A šta ćemo tamo?

Misli globalno, deluj lokalno: Evropska Srbija, uvek bila

Photo: Stock

Niko bolje od nas ne zna koliko je multietničnost pogubna za narodnu sabornost, a o očuvanju identiteta kao zenice oka svog da i ne govorimo. Pitajte našeg brata Mileta Ronhila, on je taj projekt usavršio za doktorat

Pozdrav Evropi: Tadić i Jeremić proslavljaju pobedu na budućim izborima, ako ih bude

Photo: matica.hr

Ako je suditi po oficijelnim izjavama čelnika najbrojnije pozicione i opozicione partije, nije sporno da su i jedni i drugi do jaja za Evropu. Ovi iz stožerne stranke se u to zaklinju još od prekjuče, a ovi što bi da im preotmu vlast, od juče. I to je sve što znamo. Niko ni reč da zucne zašto bi nas tamo vodili i zbog čega će nam tačno biti bolje kad, u nekoj imaginarnoj budućnosti, stignemo na odredište. Totalna zavera ćutanja. Zalud i one ankete koje pokazuju da se broj evroentuzijasta među građanima smanjuje, kao i da su isti notorno neobavešteni o celoj stvari. Umesto da, u predvečerje izbora, po medijima sve pršti od objašnjenja čime će se prosečan građanin ovajditi u toj Evropi, da se vodeće stranke nadmeću ko je više zaslužan što smo uzeti u proceduru za prijem i šta nam je još činiti da se dokopamo zelene grane, niko ništa. Samo nemušto ponavljaju mantru da su „za Evropu“.

Makar da nam sroče jedan običan letak i ubace ga u poštansko sanduče, pa u njemu objasne šta je to što 27 država drži tamo na okupu, a da se nijedna dosad nije popišmanila i odrekla članstva. Da nam izbliza pojasne šta za običnog građanina znači; slobodno tržište roba i radne snage, viši stepen zaštite ljudskih prava, standardizacija kvaliteta namirnica, zajednička briga za zaštitu životne sredine, programi pomoći za unapređenje poljoprivrede, tehnologije, obrazovanja, pravosuđa, zdravstvene zaštite, zapošljavanja... Kad bi nam se tako kazalo, i funkcionalno nepismena biračka većina bi ukačila poentu ulaska u Evropu i ne bi bilo nikakve dileme oko podrške. Ali – jok. Ćute k’o zaliveni. 

Ajd, razumem ordinirajuću ekipu koja već drugi mandat preživljava na EU donacijama i povoljnim kreditima, da joj je blam da previše glasno hvali svoje spasioce, koji joj pomažu da preteća socijalna gibanja drži pod kontrolom, ali i dojučerašnji vatreni zaljubljenici u ruske gubernije se ustežu da nam kažu zašto su tako naprasno postali oduševljeni fanovi evrointegracija. Kao da ih je, sve zajedno, neka teška muka naterala da se okrenu ka „Latinima, starim varalicama“, inače oni ne bi..  

Čim se ta Evropa toliko nateže oko nas, a svako malo nam tutne neku kintu na račun svojih poreskih obveznika, jasno je da smo joj mnogo važni i da ne može bez nas. Ne bi toliko zapinjali da nas usisaju, da im to nije od neke velike koristi. Znaju oni šta rade. Sirotinju kojoj krče creva lako je namamiti, ali što ne prevariše Švajcarsku i Norvešku da se upišu na taj njihov spisak, a?! Jasna stvar, zato što one znaju za jadac. E, na njih treba da se ugledamo, kaže nenadjebiva narodna mudrost. Doduše, ne precizira kako to izvesti i čime.   

Da uđemo u tu Evropu, pa da se napijemo: Boris Tadić u snovima pored dr Koštunice

