Laž će nas osloboditi

Srbijanska stvarnost jeste politički triler, u to nema nikakve sumnje. Zemlja je u dubokom blatu ispod čije površine se kreću grabljivice i otimaju velike novce. Novine i ostali mediji su u njihovim rukama i jedino je još književnost ostala relativno slobodna jer je njen domet ograničen, njen uticaj izuzetno mali, gotovo ništavan, a novac koji se nalazi u njoj strahovito sitan da bi neko od ozbiljnih tajkuna rešio da je uzme pod svoje. Dakle, u literaturi je moguće reći sve što nije moguće reći u medijima, jedino što književnost po sebi poseduje onu vrstu distance koja je neizostavna u fikcionalnim delima, onim koja se zasnivaju na radu imaginacije. Istina se u literaturi/umetnosti nalazi u nezavidnom položaju. Ona je istovremeno istinskija od svakodnevne istine u onom smislu da se umetnost bavi univerzalijama (kako bi to rekli srednjovekovni filozofi), ali i bliska laži jer je imaginacija u tradicionalno shvaćenom kognitivnom sistemu, a i zahvaljujući romantičarskom shvatanju ličnosti književnika/ce kao osobe obuzete Muzama, nešto što nije činjenično proverljivo i ne podleže čvrstim logičkim pravilima.

Novi roman Mirjane Novaković Tito je umro pravi je politički triler i bez obzira na konstantno isklizavanje iz uskih tračnica žanra, ovo je sasvim dobra knjiga. Dobra je pre svega zato što je prokleto istinita i to ne samo u smislu što je autorka demaskirala, kako je zove jedan moj poznanik, Demo(n)kratsku, ali i svaku drugu s(t)ranku i mehanizme vlasti koji se u Srbiji protežu odvajkada, a koji su, na žalost, uveliko svima poznati, već zbog toga što je našla jednu preciznu poziciju sa koje bi to ispričala – poziciju nemoćne novinarke, posednice istine koja tu istinu nema kome da kaže. Tito je umro je precizna dijagnoza jednog umirućeg društva u kojem nije moguće iskoračiti iz unapred predodređenih uloga jer se Srbija, kao i svako tranzicijsko društvo u konstantnoj diktaturi - ako ne jedne osobe, ono kapitala - pretvorila u kastinsku državu u kojoj se zna ko su parije a ko kšatrije i tu istini nije mesto. Istina, naprosto, više nije važna, ona nema nikakvu moć i kada se svi ti Matići, Kovačevići, Vrtače i Babići igraju i jedni druge neprekidno ucenjuju „istinom“, oni se ne igraju činjenicama, već moći da se činjenice pretvore u vesti, u informacije, a kada postanu vesti, one automatski prestaju da budu istinite ili lažne. Novakovićkin roman je takođe nekrolog onome što je ovo društvo moglo da postane u jednom trenutku, kada je posle mnogo vremena srušen Milošević, međutim autorka nije naivna i veoma dobro zna da je pad diktatora samo dobro režirana predstava za široke narodne mase.

Čitava konstrukcija romana bi pala u vodu da je perspektiva drugačija. Ovako, budući da se radi o klasičnom modelu hardboiled krimića izabrana je perspektiva dvostruko marginalizovane naratorke – ona je novinarka sa reputacijom koja je zglajzala zbog otkrivanja neke afere pa joj ta prošlost daje određeni kredibilitet, ali ona je i paranoična alkoholičarka te njene sudove treba uzimati sa dozom rezerve. Međutim, čitaoci veoma brzo bivaju uvučeni upravo u tu poziciju s obzirom da je veoma bliska svakom od nas i svi možemo da razumemo ogorčene komentare stvarnosti koje naratorka neštedimice sipa po tekstu, a koji sa stanovišta ekonomije narativa i žanra deluju kao banalni i usporavaju saspens.

Mesto na margini pripada i ženama u tranziciji, bez obzira na njihov prividan uspeh. Od sponzoruše Seke koja se najpre pojavljuje kao automaton, kao plastična mašina za seks čija je jedina ambicija da se nađe na naslovnici Glorije, a posle počinje da pokazuje ljudskost i stanovitu dozu inteligencije, preko Dubravke, moćne vlasnice farmaceutske kuće i supruge potpredsednika Stranke (pišem sa velikim S ne zato da bih branio čast Demo(n)kratske, nego da bih ukazao na činjenicu da razlika ne postoji) čija se ljudskost takođe može nazreti bez obzira na beskrupuloznost i spremnost na sve, pa sve do Zuzane, slilkarke koja se izdržava kao zuska, radeći po kućama, čija je parijska pozicija svesno izabrana, jednako kao što je svesna osuđenosti na propast. Vredi izdvojiti i jednu izuzetno uspelu ljubavnu, gotovo erotsku, scenu između Zuzane i naratorke koje razgovaraju u kafiću. Slika zavođenja šapatom, pri čemu ne dolazi do fizičkog kontakta, osim dodira po kosi, izuzetno je efektna jer se pomoću veoma malo detalja reklo veoma mnogo.

Postoji mnogo muljevitog nanosa u romanu koji bi trebalo očistiti da bi se dobio uglancani žanrovski proizvod, međutim roman bi značenjski izuzetno oslabio. Da je sledeći logiku čistote žanra autorka, na primer, izbacila paralelu sa grčkim tragedijama (poglavito sa Orestijom i korpusom o Edipu), onda bismo čitaocima uskratili priliku za jedno od najvažnijih naratorkinih stanovišta o odsustvu reda i suda. Naime, Srbija se očigledno nalazi u mitskom vremenu, živimo u stanju koje je pretcivilizacijsko jer ne postoji sud u ovoj zemlji koji može da zaustavi krvavu političku mašineriju kada se zahukta, odnosno jedini sud koji bi zaustavio takvu razuzdanu zver bio bi sud kojim bi upravljala druga politička opcija. I u ovom smislu je roman Mirjane Novaković istinit i bez obzira na povremeno pamfletiranje, dijagnoza koju uspostavlja precizna je i tačna.

Pomenuh dakle politički pamfletizam, ili bi pre trebalo reći raskrinkavanje pretpolitičkog u Srbiji. Verovatno da književnost ne bi trebalo time da se bavi, verovatno da će čitaocima biti interesantno da identifikuju stvarne osobe iza maski likova, verovatno da je roman trebalo da bude „čistiji“ od komentara i da se uzdrži od kazivanja (telling) i usredsredi na prikazivanje (showing), ali se meni lično dopada ta ambicioznost, ta masivnost i to bešnjenje po narativu koje naratorka tako dosledno sprovodi. Bez toga roman ne bi imao takvu autentičnost i tu snagu. Bio bi prosto konstatacija stanja, bez imalo utemeljenosti u ličnom iskustvu. Drugim rečima, da nema jasnog stava i životnog iskustva koje naratorkin lik nosi sa sobom, univerzalno ne bi progovorilo, jer bi sve delovalo neverovatno i nemoguće.

Roman Mirjane Novaković nije roman za plažu i odmor iako bi u Laguni verovatno voleli da ga takvim predstave i, naravno, u velikim količinama prodaju. Reč je o mračnoj slici sveta u kojem živimo i trebalo bi ga feljtonizovati po bilbordima koristeći prava imena političara. Tek tada bi njegova istinitost dobila dimenziju koju zaslužuje.