Kurta i Murta sa silikonima

Photo: EPA

Prošlo je jedanaest godina od promena. Promenilo se malo toga, a političku scenu Srbije uzurpirali su novi satrapi. Usput počela je da hara nostalgija. U Prokuplju se „javila inicijativa“ da se podigne spomenik palom diktatoru Slobodanu Miloševiću! Nije čudo, sve se temelji na opštem pomirenju onih koji se nisu nikada ni posvađali. A dotičnom opštinom upravljaju Kurta i Murta u novoj odeždi. Magarci i konji čekaju odsedlani.

Dosadila mi je opšte poznata izreka „sjaši Kurta da uzjaše Murta“ kojom se služe građani Srbije objašnjavajući političke promene naročito poslednjih dvadeset godina. Kad malo bolje razmislim, dolazim do zaključka da je Kurtu i Murtu izmislio neki pametnjaković koji je želeo da ublaži građanski očaj zbog slabih društvenih i političkih promena kojima se ljudi nadaju posle svakih izbora. E sad, u mojoj, zamišljenoj verziji to ovako izgleda; Kurta koji je jahao desetak godina na čelu kolone, sišao je sa konja i ustupio mesto Murti. Murta je zbacio sa sebe gerilsku uniformu i navukao večernje crno odelo koje je, priznaćete, prilično nezgodno i neudobno za jahanje. Trebao mu je konjovodac u svakom pogledu, pa mu se ponudio Kurta da mu pridržava dizgine.

Sad zamislite Murtino jahanje uz asistenturu - noge u uzengijama, ruke bez oslonca, dupe mu se usijalo u neadekvatnim pantalonama, a samo konjovodac zna put. Konjovodac Kurta ga vodi po džombastom, krševitom putu i bespuću zaobilazeći glavne puteve, sve nadajući se da će Murta odustati i sjahati pre no što mu puknu krvavi plikovi na dupetu. Murta stiska zube i trpi jer sluti da je na kraju puta evropsko blagostanje i dvorac od šećera. U neko doba kad se zaustave na pojilu, Murta će od muke piznati Kurti da mu je najviše stalo do sopstvenog dupeta, a Kurta će mu ponuditi nekoliko milona u kešu da se reše konja, ili već umornog magarca. Kurta će uz svesrdnu pomoć Murte gurnuti jadnu životinju u provaliju, presvući Murtu i odvesti ga na neki privatni posed i ponuditi mu koferče. Posle, kada u Srbiji bude donet zakon o mogućnosti venčanja istopolnih parova, Kurta i Murta će se venčati i živeti srećno do kraja života. Jednog dana istoričari će dokazati da su i Kurta i Murta bili članovi nepoznatih partija - Novog JUL i Starog SPS.

Photo: Narodni pokret Srbije

Kad jednom u Srbiji zaplivaš u političke vode, samo je pitanje sposobnosti i procene kako ćeš i koliko dugo plutati u kaljuzi. Smenjivaće se režimi, ali ti nećeš nikada propasti ako u pravom trenutku i pravovremeno pretrčiš iz jedne partije u drugu. Niko ti neće zameriti što menjaš partije kao čarape. Najvažnije je da si krenuo od najveće, vladajuće, a posle kada se upišeš u kadrove možeš biti lenj, nesposoban, glup, neobrazovan, sićardžija, lopuža i mudroser, biografiju će ti izmisliti ako je nemaš, samo moraš biti odan dupeuvlakač onome ko je na vlasti. Vladajuća koalicija poslednjih godina svoje vladavine navodno ima mnogo pozitivnih rezultata, za razliku od onih koji bi da dođu na vlast, ako pobede na sledećim izborima, kaže predsednik Tadić. Ima, ali daleko je to od onog što se moglo uraditi. Prošlo je jedanaest godina od promena. Promenilo se malo toga, a političku scenu Srbije uzurpirali su novi satrapi. Usput počela je da hara nostalgija. U Prokuplju se „javila inicijativa“ da se podigne spomenik palom diktatoru Slobodanu Miloševiću! Nije čudo, sve se temelji na opštem pomirenju onih koji se nisu nikada ni posvađali. A dotičnom opštinom upravljaju Kurta i Murta u novoj odeždi. Magarci i konji čekaju odsedlani. Predsednica parlamenta se pišmani i pomirljivo pripoveda da će vreme i istorija sve reći i objasniti. U međuvremenu klonirani, sveže okupani, nafrizirani, liftingovani i silikonski obrađeni Kurta i Murta pozabavili su se kulturom.

