Valter ne brani Sarajevo

Bata Živojinović je bio i ostao jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca, sa preko 300 snimljenih filmova. Kaže, kako je oduvek bio „crven“ te je iz tog razloga postao član SPS i poslanik lažne Jugoslavije koja jeste bila crvena, ali od besmisleno prolivene krvi. Bata Živojinović je zdušno podržao zločinačku politiku Slobodana Miloševića i prihvatio da bude poslanik jedne sramne skupštine. Učestvovao je u širenju mržnje među jugoslovenskim narodima i debelo doprineo svim mogućim zabludama kojima su zaglupljivani građani Srbije. Jedno vreme se javno sprdao sa svojim ulogama partizana od kojih je debelo zarađivao i živeo. Danas mu demokratska vlast u Srbiji pamti samo dobro odigrane uloge, a onu besramnu u Slobinoj skupštini, namerno zaboravlja

Bilo je samo pitanje vremena kada će „pući tikva“, a mediji objaviti kako je kupovina vakcina protiv svinjskog gripa postala predmet istrege SBPOK-a. Problem je prosleđen nadležnom tužilaštvu za organizovani kriminal, a šta će od svega biti ostaje nam da nagađamo. Pretpostavljam da će čitava istraga potrajati dovoljno dugo dok se „prirodnim putem“ ne smene bar tri vlade, a sa njom i mnogobrojni istražni organi, inspektori za organizovani kriminal, promene bar tri garniture tužilaca, ospore stari i donesu novi zakoni i dogodi neka nova svetska kriza, tako da možda za desetak godina saznamo ko je odlučio da umesto jeftinije kupi skuplje vakcine u ogromnoj količini koja je kao nepotrebna, normalno, završila na đubretu.

Kad se izbrišu svi tragovi korupcije i u javnosti izbledi lik osionog ministra (koji u međuvremenu postaje jadni i bolešljivi starac), saznaćemo da je eto u dobroj nameri da spreči epidemiju, slučajno pogrešio u proceni. Ko je uzeo pare nećemo nikad saznati, kao što nismo ni do sada. Od sve pravde i zakona, imaćemo samo nove kapitaliste od kojih su (saznaćemo) neki nekada bili policijski inspektori, ministri, sudije, tužioci. Da dodam i bivši gradonačelnici, sitni političari i nacionalne jajare koje su u izbegličkom talasu sa plastičnim kesama stigli u Srbiju, a danas poseduju najmanje četiri stana u Beogradu, po nekoliko poslovnih prostora, a bogami neki su i vlasnici kafana i splavova. Iako su bili, ili su još uvek zaposleni kod države, za koliku su platu radili poslednjih desetak godina kad su toliko zaradili, pita se svaka zdrava pamet, ali ne i istražni organi.

Šta je sa istragom o silnim aferama, izraelskom satelitu, ugljenokopu u Kolubari, Železnici Srbije i bezbrojnim proneverama i krađama u privredi? EU nam ovog meseca skreće pažnju na protivzakonite privatizacije, samo naš SBPOK nema pojma o čemu se radi i nije im palo na pamet da zavire u sumnjivo poslovanje privrednih giganata. Jasno je kao dan da je cela država ogrezla u korupciji i da nam nema spasa, ako se nešto ne promeni. Zato sve puca, ali ne po šavovima. Lopuže se drže zajedno, ali jednog dana mora eksplodirati. „Eksplozija“ neće dovesti do bilo kakve nasilne promene vlasti. Jednostavno, sve će pasti kao zavesa na pozornici, ali će pasti zajedno sa kulisama. Građani već sada ne mogu da plaćaju dažbine i obaveze prema državi. A ako ljudi ne mogu da plaćaju, logično ni država neće moći da opstane. O tome vlast ne razmišlja, samozadovoljna je i ne brine o budućnosti.

Koliko je naša vlast nemoralna govori i pozivanje na poslanički imunitet kada su u pitanju svi oblici zloupotreba i kriminala. Tek pod pritiskom EU moraće da menjaju zakon, po kome su do sada mogli da čine nepodopštine i pri tome budu zaštićeni. Koji čovek bi prihvatio da ima imunitet na krađe i zloupotrebe, kada se zna da imunitet postoji zbog slobode govora? Odgovor je, srpski političar. Brine ga i pomalo ljuti što ima manju platu nego kolege u regionu, sve ostalo je nebitno.

