Strašno i divno kao život

Photo: Duane Michals

Autor nudi slike hroničnog alkoholizma svog lirskog antiheroja, njegove depresije, verbalnog i fizičkog obračunavanja sa partnerom i sredinom u kojoj je, preko preispitivanja sopstvenog odrastanja, neartikulisanih tamnih mesta sopstvene psihe, sumiranja ličnog i bračnog života u nekoliko stihova, jezgrovito, preko problema roditeljstva, motiva očajne želje da se bude voljen, da se ne bude sam uprkos neslaganju s malograđanskom sredinom, uprkos nepripadanju, sve do osećanja užasne samoće i straha od nje

Prošle godine je Raša Kominac Radoslav objavio još jednu knjigu u nizu, i to poezije, pod nazivom Zamoliću te da se iseliš...? Iako je autor par pesama iz prethodne knjige Šta se to, dođavola, dogodilo sa nama? preselio u novu, to ne oduzima snagu novoj celini. Može se reći da je ova knjiga bolja od prethodne, da je njome postignuto ono što je retko na ovim ali i drugim prostorima a to je da ona nema slabu pesmu. Dakle, jedna od nekoliko najboljih knjiga poezije iz prošle godine, bravurozno izvedena od početka do kraja. Takođe, samoironični podnaslov knjige, herc roman, samo pojačava efekat pročitanog. Treba naglasiti i to da su dva prozna dela koji otvaraju cikluse (Kaja Lakuš spava, Čeprkanje) tako dobro napisana da, ne da ne smetaju, nego poželimo da ih ima više. Ne ruše poetsku koncepciju, nego baš naprotiv, to su možda najžešći pasaži knjige.

Kako u par reči sažeti svu buku i bes, ludilo, neobjašnjivu ljubav i beskrajnu patnju koje nalazimo u ovoj knjizi? Istrajavanje u nemogućem koje se zove život? Ili, nepojmljivi, ljubavni, bračni, najneverovatniji trouglovi i veze u koje uvek ponovo upadamo i pokušavamo da ih osvestimo, da slabom mišlju opravdamo njihovu nepodnošljivost, podnesemo glupost i podlost sopstvene egzistencije? Kada se neko otvoreno suočava sa navedenim problemima, situacijama, beskompromisno ih obrađujući u poetskom vidu, zaslužuje bar malo naše pažnje. Ako pak to čini u jeziku virtuozno, duhovito i bez suvišnih reči, onda imamo posla sa izuzetnim autorom. Ako ste čitali Zorana Ferića, Gorana Samardžića, Draga Glamuzinu, autore iz regiona, koji su se, svako na svoj način, zagledali u vrtloge neobjašnjivih, hirovitih ljubavnih odnosa, naginjali nad fenomenom ljubomore i nad čitavim pandemonijumom koji uz nju ide, od čega nekada dolazi nesvestica ili slom svake koncepcije života, naći ćete u poeziji i prozi Raše Kominca sličan intenzitet literarne obrade ogoljavanja ljudskog bića u svoj njegovoj niskosti ali i veličini. Kada je u pitanju promišljanje ljubavi, onoga što ona donosi, poređenja sa lažnim i plitkim, kič životom, ima ovde, kao i u prethodnoj knjizi, jednostavnih ali zato vrhunskih uvida (pesma Ljubav dođe iznenada). Kominac opisuje vertikalu od najnižih strasti i stradanja do relaksiranih epifanijskih trenutaka slobode i zadovoljstva (pesme Nešto o telefonima, Diši, Pesma). Od traume koja ostaje za ceo život u vidu psihičkog poremećaja i nemogućnosti da se živi iole normalno, da se ostvari bliskost, do suverenog pogleda na stvarnost, duha, koji oslobođen predrasuda i samozavaravanja, surovo preispituje svoje lične i profesionalne uspone i padove u vremenima nimalo ružičastim. Sve to autor nam nudi preko slika hroničnog alkoholizma svog lirskog antiheroja, njegove depresije, verbalnog i fizičkog obračunavanja sa partnerom i sredinom u kojoj je, preko preispitivanja sopstvenog odrastanja, neartikulisanih tamnih mesta sopstvene psihe, sumiranja ličnog i bračnog života u nekoliko stihova, jezgrovito, preko problema roditeljstva, motiva očajne želje da se bude voljen, da se ne bude sam uprkos neslaganju s malograđanskom sredinom, uprkos nepripadanju, sve do osećanja užasne samoće i straha od nje (pesma Beznadežnost).

