Siroti mali milionerčići

Najbolje je kod kuće: Svetlana Ražnatović u ekstazi zbog pravedne presude

Photo: Stock

U Srbiji će, po svemu sudeći, uskoro biti dovoljno da lopovi priznaju krađu, pa da im ona bude oproštena. Ukradeš tako desetak miliona evra, a kad te uhvate kažeš: gospodo, taka i taka stvar, priznajem, krao sam, ali ću vratiti deset, dvadeset posto, koliko već treba da namirim „pravdu“, a platiću i narukvicu. Tu će se javni tužilac sažaliti (nad gomilom para), a ako je lopov kojim slučajem samohrani otac, ili samohrana majka-lopovkinja (jer ko će o siročićima, malim milionerčićima brinuti ako ostanu sami kod kuće) i prihvatiće

Svakom normalnom građaninu Srbije je sve jasnije da mu je po pitanju života sudbina dodelila brlog, u kome ako ima sreće može uživati u plodovima ličnog lopovluka, bezakonja, privilegovanim državnim kreditima, sopstvenom siledžijskom ponašanju i svakom zulumu koji učini! Nema suda i sudije, a bogami ni nedela zbog kojeg će odgovarati, ako ga kojim slučajem vlast podržava. Ako spada u privilegovane može da krade, bije ljude i pljačka državnu imovinu. Ako nema sreće, pa spada u nebitne, lako će zbog kakvog mizernog duga platiti debelu kaznu. Ako je novinar pa izrekne, ili napiše nedopadljivu istinu za nekoga ko ima moć i vlast, nema mu spasa. Ako nije na vreme platio porez jer mu država nije platila ono što mu duguje, platiće desetostruko. Može izgubiti sve i ne može imati ništa, u slučaju da nije povezan sa ljudima na vlasti. Danas se bez veza ne mogu ostvariti ni elementarne potrebe, uknjižiti imovina, izvaditi kršetnica, rešiti kakav adiministrativni problem, a kamoli dobiti posao i napredovati u životu. U suprotnom se može biti kriminalac i raditi protiv zakona, a da ti ne fali ni dlaka sa glave. Za to je sve više zaslužno i naše pravosuđe koje je postalo mizerna sluškinja politike i političara.

Sudstvo u Srbiji je pokazalo da je instrument u rukama nedozrele vlasti, jer je prestalo da se bavi svojom osnovnom delatnošću. Doduše, radi se na sitnim lopovlucima, porodičnim ubistvima i imovinskim parnicama, sudi se džeparošima, proneverama i zloupotrebama u privatnim firmama. Silne afere i pljačke državne imovine o kojima su pisali mediji, nisu ni do danas procesuirane. Sud valjda nije imao vremena, bavio se reformama. Dobili smo mnoštvo novih, evropskih zakona. Ali nema tog pravila i zakona koji se u Srbiji ne može zloupotrebiti. Uopšte me ne iznenađuje nagodba sa pevačicom, opštenardnom zvezdom i miljenicom mnogih političara, Cecom Ražnatović. Država je prihvatila da dobije trećinu ukradenih para od dotične i da joj se skine sa vrata. Zna se da je Ceca uzela mnogo više od onoga za šta tužilaštvo ima dokaza. Svi su jedva čekali da se problem reši i kao da je svima laknulo što je gospođa Ražnatović pristala da da pare. Usput su svi neverovatno ponosni i oduševljeni zbog njenog priznanja krivice, jer ko prizna pola mu se prašta, kaže narodna poslovica. U ovom slučaju je to mnogo više od pola, ali koga je briga. Ako se sud pridržava narodnih poslovica umesto zakona, nije zgoreg pomenuti poslovicu „para vrti gde burgija neće“, a para nikad dosta!

