Nacionalizam mekog srca

Neće se zapitati bioskopska svetina ni zašto su svi srpski likovi u filmu, dakle čitava spartanska ekipa mladih fudbalera, zatim njihov luckasti trener, ekipa iz fudbalskog saveza, starmali dečak-narator, veseli vlasnik kafane i još veseliji brica, pomahnitali načelnik policije, primitivni sportski komentatori, bogataš nacionalista, dakle svi likovi u filmu su na ovaj ili onaj način simpatični i dragi, a jedini lik koji je ljigavac koji liči na Goluma je – gle čuda – predstavnik hrvatskog fudbalskog zaveza koji je – gle čuda opet – ispalio srpske momke ne poslavši im svoje fudbalere. Stvarno ti Hrvati, čoveče, uvek su nam radili o glavi

Nije mala stvar biti film koji će se naći na DVD-u kao poklon Vladimiru Putinu sa sve ruskim titlom. Ne može to bilo koji film. Mora to da bude topli i nežni spektakl koji nas prikazuje onakve kakve jesmo, šaljive i dobre, sa pokojom manom, ali ljudskom, emotivne i strasne duše slovenske. Srećom te smo ove godine imali sučim pred Vladimira. Već odavno planiram da napišem nešto o filmu koji se svima svideo. Reč je, naravno, o filmu „Montevideo, bog te video“, rediteljskom debiju glumca Dragana Bjelogrlića, bioskopskom čudu koje je zadesilo našu malu zemlju i još manju kinematografiju. Film govori o srpskoj fudbalskoj reprezentaciji i njenom odlasku na prvo svetsko prvenstvo 1930. u Montevideo, o svim nedaćama kroz koje prolazi fudbalski savez da bi pronašao način da tim ode na turnir, a pored toga, film prati i lične priče mladih fudbalera. Odmah da kažem, mislim da je film jako loš i hteo sam da napišem veoma ljutit tekst o njemu, međutim, dok sam razmišljao, bes je popustio, a ostao je neki tihi očaj i nemoć pred ovim fenomenom.

Film sam gledao u užičkom bioskopu i prvi šok koji sam doživeo je činjenica da je petnaestog dana prikazivanja bioskop bio krcat. Čudno je bilo posmatrati sve te ljude, koji inače nisu bioskopska publika, kako zadovoljni i nasmejani izlaze iz bioskopa. Takva je otprilike i rečenica koja se besumočno ponavljala po Srbiji svih ovih dana: „Montevideo je pravi film da se opustiš, da izađeš nasmejan iz bioskopa“. Nesumnjivo je da je film urađen sa takvom namerom. Od prvog do poslednjeg kadra film pokušava da bude epska melodrama. Međutim, kakav je taj film uopšte? Otprilike kakva je i zemlja Srbija 2011. godine – patetična i prenaglašena, obojena konvencionalnim, mejnstrim nacionalizmom kakav se nameće kao kulturni model u našoj zemlji. Jer, budimo pošteni, nije više in biti ultra-nacionalista, ali „zdrav“ patriotizam (?) je nešto što se očekuje od ljudi. Da banalizujemo stvari, nije poželjno misliti da neke zle druge treba ubiti i istrebiti, ali je nekako ipak uobičajeno verovati da smo malo bolji od tih drugih (a te tvrdnje su uglavnom zasnovane na nekim čudnim pretpostavkama - „Ma, isti smo mi i Hrvati, ali ipak smo mi veće bekrije/jebači/šmekeri/lafovi/štagod!“). Niko više ko drži do sebe neće pozivati javno na nasilje ili mržnju prema drugim narodima, dakle, neće iskoristiti poznati recept sa kraja osamdesetih i iz devedestih godina, ali nekako je potpuno normalno, zdravopatriotski gledati predsednika Tadića sa svojom Dodik-Jeremić pratnjom kako u loži dižu tri prsta u vazduh dok Nole i naši zlatni teniseri pokazuju svetu ko su i kakvi su Srbi!

S tim u vezi, zemlja Srbija 2011. nije zemlja u kojoj može da se snimi film kao što je 1989. mogao da se snimi „Boj na Kosovu“, film koji će da bude natopljen krvavom, nacionalističkom ideologijom, ali zato je patetični, kvaziromantičarski patriotizam „Montevidea“ to što se traži. U jednoj kritici filma sam pročitao kako je „Montevideo“ pravi domaći crowd pleaser, te mi se činilo da bi bilo zgodno prevesti taj termin za potrebe sledećeg ogleda. Dakle, film o kome pričamo zadovoljava ukuse širokih masa, on je zadovoljavač svetine. A kakva je svetina u Srbiji, sa kakvim ona namerama ide u bioskop, kakav je njen ukus i šta to nju može zadovoljiti?

