca i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca) i beogradski i zagrebački. Dalje, MTV adut u obliku Dubioze Kolektiva za komšijske Van Gogh i Lollobrigide varijante zvuči kao da je sa druge planete. Crossover zajebancija Zostera je svetolosnim godinama ispred popularne i bendolike wanna-be duhovite skupine zvane S.A.R.S. Takođe, tako jake autore kao što su Dino Šaran ili Edo Maajka teško bi bilo naći u ostalim ex-republikama - koje su vrlo često sklone da Bosnu i dalje posmatraju kao mesto gde živi mnoštvo Muja i Hasa koji slušaju seljačku topom-ću te-gađat-moja-mala muziku.

Photo: Žarka Radoja

Čak i u okviru tako šarenoliko jake scene, pojava Damira Avdića je nešto sasvim posebno. Sa jedne strane, on se uklapa u ovaj muzički milje, pre svega po temama kojima se bave tj. užasima post-ratnog Balkana (što i dokazuju uspešna saradnja sa Frenkijem i Edom), dok je sa druge strane njegov autorski pečat previše osoben da bi ga tako lako strpali i u tako široku fioku kao što je ta nova, sasvim kvalitetna bosanska. Za njega bi Pušenje bilo previše jugonostalgično, Dubioza bi bila lažno revolucionarna u brendiranoj odeći i skupim spotovima, a Štuke bi bile previše pop. Bosanski psiho je usamljeni jahač, vesternovski rečeno.

Opširnim uvodom, dakle, ohrabrujem se za pokušaj reportaže sa Avdićevog poslednjeg beogradskog koncerta. 

U četvrtak 20. oktobra otvoren je 52. Oktobarski salon. Ako proučite udžbenike iz novinarstva iz kojih uče budući novinari na beogradskom univerzitetu, videćete da se pri pisanju reportaže novinaru savetuje da beleži događaje kao da je oko kamere. I premda bi potpisnik ovih redova žarko želeo ispuniti profesionalne standarde prilikom pisanja ove polu-reportaže - biti oko kamere na događaju kao što je Avdićev nastup u Muzeju 25. Maj prilično je frustrirajuće za identitet. Naime, toliko je bilo raznih očiju, što kamera, što foto-aparata, da bi čovek radije bio guzica nilskog konja nego oko kamere.

Dakle, marame, šalovi, ešarpe, šeširi, kape i drugi odevni predmeti koji čine čoveka zainteresovanog za oktobarsku umetnost nagrnuli su u Muzej. Neki svedoci tvrde da su ispod odevnih predmeta postojali i živi ljudi, međutim te tvrdnje još uvek nisu proverene. U svakom slučaju, pošto su sve pozicije oka kamere bile zauzete, ti ljudi nisu viđeni iz ugla guzice nilskog konja. Postavku je usled gužve bilo nemoguće obići, a postojao je i visok rizik da ćete, dok obilazite ljude koji fotografišu decu pored čike koji krvari s glavom zabodenom u sliku, ugaziti u neki drugi eksponat. To je čest problem sa modernom umetnošću – ponekad morate bukvalno da uđete u nju. Posle pola sata pokušavanja kretanja, hrabri reporter prerušen u pozadinu nilskog konja se umorio i sišao u hol gde je očekivao nastup Damira Avdića. U holu ugledah jednu sasvim interesantu instalaciju. Nisam uspeo da vidim kako se zove te sam joj iz dosade nadenuo naziv „Pravopis je privilegija nehumanih ljudi koji se ne pojavljuju svaki dan na dnevniku da pričaju o svojoj humanosti“. Kako drugačije opisati štand koji promoviše humanitarnu akciju u okviru koje se prodaju „Cegeri“ i (ovako je pisalo, časna hipopotamuska reč) „Majce“. Doduše, možda će se koncept menjati tokom trajanja Oktobarskog salona, pa će se u prodaji naći i „Maice“.

