Štulićev etno blitzkrieg

Photo: iCCKelčec

Armija Štulićevih slušalaca koju čini više generacija u svemu ovome može gajiti osnovanu sumnju da je obilje pesama koje je nedavno okačio na Youtube zapravo samo najava novog, pravog albuma koji bi uskoro mogao osvanuti na CD formatu. Poverljivi izvor tvrdi da Štulić ima sasvim nov material koji sačinjavaju dvadeset i dve pesme koje još niko nije čuo, a koje ljubomorno čuva za album. Možda. Bumo videli. Nada umire poslednja

Štulić nam se ponovo vraća, može se slobodno reći. Širokim narodnim masama obratio se lično ovog puta. Onako narodski, u punom značenju te reči, i to posredstvom interneta, Youtubea ako insistiramo na preciznosti. To je drugo obraćanje za pola godine, a da je u njih bio osobno upleten, na ovaj ili onaj način, direktan u svakom slučaju. Prvi put nakon petnaestogodišnje pauze, prošle jeseni, svojim kako kaže možda i najvećim radom u životu, objavljivanjem izabranih dela u četrnaest knjiga uz koje je kao poklon išao dupli živi album (ko je rekao žestoka svirka), sve dakle u njegovom stilu, kako nas je poodavno navikao. Obimno i kvalitetno, upravo onako kako je i otpočeo karijeru, koja se kako vidimo, uprkos jednoipodecenijskom odsustvu neće još skoro završiti na radost mnogobrojnih zapadnobalkanaca. Barem ostaje takav utisak.

Ovoga puta nije u pitanju još četrnaest knjiga, mada ni to ne bi bilo čudno kada je Štulić u pitanju, novi mali veliki medijski udar je muzički. Štulić je diskretno (ili njemu neko blizak) okačio na Youtube gomilu novog materijala snimanog za svoju dušu u, pretpostavlja se, kućnim, a opet sasvim dovoljnim uslovima. Sve u svemu to nije moglo proći nezapaženo s obzirom na to o kome se radi. Kao uvertira ne tako davno okačeno je šest opšte poznatih pesama u Štulićevom, za tu vrstu melosa, karakterističnom izvođenju. Što te nema, Ramo ramo, Emina, Mila Marice/Mori Božano i druge.

Photo: youtube.com/PETROVICPETAR

Ovo nimalo ne čudi, u svetlu činjenice da je Štulić uvek nosio jaku folklornu notu, a od kada je u dobrovoljnom izgnanstvu, u kojem je iz razumljivih razloga od kraja 1991. godine (ako ne računamo boravak u Beogradu 1995. godine povodom objavljivanja Ilijade), više se trudio da koristeći sopstveno ime i slavu skrene pažnju na ono za šta je mislio da vredi od etno zaostavštine naših naroda i narodnosti. U tu svrhu je 1995. godine objavio dupli CD Anali, iako se pažljivijim slušanjem može uočiti kombinovanje roka i domaćeg etno folka, nazovimo to tako, počeo još 1982. godine na vrhuncu slave, kako drži oficijelna kritika. Slava je krajnje relativna stvar. Ono jeste da je 82. ili tu negde bio na vrhuncu sopstvene revolucije kojom je izazvao svojevrsni kreativni rusvaj na domaćoj sceni, posle čega ništa više nije bilo isto, ali slava mu je čini se veća nego ikad. Ako je to ikada poprimalo zaista mitske razmere onda je to upravo sada. Zato je i bilo (ne)očekivano da se čak i nesrećna dnevna štampa u Srbiji pozabavi Štulićevim novim uradkom. Ispostaviće se da je to bila samo uvertira da bi potom usledio glavni udar sa više od dvadeset numera. Sve redom obrade, iako to nije baš najzahvalniji pojam. Izvedba je daleko prikladniji.

Kao prvo tu je Most exclusive residence for sale legendarnih Kinksa, koju je Johnny prepevao kao Kuća na prodaju, zatim pesma Sunčana strana ulice grupe S vremena na vreme .

Tu je i najpoznatija balada grupe Film Mi nismo sami na koju se nadovezuje Zaboravi ako možeš Bijelog Dugmeta sa albuma Uspavanka za Radmilu M.

Štulić je odsvirao i Sa okusom soli, Kuća pored mora i Moderato cantabile Arsena Dedića.

Ostatak objavljenog materijala čine izvedbe uglavnom narodnih tradicionala iz svih krajeva nekadašnje zajedničke države. Mada se može naći i čistih narodnjaka iz repertoara Tome Zdravkovića, recimo.

Štulić je doslovno zatrpao Youtube svojim verzijama pesama kao što su Daleko je biser Jadrana, Pijem da je zaboravim, Fijaker stari, U tem Somboru, Marika na stol sedese, Niz polje idu babo Sejmeni, Minka, Zvijezda tjera mjeseca, Mama Huanita, K tebi majko misli lete, Brala moma kapini, Ljerka kaluđerka, Lino mori sevdalino, Stade se cvijeće rosom kititi i druge.

Dakle, po senzibilitetu i sadržaju moze se reći da je ovo nastavak pomenutog albuma Anali sa kojim je i započeo objavljivanje ovakve vrste materijala. S tim što ovoga puta nema novog CD-a već, poput prethodnog duplog živog albuma, sve ide kao poklon, ovog puta preko interneta.

Za one posvećenike, koji ne uživaju naročito u ovakvim Štulićevim muzičkim “ispadima”, pobrinuo se sam Štulić okačivši na internet live snimke Azre iz 1981. godine sa koncerta iz beogradskog Doma omladine. Više nego energična svirka od koje možete čuti numere Jablan, Krvava Meri, Užas je moja furka. Sa ovog snimka izdvaja se Poljubi me i Rođen da budem šonjo.

Našla se tu i kompozicija Dimitrije sine Mitre iz Štulićeve akustičarske demo faze s samog kraja sedamdesetih godina. Kao i izvrsna live improvizacija Džonija i njegovog Sevdah shuttle benda, snimljena u Splitu 1990. godine. Dakle za svakoga po nešto.

Sad, verovatno će se naći neki kritičar, recimo Janjatović, pa reći da je novoobjavljeni materijal prvenstveno vredan kao dokument. Moguće, ali užitak slušanja dobrog dela numera nadilazi taj značaj dokumenta koji inače nije sporan.

Nego ima tu jedna druga stvar. Armija Štulićevih slušalaca koju čini više generacija u svemu ovome može gajiti osnovanu sumnju da je obilje pesama koje je nedavno okačio na Youtube zapravo samo najava novog, pravog albuma koji bi uskoro mogao osvanuti na CD formatu. Poverljivi izvor tvrdi da Štulić ima sasvim nov material koji sačinjavaju dvadeset i dve pesme koje još niko nije čuo, a koje ljubomorno čuva za album. Možda. Bumo videli. Nada umire poslednja.