Photo: Epa

A i te vražje donacije, ako ćemo pošteno, za svakog iskrenog patriJotu samo su koliko-toliko pravična naknada za ratnu štetu iz 1999, te nema nikakvog razloga da zbog njih svom neprijatelju ljubimo ruke. Ni oni Slobini se svojevremeno nisu gadili da od mrskog Soroša primaju tovare  lekova i drugih  potrepština za bolnice, škole, obdaništa i izbegličke centre, ali se o tome nije laprdalo naokolo, pa ne moramo ni mi da ove briselske zvečeće dostavnice reklamiramo na sva usta.  Uostalom, ko garantuje da se to sumnjivo EU društvance neće, koliko sutra, raspasti, pa smo se onda džaba upinjali da pred njima igramo pipirevku, ne bi li im se dodvorili? Eto, u Grčkoj, Irskoj, Portugalu i Španiji im se već dobrano klima i ko zna na šta će sve to da izađe, kako nam, radosno trljajući ruke, dojavljuju domoljubi sa NSPM-kule stražare. Vele da ni Nemačkoj ne cvetaju božuri.. Ona Merkelova se onomad vajkala da ima teških problema sa integrisanjem inovernih manjinaca, a mogla je da od nas uzme gotov recept još devedesetih; jedna nacija-jedna država i – bog te veselio. Nema natezanja čiji jezik, pismo ili crkva imaju prednost, koji sveci će se slaviti kao državni praznici i iz kakvih udžbenika će se učiti istorija. Niko bolje od nas ne zna koliko je multietničnost pogubna za narodnu sabornost, a o očuvanju identiteta kao zenice oka svog da i ne govorimo. Pitajte našeg brata Mileta Ronhila, on je taj projekt usavršio za doktorat. 

I, kad sve ovo čuje o Evropi, siroti podanik se zblanuto pita šta ćemo mi tamo i zašto trpimo da  nas svaki isluženi belosvetski birokrata kinji i mrcvari saradnjom s Hagom, petlja se u naš partijski izbor sudija, ukida nam blanko ostavke na poslaničke mandate, ne da nam da koljemo po kućama, rakijamo i roštiljamo onako kako su naši stari odvajkada činili. A jasan odgovor nadležnih nikako da stigne. Ni od ovih što nas, kao, vode u Evropu, ni od onih što obećavaju isto, ako se dograbe njihovih stolica. Tu i tamo promrmljaju sebi u bradu nešto o pristupnim fondovima - i to je sve. Grešna mi duša, slutim da bi i jednima i drugima laknulo kada bi nam se Baćuška, nekim čudom, izdašnije otvorio; galantno pokrpio tamo gde fali i isprsio se gde treba, kao pravi stariji i jači brat. Eh, gde bi nam bio kraj da se na njega možemo osloniti u ovoj iznudici i ratosiljati onih što hoće da nas preoblikuju po svojoj slici i prilici.

Zrelo je za tenis: Novak Đoković i prijatelj sporta Vojislav Koštunica

Photo: Epa

Ali mrka kapa. Ne samo da nam taj nikada ništa nije dao fraj, već nam je i onaj NIS uzeo mufljuski, kao akontaciju za obećanje koje ga ništa ne košta;  da će svugde i na svakom mestu pričati da je Kosovo Srbija. Dajbože da nam na neku sličnu foru ne izboksuje i JAT i EPS i ko zna šta još. A i sa onih 8oo miliona evra obećanog kredita nam već godinu dana samo maše ispred nosa, navlačeći nas čas na železnice, čas na neke vojno-vatrogasne baze, pa metroe, koridore, avione.. usput nam siledžijski preteći da se ni slučajno ne zezamo s ulaskom u NATO. Doduše, boljem se nismo mogli ni nadati, ako se prisetimo one bruke iz 1999, kada su, stipse, povukle svoje „uskoke“ s prištinskog aerodroma, gunđajući da im je preskupo da im plaćaju topli obrok i nadnicu. Šatro, čuvaju nam Kosovo, a ne uspeše da sačuvaju ni avionsku pistu. 

I taman kad pomislismo da nam je čvrsti EU zagrljaj neželjena, ali  neumitna sudbina, stiže spas u poslednji čas, odakle smo se najmanje nadali. Usred vaskršnjeg posta, ničim izazvan, vaskrsnu onaj nepotkupljivi, biblijski bezgrešni vizionar Vojislav Koštunica darujući nam idealno rešenje za naše učešće u evrointegracijama. Halucinacija u originalu glasi; “Za Srbiju bi bilo najracionalnije čvršće povezivanje sa EU, bez učlanjenja”. Prevedeno na jezik prostog puka; najbolje je da nam te donacije šaljete poštom i – daleko vam lepa kuća.  U sridu. Bravo, majstore!

Očekuje se skoro potpisivanje peticije za dodelu mu Nobelove nagrade za antiglobalističke inovacije u međunarodnim integracijama.