Država je potpuno trula

Photo: FoNet/Božidar Petrović

„Srbija neprekidno rastura BiH. Zbog toga nema ništa od našeg puta ka EU. Ne možemo da idemo ka EU, a da ostavimo našu Republiku Srpsku. Pokušavaju na neki način da rasture Bosnu, da se osamostali Republika Srpska i da dođe do nekog ujedinjena. Oni se bave teritorijama. Za to vreme čekaju neke pogodne momente da svima to dosadi. To je račun bez krčmara i to se neće dogoditi“, kaže u intervjuu za Radio Slobodnu Evropu Vesna Pešić, predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije i poslanica u Skupštini Srbije. Za čitaoce e-novina prenosimo najzanimljivije delove ovog razgovara

U Skupštini Srbije: Žarko Korać i Vesna Pešić

Photo: BETA/Vladimir Gogić

Rekonstrukcija Vlade je mesecima spinovana tema. Tek sa Dinkićevim iskakanjem, kada je napao Mirka Cvetkovića, to se pitanje pokrenulo. Društvo iz DS je htelo smenu premijera. Nudili su Đilasu i Šutanovcu da budu premijeri, ali niko nije lud da poslednjih sedam meseci do izbora bude premijer jer se ništa ne može uraditi. Pošto tu nema nikakve koncepcije, onda je to jedan iznuđen potez u kome je preživeo lažni premijer koji se zove Mirko Cvetković. On, niti je imao neku vlast, niti se ponašao kao premijer. Svi znamo da se čekalo da sve odluke, pa i na neke čisto tehničke, stignu iz kabineta Borisa Tadića. Zbog toga je ta Vlada bila krajnje neuspešna. Oni su tražili mandat da završe ono što nisu izvršili za tri godine. Kako ćeš sada, za godinu dana, da završiš nešto što nisi uradio za tri?

Pored toga, tu su pravljene i najveće greške. Šta je bila glavna mantra? Posvećenost evropskim integracijama. U godinama 2008. i 2009. gotovo da se nije ni pominjala EU, nego je Jeremić reklamirao isključivo Kosovo. Onda su rekli da će 2010. godina biti posvećena EU. Njima se iz nacionalističkih razloga uopšte ne žuri ka EU. Ponavljali su da moraju da sačuvaju ovu Vladu dok dobijemo status kandidata. To je jedna mantra koja ništa ne znači. Pored toga, EU shvata da u Srbiji ne postoje, ni snage, ni iskrena volja da se ide ka EU.

Oni sada više prave strategiju uvlačenja i popuštanja. Uvučete nekoga u neku tačku iz koje više nema povratka. Tako su i obećali kandidaturu, da bi mogao da se stabilizuje čitav region. Srbija je i dan danas remetilački faktor u regionu. Učinjeni su neki mali koraci, toliki kao da se tu nikome živom ne žuri. Na osnovu čega tražiš novo poverenje, legitimitet, mandat - ako ništa od ciljeva nisi ostvario? Tu je, po mom mišljenju, Vlada trebalo da padne. Ona nije izvršila ništa od onoga što je obećano. Svako je nečiji klijent. Zbog toga to zovem razgrabljenom i trulom državom. Ona je potpuno trula.

*Radili ste istraživanje i pre nekoliko dana ste izneli jednu jako zanimljivu ideju, polazeći od dijagnoze da je ovo zarobljena država, da su institucije vlasti zapravo lišene ingerencija vlasti i da se čitava vlast preselila u neke neformalne strukture, u kabinet Borisa Tadića i njegovih saradnika. To praktično znači da sve ovo što imamo, su samo iluzije. Kako građani Srbije da povrate državu koja je razgrabljena?

To je veliko pitanje. Mislim da su te institucije totalno propale. Imamo tri problema u načinu funkcionisanja ili nefunkcionisanja. Imamo još uvek nacionalnu idolatriju XIX veka - Srbi u jednoj državi. To je bila i Miloševićeva politika. Nije se od toga odustalo ni danas. Nacionalna strategija je napravljena da Srbi budu konstitutivni narod. Ponovo smo probali da se svađamo u regionu. Ako ne živimo u jednoj državi, hajde da Srbi svuda vladaju. Može i tako.

U medijima postoji jedna potpuna organizovana laž, koja je tu potpuno evidentna i nema nikakvog fokusa na neki posao. Kada uzmete te tri stvari, onda imate situaciju da tu jednostavno ništa ne funkcioniše. Sve to kada pogledate – pravosudnu reformu, obrazovnu reformu, Zakon o sportu – sve to je pogrešno. Sve je iscurilo, svako je svakome dužan. Ne možete ništa da ostvarite, a da nemate nekog gazdu. Mi smo svi nečiji klijenti. Ti koji se busaju u prsa da su kao neki veliki bosovi,  i oni su klijenti nekoga. Država nam je razgrabljena. Više ne znamo da li je ona na nekim Devičanskim ostrvima, ne znamo gde ona spava i obitava. Imamo prazne hodnike, kroz koje mi građani lutamo i pitamo - gde je ovde država? U takvoj situaciji mora da se zastane i krene od nekog novog društvenog ugovora. Država više ne funkcioniše, građani su nezadovoljni.

*U istraživanju o sistemskoj korupciji pravili ste paralelu između partijske države, u vreme komunizma, i višepartijskog sistema, sistema parlamentarne demokratije u Srbiji. Danas imamo još jaču i još snažniju partijsku državu, iako sa ovoliko partija.

