Obezbedi mi penziju, molim te!

Dragi Sveto, jel’ vidiš u šta se može pretvoriti pravo prijateljstvo? Da smo mi pisci bili tako pametni i držali se zajedno kao Krle, Šaper, Tucko i Boris, gde bi nam bio kraj? Ne bi nas nikad zajebavali izdavači, već bismo imali svoju izdavačku kuću, svoje štamparije, knjižare, svoj marketing, svoju skupštinu, svoje bolnice, ludnice, luke, fabrike i medije, svoju vladu i državu. Ne bismo trošili živce i pod stare dane pisali kolumne za siću. Ali ne vredi da se kajemo, još manje želim da za bilo šta tebe prozivam. Krivi smo zato što smo nesložni i što se nismo dosetili da osmislimo svoju stranku i postanemo političari

Upravo sam pročitala intervju koji je sa predsednikom Borisom Tadićem napravio moj cenjeni kolega Svetislav Basara. Bez truna ironije, naprosto sam ponosna na kolegu koji je sa predsednikom na ti, iako mu je u razgovoru prilično popuštao i pitao ga sve neka blaga pitanja. Čitajući povremeno Svetine kolumne, očekivala sam da će ga bar jednom pitati za onog debelog vuka koga svako malo pominje, a koji se prežderao svih mogućih afera. Ništa od toga. Vuk je izgleda prsnuo i krepao od pojedenih magaraca, a dva ozbiljna čoveka raspališe razgovor na teme koje su po mom skromnom mišljenju odavno apsolvirane. Od paljenja džamija, problema šta će biti sa Kosovom, Nikolićevim štrajkom o kome su svi sve rekli, do huliganstva, fudbalskih navijača i ubistva Brisa Tatona. Sveta je pisac zdrave pameti i kreacije, pa je malčice bocnuo predsednika zbog SANU, o kojoj svako normalan u Srbiji govori i misli isto. Predsednik mu je skrenuo pažnju da ne talasa jer će jednog dana i on postati član iste, ali se Sveta nije dao, ni podlegao predsednikovoj insinuaciji. Verujem da ne bi ni primirisao u SANU takvoj kakva je danas, ali se plašim da ga gađenje neće sprečiti da im se pridruži kad- tad i počne da ih ruinira i rovari iznutra.

U blaga Svetina pitanja spada i ono o neophodnom optimizmu koji je potreban da bi se, po mišljenju predsednika Tadića, krenulo dalje u izgradnju napredne i moderne države. Tu je Sveta primetio da su osim optimizma neophodne i ideje. Dalje ne bih da prepričavam intervju, a nije mi bio cilj ni da analiziram razgovor sa predsednikom. Ja ne bih umela, a ne bi mi ni dozvolili. Pa što se onda trpam i komentarišem, pitaće neko. Mene žulja predsednikovo priznanje sa početka intervjua, gde kaže da su Srbiju od radikala spasila četvorica prijatelja. „Bili smo sami nas četvorica, kaže Boris Tadić. Krle, Šaper, Tucko (bez Bucka). Sad ne mogu da odolim, moram mom cenjenom kolegi Basari da napišem pisamce u kontekstu ove kolumne.

Dragi Sveto,
jel’ vidiš u šta se može pretvoriti pravo prijateljstvo? Da smo mi pisci bili tako pametni i držali se zajedno kao Krle, Šaper, Tucko i Boris, gde bi nam bio kraj? Ne bi nas nikad zajebavali izdavači, već bismo imali svoju izdavačku kuću, svoje štamparije, knjižare, svoj marketing, svoju skupštinu, svoje bolnice, ludnice, luke, fabrike i medije, svoju vladu i državu. Ne bismo trošili živce i pod stare dane pisali kolumne za siću. Ali ne vredi da se kajemo, još manje želim da za bilo šta tebe prozivam. Krivi smo zato što smo nesložni i što se nismo dosetili da osmislimo svoju stranku i postanemo političari. Vidim da si blizak sa predsednikom Tadićem, pa bih da te zamolim za jednu uslugu. Da mi izradiš penziju preko veze! Samo mi nemoj reći (kao ministrka Živka rođaku u Nušićevoj komediji) da nisam nikada u životu bila zaposlena. U Srpskom književnom društvu iz Beograda čiji sam član od osnivanja, svi nezaposleni članovi imaju status slobodnog umetnika, socijalno i penziono osiguranje. Samo zato što nisam iz Beograda, nemam pravo ni na šta. Ukinut mi je i status slobodnog umetnika još 2000. dok sam bila član DKV. Od tada sam niko.

