Bankrot ante portas

Kada se ovlašćeni državni vidovnjaci pokazuju tako nepouzdanima u predviđanju čak i elementarnih strategijskih kretanja, nema druge nego da se oslanjamo na sopstvene paranormalne sposobnosti i pokušamo da proniknemo šta nas na društveno-političkoj sceni čeka u ovoj, novoj godini. Pa, evo šta se meni javlja

Nekad se znao praznični red. Još od polovine decembra novine bi počinjale da nas zasipaju apdejtovanim tarabićkim zapisima i elaboracijama stručnjaka za kristalnu kuglu, tarot, krila slepog miša i zečje šape. Podrazumevali su se kao novogodišnja sarma i podvarak.

Ko se nadao da će, pored toliko zakona kojih se držala kao pijan plota, država insistirati na doslednoj implementaciji baš onog koji zabranjuje obmanjivanje lakovernih građana širenjem vidovnjaštva preko javnih medija?!

Posledica pomenutog je da su i astrološke nadležnosti potpale pod njenu ingerenciju, odnosno onih koji bi, po prirodi posla, trebalo da vide šire i dalje. Što, u principu, nije bez logike, ali... Dok su oni prvi svoje usluge naplaćivali isključivo dobrovoljnim mušterijama, ovi drugi se šakama samoposlužuju iz državnog budžeta, preko leđa svih poreskih obveznika.

A šta smo zauzvrat dobili?

Prvo nam je vrh vrhova, Svetionik lično, samo mesec dana pre Silvestrova, prorekao da će naredna godina biti “veoma teška”, da bi u novogodišnjoj čestitki pitijski zaželeo da nam bude “mirna i radna”, uz očinsku preporuku da se ponajviše uzdamo u se i u svoje kljuse i naoružamo optimizmom. U najmanju ruku, šizofreno. Osim što nam je, s nepodnošljivom lakoćom obnašanja svoje funkcije, proturio kroz noge taj crnjak od futura kao najčistiji prst sudbine, ne pomišljajući da objasni zašto da baš nas zapadne tako šugava nova godina i ko je za to kriv.

Budući da ga prorokovanje ne obavezuje ni na zdrav razum, a još manje na odgovornost s transparentnim posledicama, ništa ga nije koštalo ni da nas još maja 2008. obraduje kako imamo sve kvalifikacije da, do isteka te kalendarske godine, postanemo kandidat za člana EU. U septembru je, za svaki slučaj, termin srećnog događaja pomerio na sredinu naredne godine. Decembra 2009. rok za kandidaturu produžio je na celu 2010. godinu, potom marta 2010. dodao još neki mesec naredne godine, a u oktobru stvar fiksirao za kraj 2011.

U vidovnjačkom licitiranju glede punopravnog članstva u EU, nudio nam je, dok je stajao na dve noge, 2015, odnosno 2016. godinu, a otkad mu se sjebala Ahilova tetiva, postao je oprezniji, pa počeo da pominje daleku 2020, kao da će u nju da nas lično vodi, i to pešaka.

S ljudske strane, donekle i mogu da ga razumem. Nije lako biti prorok u zemlji s toliko specifičnosti, da u njoj čak i ekonomski zakoni deluju po principu Marfijevih. Recimo, kad vodeća američka vazduhoplovna kompanija ukine putnicima samo po jednu maslinku u obroku, već napravi značajne uštede, a nama, kako računice nadležnih pokazuju, džab-džabe da ukinemo i cela dva ili tri ministarstva i nekoliko desetina poslaničkih mesta. Ili, kad na svetskom tržištu padaju cene nafte i gasa, to još uvek ne znači da će se domaći potrošači ovajditi od tog povoljnog trenda. Uvek se ispreči neka akutna finansijska dubioza našeg snabdevača, zbog koje kalkulacija njegove rentabilnosti zahteva da i nadalje plaćamo najskuplje i najlošije gorivo u regionu, ako hoćemo da ga uopšte imamo.

Ili, ko je mogao pretpostaviti da ćemo onaj “puj pike ne važi” ugovor za satelit ipak morati platiti, makar i po diskontnoj ceni od 27 miliona dolara, pa ostati približno toliko budžetski kratki za troškove prolećnog popisa stanovništva, te ga odložiti za jesen, dok ne napabirčimo nedostajuću kintu za taj trošak?

Sve u svemu, kada se ovlašćeni državni vidovnjaci pokazuju tako nepouzdanima u predviđanju čak i elementarnih strategijskih kretanja, nema druge nego da se oslanjamo na sopstvene paranormalne sposobnosti i pokušamo da proniknemo šta nas na društveno-političkoj sceni čeka u ovoj, novoj godini.

Pa, evo šta se meni javlja.

To što će cunami najavljenih postnovogodišnjih poskljupljenja privremeno napuniti presahlu državnu kasu, ne znači i da iza toga stoji neka osmišljena finansijska politika, s rokom važenja dužim od mesec-dva. A i kasno je za nju u situaciji bankrota ante portas, pa će sva energija vladinih dužnosnika biti usmerena ka kaparisanju još jednog mandata na narednim, bilo vanrednim ili redovnim izborima.

Do ovih prvih bi realno moglo doći, ali tek kada stožerna stranka, uz sasluženje uticajnih koalicionih partnera, postavi kompletnu scenografiju, s precizno raspoređenim glumačkim zadacima, kako bi se mogućnosti iznenađenja svele na minimum.