Naša država funkcioniše u odnosu na privatne dogovore, koje su napravili koalicioni partneri. Oni kažu 7-3-2. Sve što delimo - državna preduzeća, javne institucije – koristimo pravilo 7-4-3-2-1-0. Svako ima svoju kvotu. To su privatni dogovori na osnovu kojih država funkcioniše u skladu sa interesima onih koji vladaju, a društvo je ostalo napušteno. Ovde je sada mnogo veći problem, ali ne zato što imamo više političkih aktera, koji se ponašaju kao eksploatatori u odnosu na društvo, nego uticaj tih partijskih struktura i vrhova partije, rušenje tih institucija, ide mnogo više u dubinu. Mi smo nekada znali, da ako hoćeš da budeš u politici, onda moraš da budeš član Saveza Komunista (SK). Ali, i bez članstva u SK, možeš da radiš milion drugih poslova. Nikada nisam bila član SK, ali sam napredovala na svom radnom mestu kao sociolog. Samo 10-12 odsto ljudi su bili članovi Partije. Sada je to jedna vladajuća klasa koja se rasprostire, kao neka hidra, po celom društvu. Oni naduvavaju i tu administraciju jer zapošljavaju ljude, pošto drugde ljudi nemaju gde da se zaposle. Javna preduzeća su 40 odsto naše privrede. Mi nismo napravili nikakvu srpsku privredu. Ne znamo šta su naši proizvodi. Šta su oni radili sve ove godine?

Prijatelji Zorana Đinđića: Vesna Pešić i Čedomir Jovanović

Photo: FoNet/Božidar Petrović

Ne može se više ništa rešavati parcijalno. U tom kontekstu sam rekla da moramo odmah da sednemo za sto, da popišemo ključne probleme da možemo da ih otkočimo. Ništa ne morate da čekate kada su u pitanju javna preduzeća. Ima niz stvari koje možemo odmah da rešavamo, a mogu da se uključe i opozicione stranke, da se kaže šta je to što mi hoćemo da Srbija bude. Da li hoćemo da budemo jedno normalno, civilizovano, moderno društvo i da radimo na tome? Ili mi i dalje hoćemo onaj XIX-vekovni plan? Ako to hoćemo, to moramo da kažemo građanima što jasnije. Jer ako hoćete to, onda nemojte da se žalite. Bićete večito neki bednici. Mi smo bili u raznim državama, a još uvek ne znamo gde su granice naše države. Šta hoće Srbija? Šta su njeni ciljevi kao države? Ona nema ni cilj šta hoće od sebe da napravi. Ne vredi da otvaramo preduzeća jer od toga neće biti ništa, pošto je sve trulo. Ako je sve tako, onda ne možemo drugačije nego da otvorimo jedan dijalog i da dijalogom rešavamo sve probleme – od ekonomskih, do odgovora na pitanja šta je naš proizvod, gde hoćemo da idemo, da li hoćemo u Evropu ili sa Putinom. Na osnovu toga, treba da donesemo jedan pravi Ustav. Umesto zatvaranja svih mogućih rasprava na određene teme, treba otvoriti jednu poštenu raspravu, gde bi se videlo šta da radimo u ovoj situaciji, koju smo totalno zabrljali. Nema popravke na sitno.

* Kako komentarišete zajedničku sednicu Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Srpske?

Srbija neprekidno rastura BiH. Zbog toga nema ništa od našeg puta ka EU. Ne možemo da idemo ka EU, a da ostavimo našu Republiku Srpsku. To je sve foliraža. Oni rasturaju i pokušavaju svima da pokažu je Bosna jedna neuspela država (kao što i jeste). Pokušavaju na neki način da rasture Bosnu, da se osamostali Republika Srpska i da dođe do nekog ujedinjena. Oni se bave teritorijama. Za to vreme čekaju neke pogodne momente da svima to dosadi. To je račun bez krčmara i to se neće dogoditi.

U međuvremenu, Srbija propada već 25 godina. Mi stalno hoćemo neki megalomanski plan za koji se svi žrtvuju, gde se gubi vreme, gde se traće finansije. Šta Srbija u današnje vreme treba da radi? Đinđić je rekao da je najvažnije da se Srbija osposobi za XXI vek, jer Srbija ipak živi u XXI veku.

* Da li vidite neki kontinuitet između Đinđićeve Srbije i ove današnje? Da li vidite neki kontinuitet između Đinđićeve DS i Tadićeve DS?

Ne, ne vidim. Mogu da poverujem da su neki iskreno poštovali Đinđića kao političara, kao čoveka, kao prijatelja, ali to nema veze. Oni nemaju ni kapacitet koji je imao Đinđić. Ovde političari organizuju čak i privatne špijunske službe. Zadužim vas da mu tajno saopštavate šta se priča o njemu. Oni i to rade.

*Kako vidite dijalog o Kosovu, koji je počeo? Šefovi Nemačke, Francuske i ostali iz EU su zapretili da neće biti ništa od EU, ako Srbija ne umiri loptu prema Kosovu. Oni su prihvatili tu Rezoluciju, koju su zajedno pisali sa EU. Sada je opet ista priča o tome da će se razgovarati o statusu, da će rezultat tih razgovora biti nekakvo istorijsko pomirenje između Srba i Albanaca. O čemu je ta priča?

To je isto kao i sa Republikom Srpskom. Oni neće nikakvo pomirenje, mada je očigledno da oni sever Kosova ne mogu da uzmu bez neke saglasnosti i dogovora. Oni ne znaju precizno šta hoće. Da znam šta hoću, išla bih kod Kondolize Rajs, još u vreme dok je ona bila državni sekretar, i objasnila šta hoću. Oni još uvek žive u nekim izmaglicama, ni sami ne znaju šta će da bude i šta hoće. Verovatno je cilj da se uzme sever Kosova, Republika Srpska, da se sruši Crna Gora.

* Tekst preuzet sa sajta Radio Slobodne Evrope (RSE)