Možda se sećaš da je Vojvodina do dolaska Miloševića na vlast imala svoj penzioni fond koji je poharan i ukinut. Danas imamo jedinstven za celu Srbiju, a moj problem treba da reši moja lokalna samouprava. Oni samo mene čekaju da mi uplate penziju! Stalno kukaju da nemaju para, a i nemaju.Šta da radi pokrajinska vlada kad joj stigne 7% iz budžeta Srbije? Šta da kaže predsednik te vlade Bojan Pajtić kada se predsednik u ovom intervjuu hvali kako mu je očitao bukvicu zbog podrške fudbalerimaVojvodine. Huligani koje obojica pominjete u intervjuu skandirali su pogrdne pesme na stadionu Vojvodine, pardon, sada Karađorđe - “Vojvođan je pola Mađar, a pola ustaša“ i bilo je normalno da ih predsednik vojvođanske vlade bar verbalno zaštiti. To se nije dopalo predsedniku Tadiću jer je to samo fudbal, pa nećemo praviti sranja zbog fudbala, kao da ne zna da je u pitanju bahati centralizam koji kontroliše celokupan život države, pa namešta čak i fudbalske utakmice, gde mora da pobedi klub iz Beograda. Celoj Srbiji je pun kofer centralističkog diktata. Cela država postala je provincijalna vukojebina u kojoj stranački čauši lokalno samoupravljaju kao knezovi pre dvesta godina. Zato polako, ali sigurno sve propada, jer ne može neko u Beogradu da zna bolje od Leskovčana šta treba Leskovcu.

Ne propadaju samo fabrike u Srbiji i preduzeća, sada su došla na red i poljoprivredna imanja, naročito ona velika i uspešna. Nezadovoljni i razočarani vojvođanski seljaci blokirali su saobraćaj i traže da im država da obećane, prošlogodišnje subvencije za proizvodnju poljoprivrednih proizvoda. Naseli su na obećanja vlade, kupili traktore i mehanizaciju, redovno plaćali državi sve dažbine, a odjednom puj pike, dogovor više ne važi! Pregovori sa Ministarstvom poljoprivrede su pali u vodu, a subvencije su ove godine namenje samo seljacima koji imaju posede manje od trideset hektara. Vojvođanski seljaci se zaledili od užasa jer ta odluka za njih ne važi i štiti interes seljaka iz uže Srbije koji nemaju velika imanja. Vojvođani su se našli u teškoj situaciji. To znači da će svi koji su uzeli kredite i napravili račun bez krčmara, izgubiti zemlju! Svako pametan zna da se kredit ne može dobiti bez garancija, tako da se pitam ko će ovog puta profitirati. Seljaci tvrde da je to izvesna Viktorija Grup, iz Bečeja koja im je bila garant i koja će, ako ne vrate kredite, postati vlasnik njihove zemlje.

U osnovi se po svemu sudeći radi o velikoj (legalnoj) pljački seljaka, a niko neće javno da kaže, a možda se i ne zna ko je vlasnik ove bogate korporacije. Kao u starim američkim filmovima gde je lepo prikazano kako banke otimaju farme seljacima i bogate se na legalan način, tako je sada u Srbiji, ali sedamdeset godina kasnije. Američke farmere je tada zaštitila država od nezajažljivih bankara, a u Srbiji, po dosadašnjem iskustvu, ruku pod ruku vlast i tajkuni udruženo pljačkaju. Kako da verujem u ispravnost odluke Ministarstva poljoprivrede kad nisam sigurna da se ministar poljoprivrede uopšte razume u poljoprivredu jer je bio ministar pravosuđa. Zašto se u medijima stalno insistira da su vojvođanski seljaci bogataši koji hoće preko leba pogače i zašto se doživljavaju kao neprijatelji svoje zemlje? Zar njihova uspešna proizvodnja nije u interesu države? Iz trenutne histerije nadležnih provejava da su vojvođanski seljaci građani drugog reda, sumnjivi u svakom pogledu. Vlast nikako da shvati da je vojvođanski seljak drugačiji od radnika i da još uvek ima dostojanstvo. Valjda je zato trn u oku vlastima. Dragi Sveto, vita jela zelen bor čekam brzi dogovor!