Podrazumeva se da bi, u cilju zatvaranja izborne finansijske konstrukcije, lovostaj na tajkune bio produžen do daljeg, a nešto bi se, dakako “sve po zakonu”, štrpnulo i od prodaje Telekoma.

U novoj koalicionoj postavci našlo bi se mesta i za multiupotrebljivog i megakooperativnog Rasima i njegovu najnoviju stranku, pogotovo ako se Mirosinkin Mali suviše odmetne i počne da ucenjivački nezajažljivo kapitalizira svoje učinkovite navlakuše za narod.

U slučaju nužde, ne isključuje se ni ideološka perverzija tipa diskretnog propartnerskog dogovora za budućnost sa najvećom opozicionom strankom.

Šta nas još čeka u novoj godini?

Kosovo će i dalje biti Srbija, ali samo za po kući. Ako ga Predsednik nekiput i bude pomenuo, javlja mi se da to neće učiniti preglasno, kako se ne bi čulo do Ist Rivera.

Ministar vojni će, šatro kao slobodni vladin strelac, nastaviti da prilježno radi na NATO integracijama, ali tako da se što manje primeti, kako se ne bi povampirili oni zlodusi što su izboksovali skupštinsku odluku o vojnoj neutralnosti i obavezi referenduma za eventualni ulazak u NATO.

Neprocesuirani akteri najvećih korupcionaških afera i dalje će se braniti ćutanjem, a reformisano pravosuđe nastaviće da ignoriše dokumentovane krivične prijave protiv njih, sve dok se ne naredi drugačije.

Revizori državnog budžeta i nadalje će ostati vladino prijateljsko savetodavno telo, čije prekršajne prijave prozvani neće dovoditi u blagu vezu sa svojom ličnom ili, nedajbože, materijalnom odgovornošću.

Nastaviće se i novoustoličena tradicija međusobnih čestitarskih gostovanja prigodom partijskih slava i obljetnica, na kojima će se i dalje sretati živopisne figure, poput penzionisanog bezbednjaka visokog ranga, koji je samo nekim čudom (a znamo da čuda ne postoje) još uvek s ove strane rešetaka.

Poslanici će i dalje neredovno prisustvovati sednicama Parlamenta, a redovno primati svoje funkcionerske prinadležnosti. Realno je očekivati i potpuno iskorenjivanje zaostalog običaja biranja stranačkog prvaka između više od jednog kandidata.

Živadin i Vladislav, slobistički frontmeni MIP-a u vreme najžešćih sankcija, nastaviće da se pojavljuju po domaćim medijima u ulozi kredibilnih spoljopolitičkih komentatora aktuelnih zbivanja.

Predsedavajuća Skupštine, u ulozi VIP blogerke, ni u ovoj godini, deceniji ili milenijumu, neće se oglašavati na stranačko-političke teme, makar je na čekrk razapinjali.

Đorđije od NSPM-a nastaviće da sanja povratak Džedaja iz Koštunića, neutešno pateći za vremenima kad Milan Nikolić nije imao pojma da će postati analitičar, pa još traženiji od njega.

I dalje ćemo biti iscrpnije obaveštavani o zdravlju keruše Mile, nego o privatnim firmama državnih činovnika ili nameštenim tenderima.

Nikome ni ove godine obraz neće pocrveneti, niti će se osetiti odgovornim za bilo šta i demisionirati s funkcije, osim ako ga s nje ne odstrane s lisicama na rukama.

Kupićemo o svom trošku i one standardizovane sandučiće za poštu, iako se ni u EU još nisu zapatili. Nabavićemo i nove tablice za kola, makar nemali posle za benzin. Pazarićemo i standardizovanu “prvu pomoć”, srećni što se nadležni još uvek nisu dosetili da u obavezni sadržaj ubace i aparat za reanimaciju i priručni frižider s krvnom plazmom.

To što ćemo u novoj godini biti godinu dana stariji i iskusniji, ništa nam neće pomoći. Ako još uvek bude onih koji su, i pored svih Big Brothera, Farmi i Parova, ostali dovoljno zainteresovani za sopstveni život i skloni da njegov kvalitet dovode u vezu sa radom vlade i njenih organa, brzo će odustati od dizanja revolucije čim shvate da im je zdravlje preče od svega.

A da smo svi bolesni, samo toga još nismo svesni, svakodnevno nas uveravaju s tv ekrana, u brojnim emisijama u kojima se iskidaše od brige za naše hipertenzije, reume, artritise, nesanice, migrene, upale prostate... Da li ćemo od toga biti zdraviji ne znam, ali medijske kuće sigurno hoće, ostavljajući sve manje prostora za rizične političke teme, koje bi ih mogle koštati povlačenja uticajnih oglašivača, posebno onih bliskih Nemanjinoj.

Vreme zatišja pred buru potrajaće još do krčmljenja Telekoma, a posle – ko se kako snađe. Za prost puk, koji poslovično kasno kapira šta ga je snašlo, tu su uvek dežurni spin doktori, koji će mu objasniti da, za njegov krpež od života, nipošto nisu krivi oni koji su u njegovo ime donosili odluke i izglasavali zakone, već: nasleđe iz bivšeg režima, podmetanja opozicije, svetska monetarna kriza, nedovoljno razumevanje međunarodne zajednice za naš položaj ili makar nepovoljne meteorološke prilike.