No, kvragu i pravopis, nismo se zato šćućurili oko binice postavljene u ćošku hola. Okupili smo se zbog koncerta Damira Avdića i kako je izašao na binu i odsvirao distorizirani otvoreni D-mol i započeo priču o tome kako 2012. neće biti kraj sveta, znao sam da je vredelo tiskanja sa urbano orijentisanim saborcima, koliko god umeli da budu iritantni. Diplomac hard-core škole je održao kratak koncert na kome je odsvirao pesme koje je želeo da odsvira to veče. Zgodna stvar sa izvođačima kao što je Damir Avdić je ta što on neće isporučiti standardni set hitova jer takvih on, u izvornom smislu reči, i nema. On je jedan od onih muzičara za koga ili ne znate da postoji ili znate svaku njegovu pesmu u najsitniji detalj. To je dokazala i reakcija publike na ovom nastupu. Ljudi su:

Photo: Žarka Radoja

1) pevali sa njim, aplaudirali i bodrili ga (horsko ajmo-svi-zajedno pevanje na njegovim nastupima još više ih čini anti-rokenrol nastupima)

2) zblanuto osmehnuti gledali u tog ludaka koji skače i hendriksovski dokazuje da je udaranje laktom po žicama sasvim relevantan način sviranja gitare i džejdžejkejlovski dokazuje da je jedan akord uvek bolji od dva

3) mudro se umusili u strahu da neko ne pomisli da se, ne daj Bože, dosađuju na tako značajnom iventu

4) zgroženo ili nezainteresovano prolazili – te gitare, ta buka, ko to još može da sluša?!

Hipopotamusov gluteus-maximus beše obradovan činjenicom da je broj ljudi iz prve kategorije bio mnogo veći nego što se moglo očekivati, te se koncert pretvorio u neku vrstu našeg muzičko-poetskog fight cluba i mesta prepoznavanja, jer koncert Damira Avdića nije običan koncert na koji možete otići jer ste dobili karte na radiju ili jer hoćete da popijete pivo-dva. To je svirka na koju idete jer poštujete i znači vam to što taj čovek radi. A ono što on radi je nešto što će, ako ima pravde, a nema je, biti klasična umetnost 24. veka. Njegova poezija je na pola puta između Faruka Šehića i Dežulovićevih „Pjesama iz Lore“, a muzička podloga je nešto što izgleda kao noise-rock mešavina Boba Dilana, Francija Blaškovića i Džonija Štulića (iako ga Damir sočno psuje u jednoj pesmi).

Ko je slušao poslednji album Nila Janga, mogao bi steći utisak da je matori našao neke Damirove snimke i skorz mu skinuo fazon, ali, hajde, da ne budemo pretenciozni. Hard-core poeta Graha je publici dao ono što jeste i učinio da dobije ono najvrednije što se može dobiti – poverenje. A to poverenje znači da kada Avdić održi koncert, bez obzira da li je to bio najbolji, sasvim solidan, prosečan ili loš nastup, nema sumnje da si dobio ono najviše što si mogao od njega u tom trenutku. I kao što rekoh, dobili smo ono što on jeste, a na nama je da vidimo šta ćemo sa tim. Recimo, kada bi guzica nilskog konja htela da postane guzica u jednom drugom metaforičkom značenju, mogla bi se, s oproštenjem, prosrati da Damir Avdić nije odsvirao neke od omiljenih pesama potpisnika ovih redova (Rahatluk, Reci zlato, Bejbe, Abdulah ili Baš, na primer), ali to bi bilo cepidlačenje koje je mnogo bolje ostaviti za evenutalno još neku prozivku na račun gusto koncetrisane urbane raje ili B92-ojke. Damir se zahvalio, otišao sa bine i ostavio nas, članove Grahinog fight cluba, da se zadovoljno smešimo. Možda nas i nije tako mnogo ali, je li - we cook your meals, we haul your trash, we connect your calls, we drive your ambulances, we guard you while you sleep, we pišemo za novine koje čitate. Do not fuck with us.