Srpska svetina - ljudi koji uglavnom ne gledaju filmove i ne idu u bioskop. Ako i odu u bioskop, opredeliće se za onaj koji se nalazi u okviru tržnog centra. Muziku ne slušaju osim onoga što uhvate na radiju ili na Beoviziji. Jedina knjiga koju će kupiti je ona koja je dobila NIN-ovu nagradu, eventualno na trafici kupe roman Emira Kusturice (uz svoj omiljeni dnevni list, naravno) i možda, možda kupe još koju knjigu kada Laguna daje praznične popuste. Omiljena emisija im je „Utisak nedelje“, gade im se reality show programi, a svoje gađenje izražavaju konstantim gledanjem istih, valjda se tešeći da time upoznaju neprijatelja. Obrazovani su u nakaradnom sistemu koji ih je naučio kako da sjajno reprodukuju informacije, ali ih je takođe naterao da zaborave da misle. Sve ove karakteristike dakako zvuče stereotipno, ali tragika i jeste u tome što ljudi dozvoljavaju sebi da budu svedeni na kulturni stereotip. U taj stereotip se savršeno uklapa „Montevideo, bog te video“. Svetina će doći u bioskop, provesti dva i po sata gledajuću u platno i izaći sa mišlju da su pogledali epohalno ostvarenje. Neće se zapitati zašto je film pun patriotskog patosa, zašto je perfidno iskorištena svaka prilika da se svaki stereotip o Srbima romantizuje. Ceo film je u toplim, nežnim bojama. Zašto je bilo neophodno tu toplinu uništiti samo u strašnim sivim scenama u kojima glavni lik kao dete prima ratni orden svog pokojnog oca, srpskog borca od njegovog nadređenog (Slobodan Ćustić u maniru Živojina Mišića)? Nervozna kamera i muzika u toj sceni su takve da čovek na kraju scene očekuje natpis – Dunav životno osiguranje, mislite na vreme. Ta scena bude trijumfalno zaokružena kada Tirke (glavni lik u filmu) postigne prvi gol, ljubi očev orden i u slow-motionu se krsti.

Neće se zapitati bioskopska svetina ni zašto su svi srpski likovi u filmu, dakle čitava spartanska ekipa mladih fudbalera, zatim njihov luckasti trener, ekipa iz fudbalskog saveza, starmali dečak-narator, veseli vlasnik kafane i još veseliji brica, pomahnitali načelnik policije, primitivni sportski komentatori, bogataš nacionalista, dakle svi likovi u filmu su na ovaj ili onaj način simpatični i dragi, a jedini lik koji je ljigavac koji liči na Goluma je – gle čuda – predstavnik hrvatskog fudbalskog zaveza koji je – gle čuda opet – ispalio srpske momke ne poslavši im svoje fudbalere. Stvarno ti Hrvati, čoveče, uvek su nam radili o glavi. Neće se svetina ni zapitati zašto su ženski likovi u filmu prikazani kao kokoške koje trčkaraju naokolo i kikoću se, služeći samo tome da bi naša fudbalska momčad dokazivala ko je veći baja i šmeker. Doduše, izuzetak je lik Valerije, umetnice (možeš misliti, umetnice, mora da je to neka đavolja rabota) koja unosi razdor između Tirketa i Moše (drugi glavni lik u filmu), tog tandema snova. Zamislite tu umetnicu koja se šeta gola po kući, besno gužva svoje slike i uči Tirketa da puši hašiš. Pa, stvarno je zlica, njoj kao da uopšte nije stalo da naši momci stignu do Montevidea i svetskog prvenstva! Jadan Mošo sa njom (ipak će odabrati njega). Tirke je mnogo bolje prošao sa svojom ljubom, mladom Rosom, koja je prava srpska devojka, nit’ luda, nit’ odviše mudra, bujnih grudi, u kecelji koju retko skida, a njene replike su svedene otprilike na to da šaljivdžiji Tirketu govori: „E, jesi mangup!“. Nije mi jasno kako su žene mogle da gledaju ovaj film, a da ne požele da gađaju platno jajima. Nije se svetina zapitala zašto mora uvek da se rabi taj mit o našim momcima kao bekrijama, žestokim momcima velikog srca, i kad se pije i kad se ljubi (svi znamo za onaj nastavak i kad se puca, ali to više nije deo zdravopatriotske nadležnosti). Eh, volim momke koji piju rakiju, volim ih jer mirišu na Srbiju. U sceni kada naši orlovi pobede bugarsku reprezentaciju čitav stadion spontano počne da peva „Bože, pravde“, a Mimi Karadžić zasija suza u oku. Niko od svetine nije ustao i rekao: „Ne vređajte mi inteligenciju jeftinom patetikom!“ Naravno da nije, ljudi su došli da se opuste i nasmeju.

„Montevideo, bog te video“ je jedan od najgledanijih filmova u poslednjih nekoliko godina. Primera radi, najgledaniji domaći film u 2010. bio je „Šišanje“, Stefana Filipovića koji je pogledalo 75.156 ljudi, dok je film „Montevideo“ u prvih mesec dana prikazivanja pogledalo preko 200.000 ljudi. Ovo je inače, tek prvi deo filma, na leto nas očekuje drugi nastavak, a u planu je i televizijska serija. I dobro, nije samo po sebi loše snimiti komercijalni film koji će razbijati bioskopske blagajne, to je potpuno legitiman način bavljenja filmom. Međutim, da li je neophodno prilikom plasiranja svog proizvoda iskoristiti svaku moguću priliku da se probudi to famozno „nacionalno osećanje“? Lepo je i davno rekao Samjuel Džonson da je patriotizam poslednje utočište nitkova. Čak i ovaj bezazleni, zdravi patriotizam, i on je poslednje utočište svetine, imaginarna kategorija u kojoj ćemo na bajkovit način svoje mane pretvoriti u famozni coleur locale (a insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog, rekao bi Danilo Kiš). Operacija uspela, ljudi su se smejali i opustili, mozgovi su im još malo omekšali, a savest je još lepše ušuškana u tople i mile boje otadžbine naše. Svetina zadovoljena.