Tim totalno sporednim i beznačajnim sektorom srpskog društva i danas raspolažu kadrovi koje je iznedrila Brozova, samupravna socijalistička politika. Posle su ih nasledili Miloševićevi socijalisti kojima su odano služili, a demokrate su ih iz neznanja i posvećenosti ključnim vrednostima totalitarizma, prigrlili. U prvim redovima su pisci i književni kritičari - antologičari, večne žrtve sopstvene jalovosti. Pojedini sastavljaju antologije tridesetak godina i veruju da određuju ko je pisac u Srbiji, a ko nije. Ništa im nije slađe od zarade bez kreativnog truda. I neprestano prepisuju jedni od drugih. Još onomad u socijalističkom režimu cinkarili su i potkazivali koga su stigli, a sada prepravljaju svoje stare antologije prilagođavajući ih „novom „ vremenu. Da neko ne pomisli da mi je krivo što me neki antologičari ignorišu. To je normalno i uobičajeno, naročito od strane onih koji su bili lični promoteri čuvene „spisateljice“ Mirjane Marković. Iskreno bilo bi me sramota da sam u njihovoj „milosti“. Ovih dana, kada na jednom međunarodnom književnom skupu budem predstavljala Srbiju, pomenuću ih kao primer prevrtljivosti i besčašća. Grehota je lagati i varati čak i kad je fikcija u pitanju. Ona se itekako razlikuje od laži i ne služi obmani.

Inače na literarnom nebu Srbije haraju zaslužni književni kadrovi-penzioneri, ali ne obični već nacionalni. Dobro je da postoje nacionalne penzije i da umetnici pod stare dane ne moraju da žive od bedne crkavice. Ali vidim nekima nikad dosta. Pojedinci strašno vole da se provode o državnom trošku. Gde god postoji neka kulturna manifestacija, kolonija pisaca, književni susreti i skupovi, eto njih. Pretpostavljam da ih na takva mesta pozivaju stari „drugovi“. Razumem da imaju potrebu da se malo odmore i udahnu svež vazduh po banjama, klisurama i manastirima, ali mogli bi sudeći po mesečnim prihodima da se „odmaraju“ i o sopstvenom trošku. Dosta su se najeli, napili, našetali i narecitovali, u socijalizmu, pa je krajnje vreme da ustupe mesto mlađima koji ko zna hoće li ikada zaraditi penziju. Neka se bar pretvaraju da su „vitezovi“. Sigurno im nije lako da slušaju popove i kaluđere po manastirima kao što im je nekad bilo teško da slušaju zapovesti partijskih sekretara. U ime večnosti progutali su i svarili sve što im je ponuđeno. Sad puštaju vetrove.

Teško mi je da išta kažem o obeležavanju pedesetogodišnjice osnivanja Pokreta nesvrstanih u Beogradu. Dug je put od osnivača do posmatrača, a trošak prevelik za sirotinjsku kuću. Ali ne pitamo šta košta. Važno je što je još 1961. u Beogradu na osnivačkom samitu Pokreta Nesvrstanih odlučeno da više neće biti nekoliko moćnih i bogatih koji će donositi odluke koje utiču na čitav svet, pomenuo je predsednik Tadić. Još od tada smo nezavisni i sami odlučujemo o svojoj sudbini. Posle ovog skupa kao pre pedeset godina očekujemo izobilje južnog voća, ananasa, kokosovih oraha i drugih plodova ministarske konferencije.