Crna mačka, beli šengen

Buduće mere Cvetkovićeve vlade o kojima se već piše u dnevnoj štampi, smišljene su ne samo protiv „lažnih azilanata“ već protiv svakog građanina koji ima priliku da omiriše EU boraveći u jeftinim hostelima, ili kod rođaka. Bez ikakvih namera da se poboljšaju uslovi života i pruže bilo kakve mogućnosti da očajni i siromašni građani prežive, država zbog navodno opšteg dobra svima koji nisu bogati, uskraćuje pravo slobodnog kretanja i putovanja. Ono što nameravaju su mere represije za sve građane koji nisu bogati, a žele da putuju izvan granice. Muka mi je više da slušam priče o „lažnim azilantima“ jer su naši političari najlažniji ljudi u Srbiji! Ogrezli su u lažima i samo smišljaju kako da nam zagorčaju život. Imaju razumevanja samo za brljotine svojih podrepaša, a sve što smisle je predodređeno za zloupotrebe i korupciju

Na političkom nebu Srbije, sve je jasno. Vlast polako gubi živce i prstima zapušava rupe na buretu iz koga curi na sve strane. Nema u buretu ničeg osim ustajale kišnice. Ono malo vina sa dna odavno su popili oni koji su se dočepali vlasti. Pijani od sreće nalupali su se, nalagali i naobećavali. Ni trećinu od obećanog nismo doživeli. Ono čime su se ponosili do pucanja od nadmenosti (bezviznom režimu), polako se pretvara u veliko razočaranje i preti da postane tipično za maltretiranje građana karakteristično za totalitarne režime. Kakvo poštovanje ljudskih prava zagovara naša demokratska vlast u trenutku kada su zemlje EU okupirane „lažnim azilantima“ iz Srbije? Prvo su se zbog pretnje EU da će nam ukinuti bezvizni režim uspaničili, jer nije mala stvar izgubiti ono zbog čega ih građani još uvek ne gađaju pokvarenim jajima i trulim paradajzom. Svima je jasno šta bi sve trebalo učiniti kako građani ne bi napuštali domaju u kojoj bukvalno nemaju nikakve uslove za život. Nema posla, nema hleba, a svakom normalno čoveku mrzak je i nemoguć život bez perspektive i budućnosti.

Jasno je da oni koji odlaze u zemlje EU tražeći azil, pokušavaju da spasu svoje porodice od tihog umiranja, gladi i siromaštva. Zemlje EU normalno, nisu spremne da plaćaju i zbrinjavaju srpsku sirotinju. Zato je naša vlast odlučila da „lažne azilante“ spreči u odlasku i spase beli šengen, po cenu da uvede represivne mere za sve građane koji na putovanje ne ponesu najmanje 500 evra u kešu, vaučer za letovanje, ili turističko putovanje, putno osiguranje, povratnu kartu, a ja bih dodala i najmanje 50 evra za mito graničnoj policiji. Uz ovakve mere i propise svaki građanin se dovodi u opasnost da mu bude uskraćeno putovanje. Da ga šikanira neki nadrkani carinik, ako zaboravi da uplati putno osiguranje (koje nije jeftino i koje smo plaćali kad smo imali vizni režim), da mu se zabrani izlazak iz zemlje ako nema povratnu kartu, jer je eventualno planirao da se iz inostranstva vrati kući sa rođacima autom, da ga vrate sa granice ako nema za svaki dan boravka propisanu sumu evra itd.

Pre svega, koja budala još nosi sumu od 500 evra u kešu? Šta je sa kreditnim karticama i zagarantovanim pravom na tajnost računa u banci? Šta da kažem carinskoj policiji kad im pokažem visa karticu i ako me pitaju koliko imam para na računu? Da im sve priznam i poljubim ih u ruku? Šta će mi 50 evra za svakodnevni trošak, ako imam kompletan turistički aranžman i uplaćen pun pansion, ili polupansion jer jedem samo dva puta dnevno? Mogao bi neki carinik da mi održi lekciju o zdravom životu i posumnja u moj patriotizam i metabolizam, jer normalan čovek mora da jede tri puta dnevno, a užinu i da ne pominjem. Koliko naših građana putuje bez novca, jer ide u goste svojim rođacima? Jednom su me na letu za Cirih u Zagrebu na aerodromu pretresli jer bukvalno u džepu nisam imala ni kinte. Bilo je to pre 25 godina u socijalističkoj Jugoslaviji. U Cirihu na aerodromu čekala me je tetka, pa mi pare nisu trebale. Komunisti i socijalisti su držali do para, ali je sloboda kretanja i putovanja bila izvesna.

