Glasačka je muka pregolema

Photo: Fadil Šarki

I dok domaći glasač sve ovo prostudira, raščlani i raspetlja, ko bi se setio nekog otvorenog šahta na ulici, nedostajućeg saobraćajnog znaka, neobezbeđenog pružnog prelaza ili šačice đaka koji u školu pešače kroz šumu punu divljih zveri, a kamoli to doveo u vezu sa obavezama domaćih deputata i njihovom profesionalnom, moralnom ili krivičnom odgovornošću, pa ih lustrirao na glasačkom listiću?!

Kako stvari stoje, nema nade da ni u ovom milenijumu prosečni domaći glasač dokona ono što je jednom lučkom radniku u Baltimoru ili peraču ulica u Antverpenu jasno bar od pretprošlog veka – da je država samo servis građana, koji oni plaćaju iz svog džepa, te da je njena osnovna dužnost da brine o unapređenju kvaliteta njihovog života, bezbednosti, javnom redu i miru i svemu onome što joj nalažu njene ustavne obaveze. I da, dakako, polaže račune o tome.

Photo: Fadil Šarki

Stoga je nemoguće i zamisliti da bi se na nekoj tamošnjoj televiziji, pa još s nacionalnom frekvencijom, mogla pojaviti pastoralna priča o deci uzrasta od prvog do četvrtog osnovne, koja tri sata pešače do škole „kroz šumu u kojoj ima i vukova“, uz horor natuknicu da je na tom području registrovano oko dve stotine pomenutih zverki, a da medijska poenta ostane na hrabrosti mališana, kao da je reč o, od boga datoj, sudbini, s kojom država, koja je propisala obavezno osnovno obrazovanje, nema ama baš ništa. Ili bar ne toliko službeno obavezujuće, da je natera da najhitnije izdvoji sredstva za izgradnju učeničkog doma za decu, kako bi im osigurala fizičku bezbednost, kao najosnovniju pretpostavku za ispunjavanje njihove obaveze pohađanja nastave.

U maniru rutinskog reportažnog, nipošto istraživačkog, novinarstva, čusmo u tv prilogu i usputni komentar da, birokratski neuznemireni, odbornici nadležne opštine „predlažu da ministarstvo obrazovanja pronađe rešenje za trinaestoro đaka pešaka“. A da gnusoba bude potpuna, pobrinuo se ministar obrazovanja lično, kada je, upitan o pomenutom slučaju prigodom neke protokolarne fešte, izjavio da „neće odgovarati na pitanja koja kvare svečanost“?!

I tu pade medijska zavesa. Đaci pešaci ne zaslužiše da se nađu ni među predlozima u Utisku nedelje. Više je nego sigurno da ih se niko neće sećati ni kada iza paravana bude zaokruživao imena svojih favorita na glasačkom listiću. Jer, ko da prekonosira državi i njenim činovnicima zbog bezbednosti par klinaca u nekoj vukojebini, dok nam belosvetski dušmani otimaju Kosovo, a domaće nepatriJote zatiru ćirilicu ili po bilbordima reklamiraju neki separatistički vojvođanizam?!

Nismo mi bešćutni i uskogrudi kao oni glasači na Zapadu koje ništa ne zanima, osim golih brojki – šta im ko od kandidata nudi glede buduće poreske, socijalne ili kreditne politike i kako će se to odraziti na njihov lični standard. Kolektivna i lična bezbednost, kao državna briga, se podrazumeva. A ako im je neko nešto obećao na prošlim izborima, pa ih dinkićevski zavrnuo, bolje da se i ne kandiduje ponovo.

Ne sumnjam da bi nas neko takav gledao kao sumasišavše, kad bismo počeli da mu objašnjavamo kako je kod nas glasanje mnogo ozbiljniji i komplikovaniji posao, skoro kao ponovno utemeljenje države - da nije svejedno koja će se stranka, recimo, dočepati pravosuđa, jer od toga, a ne od pišljivih zakonskih odredbi, zavisi sudbina krivičnih prijava protiv „naših“; u čije će ruke dopasti obrazovanje, jer to automatski obezbeđuje pravo mandataru da, prema vlastitim kreativnim zamislima, izvrši novo upodobljavanje istorijskih činjenica u udžbenicima; da od stranačke pripadnosti ministra kulture zavisi čiji će se filmovi dotirati iz budžeta, a čije predstave igrati na pozorišnim daskama. Od posebnog je značaja kakvu vajdicu u „lokalu“ može da donese dalekovido stranačko tipovanje kad nam zatreba neka građevinska dozvola, pobeda na megaisplativom tenderu ili posao za članove uže i šire familije, neuslovljen njihovim kvalifikacijama.

Photo: Fadil Šarki

A da bismo se, ovako masovno funkcionalno nepismeni, koliko-toliko snašli u zamešateljstvu relevantnih faktora od kojih zavise budući izborni rezultati, moramo budno pratiti i analizirati mnoštvo događaja sa šire političke scene – ko kome hodočasti na privatnu ili službenu slavu; koja je muka naterala JaKaoPredsednika da prihvati da bude ugošćen u ambasadi koja ga na spisak zvanica stavlja zajedno sa Najpoznatijom Robijašicom u državi; zašto Milo od Montenegra može da, baćuškama pred nosom, nekažnjeno maše aplikacijom za NATO integracije, a na nas se ostrvljuju čim se Šule preko skajpa čuje s onim vatrogascima iz Ohaja; kakav politički kapital i ko iz establišmenta očekuje od gromoglasnog izostanka otpozdrava neuljudnim putinijanskim diplomatama; kome bi Dveri, otvoreno se njuškajući sa militantnim klerom i nelustriranom policijom, mogle da pomrse izborne račune; da li je đilkoška ponuda pendrek-ministra Albaniji da se s njom raskusuravamo oko teritorije nezavisne države Kosovo samo solo akcija jednog sloboidno poremećenog stratega ili zajedničko delo trusta vladinih oštećenih mozgova; ko je kaparisao humanitarca Miška i za kakvu protivuslugu da calne otadžbini dvadesetak miliončića baš u predvečerje izbora, a na ime plaćanja poreza na kapitalnu dobit; da li će finansijska lojalnost tajkunerije koja slavi plavožute svece, zahvaljujući kojima je ne jure pozivari iz pravosudnih institucija, uspeti parirati eventualnoj patriJotskoj koaliciji, sastavljenoj od Tominih stand-by-evropejaca („Koštunica i ja isto razmišljamo o EU, biramo Kosovo pre Evrope“), abonenata proruskog energetskog lobija, nearestiranih kolubaraca i ostalog desnog bašibozluka, tradicionalnih posednika blanko podrške svetih otaca pravoslavnih.

I dok domaći glasač sve ovo prostudira, raščlani i raspetlja, ko bi se setio nekog otvorenog šahta na ulici, nedostajućeg saobraćajnog znaka, neobezbeđenog pružnog prelaza ili šačice đaka koji u školu pešače kroz šumu punu divljih zveri, a kamoli to doveo u vezu sa obavezama domaćih deputata i njihovom profesionalnom, moralnom ili krivičnom odgovornošću, pa ih lustrirao na glasačkom listiću?!