U Srbiji će, po svemu sudeći, uskoro biti dovoljno da lopovi priznaju krađu, pa da im ona bude oproštena. Ukradeš tako desetak miliona evra, a kad te uhvate kažeš: gospodo, taka i taka stvar, priznajem, krao sam, ali ću vratiti deset, dvadeset posto, koliko već treba da namirim „pravdu“, a platiću i narukvicu. Tu će se javni tužilac sažaliti (nad gomilom para), a ako je lopov kojim slučajem samohrani otac, ili samohrana majka-lopovkinja (jer ko će o siročićima, malim milionerčićima brinuti ako ostanu sami kod kuće) i prihvatiće. A velika je žrtva sedeti ispred TV, ako si navikao da se muvaš po svetu i putuješ tamo gde već putuju oni koji imaju milione. Iako je država navodno zadovoljna kaznom od milion i po evra, koju će Ceca platiti, ostalo je do kraja nejasno zbog čega je pevačica „osuđena“ na narukvicu? Da li zbog utaje poreza, ili pronevere, tj. zlopupotrebe položaja? Tomo Zorić, portparol tužilaštva i kako lično tvrdi, nekadašnji student generacije (zadužen za sva pitanja novinara u čitavoj Srbiji), nije bio jasan, ili jeste samo se ja ustežem da napišem. Poslednjih desetak godina pisanja kolumne i ličnog iskustva sa sudom i sudijama, znam kako se i kome sudi u Srbiji. Nikada korumpiranim političarima i sudijama koje su zloputrebile položaj. Nema konkretnih dokaza za njihove brljotine, samo jasnih rezultata „rada“. Očito je da postoje mračne sprege i zloupotrebe, a samo licemeri i lažovi mogu da tvrde suprotno. Dokaz za to su i neke presude siledžijama i lopužama u poslednjih godinu dana. Kriminalcima i siledžijama dodeljuju se do apsurda blage kazne.

Photo: INSTRUKTOR

Samo u slučaju ako neko napadne vlast, mora da fasuje. Siledžija koji je ošamario političara Velimira Ilića dobio je dve godine zatvora, a siledžija Savatović i njegovi pajtosi koji su napali novinara na službenom zadatku i pri tome mu naneli teške telesne povrede, uslovne kazne i osmomesečni kućni pritvor! Čemu zakon i zakonska odluka da je napad na novinara - napad na službeno lice? Advokat odbrane je nezadovoljan, žaliće se na presudu jer tvdi da dečko nije kriv i pored snimka na kome se vidi sva mržnja na iskeženom licu, dok nogom udara novinara! To što smo videli udarac nogom na snimku nije bila stvarnost, to je bio crtani film! Ne znam šta kaže Ministarstvo pravde na ovu presudu, ni ko je mladi, privilegovani siledžija Savatović, osim što je pokazao da je ljubitelj Radovana Karadžića, zbog čijeg je hapšenja protestvovao. Posle ove presude i suđenja koje je predugo trajalo, moj zaključak je da su svi koji su na strani ratnog zločinca Karadžića, veoma važni ljudi u Srbiji, čak toliko da mogu da zaštite razuzdanog siledžiju! Novinari su potrošna roba i ne mogu po važnosti konkurisati ratnim zločincima, njihovim simpatizerima i jatacima.

Portparol tužilaštva Zorić u slučaju Ražnatovićke reče da nije ugrožen državni interes jer je suma „utajenog poreza“ legla u državnu kasu. Shvatam važnost državnih interesa, ali ne shvatam koji je bio državni interes da država plati milion dolara odštete prebijenom američkom studentu i tim novcem zaštiti i spase robije izvesnog siledžiju Miladina Kovačevića? I to nije bilo dovoljno, već je umesto da odsluži kaznu u našem zatvoru, dobio kućni pritvor. Ko je i šta je Srbiji Miladin da mu država pokloni tolike pare? Koliko je odbijeno stipendija talentovanoj deci, dok je država uplaćivala milion dolara siledžiji? Ko je fudbalski huligan Uroš kome je za napad na policajca na dužnosti smanjena kazna na pola? Smešno je uopšte razgovarati na temu kakve poruke šalje država ovakvim presudama gde se „u ime naroda“ štite ološ, lopuže i kriminalci. Sve dok kao građani ne dobijemo objašnjenje za neke bolesne pojave i primere bezakonja u društvu, Srbija će biti brlog u kome najbolje žive barabe i pokvarenjaci.

To što je u ime države bivši ministar finasija Mlađan Dinkić dao jeftin i privilegovan kredit svom prijatelju i njegovoj privatnoj firmi Stubovi kulture je sasvim normalno. Neće valjda dati pare nekom koga ne poznaje?! Pa zato je bio ministar da deli pare kome hoće. Korisnik kredita Peđa Marković nije kriv, on je tu da se na svim državnim svečanostima, dok sluša himnu Bože pravde, drži za srce (levi džep) i zaklinje onima koji ga plaćaju. Sve isto, samo nema Karića.