Nije ni čudo što pesnik dolazi i do bodlerovskog uzvika bilo kuda samo van ovog sveta! Ipak, kao što je možda poslednji pravi boem sa ovih prostora, pesnik Tin Ujević negde rekao da je svako njegovo veliko NE životu u stvari bilo jedno skriveno DA, kao i u slučajevima već pomenutog Bodlera ili Siorana, primera ima dosta, velika negacija svega često govori baš o velikoj vezanosti i želji, o najdubljoj afirmaciji, o želji za pravim životom, dostojnim i duha i tela. Život dakle, posebno na ovim prostorima i posebno poslednjih decenija, nije dovoljno cenjen i voljen, oklevetan je i zamenjen za nekakve ideje zbog kojih se i ubijalo, mrzeo Drugi i drugačiji. Zato nam ovaj pesnik poručuje upravo suprotno, da je život, ma koliko izgledao besmislen, vrednost, takav kakav jeste, jer bez njega ničega drugog ne bi ni bilo. On je kao tlo po kome hodamo i svi koji ga preziru u ime ma kakve ideologije, korumpirani su, otvaraju ponor ispod sebe i počinju da lebde u bezvazdušnom prostoru. Antiintelektualistički napor ove poezije vitalistički je odgovor svim propovednicima smrti, lažnim autoritetima (pesme Majka, Uzmimo boga, Short skirt, long jacket). Zato i posebno prezriv pogled, osuđujući, lirski subjekt usmerava na tzv. intelektualnu elitu svoje sredine, na mejnstrim kulturu i kulturnu politiku svoje zemlje koja je odavno postala nekrofilna u svojim nacionalističkim i drugim fantazmagorijama: budući akademici i ostala bratija. impotentna književna sekcija/ koncentrovana dosada na početku milenijuma (pesma Posete od 14 do 15). Svetlo je, dakle, za tren bačeno na poznate pesnike i umetnike, na njihovu jalovost i intelektualni jad i bedu (pesma Pesnici). Autor je to rado činio i u ranijim knjigama poezije i proze distancirajući se od etablirane i institucionalizovane korupcije koja guši svaki zdrav duhovni napor. Iluzija koju živi Kominčev lirski heroj stvarnija je od iluzije koju živi njegova sredina jer ona tone u ideologiju Drugog dnevnika Televizije Srbije, u palanačku paranoju, sasvim neautentično, dok on svoje karte i svoju misao živi do kraja, nemilosrdno po samoga sebe. Zato on, za razliku od hipnotisane većine i može negde stići a da to ne bude ništavilo i nihilizam.

Ipak, i to bih voleo naglasiti, glavna, ključna karakteristika ove knjige njena je duhovitost. Ona je neretko urnebesna. To je ono što ostaje posle čitanja, sa osmehom na usnama. Potrebna je velika doza humora ne bi li se olakšala, prevazišla, ovako teška i banalna tematika, ne bi li imali umetnički proizvod a ne žalopojku i dosadno ponavljanje. Zato, iako stalno varira slične teme i situacije Kominac ne biva dosadan. Na primer, prva pesma knjige, Bez budućnosti, upravo je jedan takav silovit poetski udarac, pogodak, spoj duhovitosti, životne (ne)mogućnosti i svedene, virtuozne obrade svega toga. U ovoj pesmi dat je fenomenalni ljubavni četvorougao: ratni profiter, zločinac iz nedavnih ratova, njegov gej dečko, zločinčeva kći koja mrzi oca i lirski subjekt koji je u vezi sa njom. Ubitačna ironija ove pesme je u tome što autor daje glas baš ocu zločincu koji otvoreno govori i preti. Tu dolazimo do sličnosti sa još jednom pesnikinjom, Draganom Mladenović, takođe ne slučajno autorkom Fabrike knjiga. Poezija Raše Kominca ispisana je na granici dobre i uzbudljive drame, kao i poslednja knjiga poezije ove pesnikinje (Rodbina). Upotreba psovki kod oba autora potpuno je opravdana i samo podseća da ne postoje ružne reči već samo njihova loša upotreba. Poezija Raše Kominca sva je u dijalozima, monolozima, ispovestima. Kod Kominca oštri, britki dijalozi nemilosrdno usecaju u meso života, ogoljuju našu ljudsku situaciju, odnose, prikazuju strasti koje nas vode, zaslepljene i pune iluzija o sebi i drugima i time, zasluženo, postižu komičan efekt.

Na kraju treba reći nešto i na temu nepostojećih urednika i lektora u našim izdavačkim kućama. Naime, koliko knjiga poezije Raše Kominca Radoslava Zamoliću te da se iseliš... svoj besprekorni kvalitet treba da zahvali i uredničkoj ruci Dejana Ilića to znaju samo autor i urednik i nas to ne mora da interesuje, mnogo je važnije da smo dobili jednu od nekoliko najboljih knjiga poezije iz prošle godine, na kojoj je neko, svakako, pažljivo radio.

* Tekst objavljen u dnevnom listu Danas prenosimo sa dozvolom autora