I tako teku dani u Srbiji dok se čeka da vreme poništi i pojede sve zloupotrebe, zaštiti lopove i spase politikante koji su na vlasti isključivo iz ličnih interesa. Ne zanima ih ništa drugo osim kako da se obogate i to upravo rade bez ikakvih smetnji već dve decenije. Zamalo da zaboravim na političke „entuzijaste“ koji rade na svu moguću štetu sopstvenog naroda, tako što iz čistog zla zastupaju tradicionalne vrednosti fašizma, uvijajući ga u nacionalnu oblandu. Upravo se talambasa o pronalasku ljudskih ostataka na Adi nekoga ko je streljan sa lisicama na rukama. Iako ima toga ispod svakog grma u Srbiji, Vuk Drašković sluti da je reč o posmrtnim ostacima četničkog vođe Draže Mihajilovića. Zato se „kreativno“ raspričao o konačnom povratku kostura među Srbe. U to ime ponoviću deo svog mišljenja pod naslovom „Logoreja dileja“ (objavljeno 2004). Nisam sigurna da u naslovu nema nejasnoća. Zapravo neknjiževna reč DILEJA poznatija je u narodu od reči LOGOREJA. Logoreja je reč stranog porekla, za razliku od Dileje koji je isključivo domaći i kao pojava čvrsto ukorenjen u biće nacije. Logoreja je odavno postala važna osobina dileja, tj. ličnosti koje misle da im se veruje, naročito na tradiciji bljuvanja nebuloza. Logorejom se može svašta postići, pa su laži i obmane zaustavljene tek kad je neki Dileja konačno “začepio usta”. Međutim, Dileja nikad ne prihvata poraz. On govori i govoriće sve dok bude imao nadu da ga bilo ko sluša.

U Novom Sadu je na filmskom festivalu Sinema siti uručena nagrada Ibis za životno delo glumcu Bati Živojinoviću zvanom Valter. Na prvoj večeri festivala prikazan je i film „Valter brani Sarajevo“ zbog kojeg je ovaj glumac osvojio milione srca kineskog naroda. Ovaj film kao i glumca obožavala je cela bivša Jugoslavija, a moja generacija je ne znam zašto od strane novokomponovanih sveznalica proglašena Valterovcima. Valter brani S. je inače korektan akcioni film koji sam gledala jednom u životu, mislim na pulskom festivalu. Moja generacija se nije palila na partizanske filmove, naprotiv. Sprdali smo se u svakom momentu na „domaće kaubojce“. Daleko od „Valtera“, kultni film moje generacije je bili su O jagodama i krvi, Ponoćni kauboj, Kabare, Formanov mjuzikl Kosa i Amadeus, filmovi nemačkih reditelja kao što su Fasbinder i Šneldorf, filmovi italijanskih reditelja poput Pazolinija, Felinija, Bertolučija, da pomenem Bunjuela i Viridijanu, film od kojeg je počinjala prva lekcija o filmu. U svakom gradu bivše države postojao je i alternativni bioskop gde su se prikazivali specifični, političko-umetnički filmovi kao što su španski Viva la muerte, japanski Onibaba, do filma Stalker Andreja Tarkovskog. Da ne pominjem filmske festivale i FEST na kome smo gledali najnoviju svetsku produkciju filmova.

Mnogo toga je bilo podređeno znanju i obrazovanju. Danas i pored vrhunsko razvijene tehnologije gde svako može da gleda filmove bez bioskopa, i pored besplatnog gledanja filmova preko interneta, vlada mrkli mrak neobrazovanja i neznanja. I ako bi neki hteli, nema ko da im kaže šta da gledaju. Bata Živojinović je bio i ostao jedan od najvećih jugoslovenskih glumaca, sa preko 300 snimljenih filmova. Kaže, kako je oduvek bio „crven“ te je iz tog razloga postao član SPS i poslanik lažne Jugoslavije koja jeste bila crvena, ali od besmisleno prolivene krvi. Bata Živojinović je zdušno podržao zločinačku politiku Slobodana Miloševića i prihvatio da bude poslanik jedne sramne skupštine. Učestvovao je u širenju mržnje među jugoslovenskim narodima i debelo doprineo svim mogućim zabludama kojima su zaglupljivani građani Srbije. Jedno vreme se javno sprdao sa svojim ulogama partizana od kojih je debelo zarađivao i živeo. Danas mu demokratska vlast u Srbiji pamti samo dobro odigrane uloge, a onu besramnu u Slobinoj skupštini, namerno zaboravlja. Takva je Srbija. Pravi se Engleskinja, a ljuti na ceo svet „koji se nameračio da nas uništi“. Polako se legu sveža zmijska jaja za buduća vremena.