Ni bolovanje nije otvorio

Ni pomislila nisam da bi Tužitelj mogao, tako duševno oboleo, jurcati naokolo s nekim mapama i mistrijom, reklamirajući buduće neimarske radove, na sve strane davati intervjue, primati neke plakete ili deliti sportske medalje. Valjda zato nije stigao ni da svoju tužbu podnese ranije, nego tek mesec dana nakon nastanka Velikog Bola

Nema potrebe da najpametnijim čitaocima u regionu (a i šire) objašnjavam šta je duševna bol. Nije to kao kad ti se rascveta kurje oko, pa ga eliminišeš nekim mazarijama iz apoteke. Ili kad zakačiš triper, pa ga ucmekaš s par penicilina. Dušobolja je mnogo gadna stvar. Niti znaš dokle će da traje, ni kako da sebi olakšaš. Zavučeš se u neku svoju štenaru, pa danima ćutiš, cviliš u sebi, gledaš u jednu tačku. Sav si nikakav i nije ti ni do čega; ne jede ti se, ne pije, ne diše, ne priča, ne peva, ne švaleriše.

Ukratko, nisi ni za šta, dok te to ne prođe. A kako može proći? Postoje razne metode u medicini, ponajčešće kombinacije medikamenata i psiho tretmana, ali ni u jednom farmakološkom priručniku nije zabeleženo da se duševna bol leči u sudnici, umesto u lekarskoj ordinaciji, kao i da će zasigurno isceliti pri pogledu na kamaru lovudže u čvrstoj valuti. Recimo, 20.000 evra.

Zašto ovo pričam? Zbog Onog što se požalio slavnom sudu da ga je duša zabolela kad je pročitao text koji mu se nije dopao, pa je sam sebi propisao medicinu od 20 kila evra, stavljajući ih na raboš Nanositelju Bola. Čak ni bolovanje nije otvorio, što bi bio elementarni dokaz za sud o umanjenoj radnoj sposobnosti usled navodnog nanošenja duševne boli.

Doduše, postoje osnovane sumnje da dotični uopšte i nema dušu, ali šta znam kako stvar stoji pred zakonom. Ništa lakše nego naći dva svedoka koji će da potvrde što god se od njih zatraži.

Ali da se usredsredimo na manifestacije duševne boli koje su nastupile, ili bi trebalo da nastupe kod Tužioca, nakon čitanja inkriminisanog teksta. Ako uzmemo u obzir teoretsku pretpostavku da je narečenog duša zabolela već 15. januara popodne, kad je prenos teksta publikovan, najmanje što bi se moglo očekivati je da dotični neće izaći iz kuće bar tri nedelje, dok se koliko-toliko ne vrati u normalu; da neće poželeti ni da se telefonom čuje s Miletom Dodikom, a kamoli da mu ide u pohode; da će mu Dabićeve sužnjičke muke biti deveta rupa na svirali, kao i da će svoju vaseljensku bol pokušati, recimo, da utopi u onim mokrogorskim tekućinama s čijih mu se nalepnica smeše njegovi omiljeni bradati junaci.

Ni pomislila nisam da bi mogao, tako duševno oboleo, jurcati naokolo s nekim mapama i mistrijom, reklamirajući buduće neimarske radove, na sve strane davati intervjue, primati neke plakete ili deliti sportske medalje. Valjda zato nije stigao ni da svoju tužbu podnese ranije, nego tek mesec dana nakon nastanka Velikog Bola.

I sve te radne aktivnosti izobavljao je u danima neposredno posle mega duševne traume, kada je, shodno medicinskoj logici, intenzitet bola najjači, što ozbiljno dovodi u sumnju tužiteljeve navode o postojanju istog.

Evo, redom. Takoreći u prvom danu suočavanja s inkriminisanim tekstom, podržao je kandidaturu Oca Nacije za Nobelovu nagradu, što sam brzopleto pripisala posledicama nastalog duševnog poremećaja usled erupcije Velikog Bola. No, već sledećeg dana Tužitelj me lično demantovao, pokazavši se dovoljno prisebnim da na svom spahijskom mokrogorskom imanju ugosti izvesnu belosvetsku filmsku zvezdu.

Koliko sutradan, na nekom proputovanju kroz prijateljske predele do kojih ne dopire miris sarajevskih ćevapa, svratio je u Dučićevo Trebinje, vedar i čio kao da mu se Onaj Pod Lipom povampirio.

Potom je usledio intervju stožernoj televiziji manjeg entiteta, u kome je istakao kompatibilnost njegove i Dodikove strasti, poželeo njegovom spahiluku dug život, te najavio višegradske neimarske radove, nakon kojih će grad biti lepši i stariji, a i multistilski, kad već nije imao sreće da ostane multietnički. Pa će u njemu „zbijeno i zgusnuto uskladištiti i usidriti literarne i istorijske misli“. Nadajmo se da mu se za sidro neće zakačiti neki zaostali drinski leš i pokvariti umetnički dojam.

I narednih dana Tužitelj je pokazivao zavidnu radnu energiju, nimalo ne ostavljajući utisak duševno obolele osobe; uredno je primio priznanje Kluba privrednih novinara za graditeljstvo, razvaljujući vilicu od zadovoljstva, te otvorio skup o zaštiti prirode, kojom prilikom je u svojoj avliji ugostio najveće državne glavonje. Bez njega se nije moglo ni na ski trci, upriličenoj na Mokroj Gori, na kojoj je pobednicima delio medalje.

Jedva da je ispratio domaće i belosvetske smučare, a već se u intervjuu, datom domaćem tiražnom tabloidu, bacio na ultimativno promišljanje svega postojećeg, ostavljajući nam zavetne smernice za budućnost. Pa smo tom prigodom, između ostalog, saznali; da Dik Marti ima neke logičke veze sa Arčibaldom Rajsom; da će Asanža, uinat Amerima, nagraditi ulicom na Mećavniku; da su mu svi domaći političari bliski srcu, osim onih koji zagovaraju liberalni kapitalizam; da prema Voji Kalašnjikovu gaji isključivo čedne, ideološki neobojene, simpatije; da su mu lična prijateljstva sa svim predsednicima majke-države samo u funkciji njegove planetarne antiglobalističke misije, bez trunke profanog ličnog ili, daleko bilo, lukrativnog.

Očekivano, nije zaboravio ni Kosovo, mrski NATO, Slobu koji nije srušio Jugoslaviju, već je to učinio Zapad, raspadajuću katoličku tvorevinu EU, čedo Vatikana, kome je dao samo jedan plusić – za standardizaciju domaće rakije i čvaraka, ali uz proročanski naputak da će nas Latini, stare varalice, zeznuti glede autorizacije istih. Nije propustio ni da elaborira krivicu Evrope za grčki bankrot, pomene Napoleona i Putina...

Sve u svemu, življi je nego ikad, uprkos Velikom Duševnom Bolu. I sve mu karijere idu od ruke; zemljoposednika, etabliranog ekologa i antiglobaliste, muzičara-patriJote, festivalskog menadžera, građevinskog preduzimača, platinastog književnika, sokadžije, svetosavca, rasterivača miševa.

Imajući ovo u vidu, nadam se da će sudsko veće pažljivo postupati glede utvrđivanja činjeničnog stanja i pravilno proceniti da li se, u pomenutom slučaju, uistinu radi o duševnom poremećaju.