Setila sam se primera mog putovanja u Hrvatsku pre dve godine, kada smo već imali bezvizni režim, a za Hrvatsku su nekoliko godina ranije bile ukinute vize. Autobus je krenuo iz Novog Sada i prešao granicu kod Bačke Palanke. Ušla je pasoška kontrola u liku sredovečne žene sa neizdepiliranim nausnicama. Pregledala je pasoše i sa jakim južnjačkim akcentom pitala moju saputnicu gde putuje. U Makarsku na odmor, odgovorila je. A gde ti je vaučer? U tašni, evo izvolite! A je li zabranjeno putovati u Hrvatsku na more bez vaučera, pitala sam kada me je prijateljica munula u rebra. Nisam dobila odgovor od brkate. Prošunjala se po polupraznom autobusu i prišla mladiću koji je sedeo ispred nas, postavivši mu isto pitanje. On reče da putuje kod babe i dede u neko selo kod Osijeka. Gde ti je taj Osijek, pitala je, dok je mladić objašnjavao. Koliko imaš para? Nešto malo, reče mladić i izvadi tridesetak evra. Koliko ostaješ, pitala je brkata dalje, to je malo što imaš. Idem posle kod ujaka, bla, bla... Autobus je posle neprijatnog isleđivanja i dužeg zadržavanja napokon krenuo, a moja prijateljica se pitala u kojoj je državi policajka rođena i gde je završila škole kad ni za Osijek nije čula. Čula je naravno, ali joj se moglo da se malo iživljava i plaši ljude. Zna se šta treba da radi pogranična policija, a kad dobije ovlašćenja koja joj upravo sprema vlada Mirka Cvetkovića, biće svakako gora od vlade Mirka Marjanovića.

Buduće mere Cvetkovićeve vlade o kojima se već piše u dnevnoj štampi, smišljene su ne samo protiv „lažnih azilanata“ već protiv svakog građanina koji ima priliku da omiriše EU boraveći u jeftinim hostelima, ili kod rođaka. Bez ikakvih namera da se poboljšaju uslovi života i pruže bilo kakve mogućnosti da očajni i siromašni građani prežive, država zbog navodno opšteg dobra svima koji nisu bogati, uskraćuje pravo slobodnog kretanja i putovanja. Ono što nameravaju su mere represije za sve građane koji nisu bogati, a žele da putuju izvan granice. Muka mi je više da slušam priče o „lažnim azilantima“ jer su naši političari najlažniji ljudi u Srbiji! Ogrezli su u lažima i samo smišljaju kako da nam zagorčaju život. Imaju razumevanja samo za brljotine svojih podrepaša, a sve što smisle je predodređeno za zloupotrebe i korupciju!

Smešno je i sve smešnije naše pravosuđe koje se trudi da pokaže javnosti kako se nepokolebljivo zalaže za pravdu. Iskidala sam se od smeha na pretnju tužilaštva da će posle četiri godine podići tužbu protiv Svetlane Ražnjtović zbog nasilja. Možda se nadaju da će i za to od nje dobiti neke pare? Nova tužba protiv pevačice je bacanje prašine u oči građanima Srbije i bezočno potcenjivanje njihove pameti. Ne bih ovo pominjala da se o sramnoj nagodbi između pevačice i suda govori kao o strahu vlasti da bi drugačijom odlukom izgubila glasače na narednim izborima. Velike su šanse da će izgubiti baš zato što žive u iluziji da su građani budale opsednute lažnim glamurom i poluidioti bez pamćenja, pa veruju da je Arkan bio heroj rata, a ne vrhunski kriminalac. Još je gluplja pomisao da je cela Srbija zaljubljena u njegovu udovicu. Ne sumnjam da prema njoj gaje iskrena osećanja pojedinci iz vrha vlasti jer su joj vrlo slični. U svemu pripadaju istom svetu.

Srđan Milivojević, nekadašnji otporaš, danas član DS je otoič na Ravnoj Gori doživeo ono što zaslužuje. Ismejali su ga i izviždali mladočetnici i starodražinovci. Znajući neke partizane, slutim da mu ne bi dozvolili ni guske da im čuva, a kamoli da ih zastupa i miri sa neprijateljima iz prošlosti. Ne znam šta se desilo u DS, pa su mu partijski drugovi dodelili titulu narodnog heroja. Posle je postao Bata Živojinović.