O zločincima i žrtvama zločina

Photo: Stock

Sudbina folksdojčera je ostala velika nepoznanica za građane Srbije zahvaljujući sistematskom prećutkivanju, koje je jednako strašno koliko i dotični deo istorije. Prećutkivanje svakog pogroma, bez obzira nad kime, jednako je jezivo kao sam pogrom

Pisac Igor Marojević u razgovoru za e-Novine govori o motivaciji za svoj novi roman „Majčina ruka“ (Laguna, Beograd, 2011.), štivo u kojem se prepliću još živa istorija, stradanje folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata i radoznalost i emocije jednog šesnaestogodišnjaka. Roman je nastajao od 2004. ali su mu neočekivanu aktuelnost podarili upravo završena parlamentarna rasprava o povraćaju imovine vlasnicima kojima je oduzeta 1945. i brojni komentari, među kojima su brojni i oni o fašizmu i antifašizmu, te zločincima u uniformi i bez nje.

* Rekli ste da jedna od tema vašeg romana, sudbina folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata, nije pomodna, odnosno nije vezana za aktuelnu restituciju u kojoj se pitanje naknade za oduzetu imovinu ili njen povraćaj folksdojčerima itekako postavlja, budući da su pre Drugog svetskog rata bili vlasnici više od polovine zemljišta u Vojvodini. Ukoliko, pak, restituciju okarakterišemo kao pokušaj, kakav - takav, vlasti da ispravi nepravde kakave su pljačka imovine koja (pljačka) nije imala nacionalni predznak, šta ostaje državi koja želi da, zarad svoje budućnosti, ispravi nepravde učinjene Nemcima kao kolektivitetu?

Roman zaista nije imao u vidu Zakon o restituciji, što me ne sprečava da pričam i o tome. Smatram da se mora pričati o svemu, inače je bolje da čovek odmah izvrši lobotomiju. Naime, izgleda da ćemo a propos, kao i 1944. godine, slediti model koji su postavili Poljaci, Česi i Slovaci. Tada je, naime, SFRJ bila ohrabrena reakcijama u Poljskoj i Cehoslovačkoj na podunavske Švabe da stavi van zakona sve njih koji nisu bili u partizanima i njihovu imovinu. U svom priključivanju EU Poljska i dve zemlje koje su nasledile ČSSR su se pak odrekle mogućnosti da vrate otetu imovinu stranim državljanima, pa tako i Nemcima. Mislim da je staviti ideologiju iznad imovine neljudski. Stavljanje ideologije iznad ljudskih života da sada ne analiziramo, to nam je dobro poznato. Koliko je dobro bilo tada slediti poljski, češki i slovački model, toliko je i sada, samo su posledice neuporedivo manje. Na kraju krajeva, mislim i da je takav pristup politički štetan po Srbiju koja se sve vreme ponaša kao velika sila i ne shvata da je devedesetih izgubila nekoliko ratova,i da bi morala da makar zbog toga ako ne zbog organskijih razloga bude sklonija kompromisima.

Samo pisac: Igor Marojević

Photo: Nikola Ilić

* Da li su za svoja stradanja folksdojčeri tražili sudsku rehabilitaciju, znate li da je neko od njih rehabilitovan? U tom kontekstu, ostaje veliki broj onih nad kojima su činjena zlodela, a da nisu videli nikakav sud, niti su ikad dobili ikakav državni papir o svojoj sudbini?

Ja sam samo pisac, tako da sam se stradanjem folksdojčera bavio onoliko koliko mi je bilo potrebno za knjigu Majčina ruka i onoliko koliko me kao dečaka čudilo što mojim rođacima i susedima koji su u Vrbasu živeli u nekim nemačkim kućama o čijim životima niko nije umeo ništa da mi odgovori. Da nije bilo tog čuđenja, ne bi ni nastao roman i ponavljam da je njegova glavna tema odrastanje jednog dečaka na koje naglo pada senka istorije,oličena u sećanju na progon folksdojčera, koje smeta glavnoj junakinji, Nemici, da se zbliži sa dotičnim glavnim junakom. Tako da ne znam da li su za svoja stradanja folksdojčeri tražili sudsku rehabilitaciju: Majčina ruka u svojoj radnji ne domaša dotle. Međutim, ne sumnjam da je drugi deo ovog Vašeg pitanja u suštini retorsko pitanje.

* Šta se, zapravo, dogodilo folksdojčerima i kako to da je njihova sudbina ostala velika nepoznanica za građane Srbije?

Pretežno između 1944. i 1948. kod nas ih je stradalo oko 60.000 a većina preostalih Nemaca bili su smešteni, što se tiče samo Vojvodine, u sedamdesetak radnih i civilnih logora. Mnogi od preživelih isključeni su iz državljanstva SFRJ. Njihova sudbina je ostala velika nepoznanica za građane Srbije zahvaljujući sistematskom prećutkivanju, koje je jednako strašno koliko i dotični deo istorije. Prećutkivanje svakog pogroma, bez obzira nad kime, jednako je jezivo kao sam pogrom.

* Da li vidite opasnost od novih nepravdi, ima u komentarima o imovini Nemaca u netom oslobođenoj Jugoslaviji izmišljotina o sporazumu Tito - Brant kojim su, navodno, folksdojčeri „namireni“? Zašto, s kojim pravom, ovih dana, čak i iz udruženja Nemaca, stižu „umirivanja“ tipa „ma, neće oni ništa ni da traže“. Da li, uz sve nepravde kojima vrvi predlog zakona o povraćaju imovine, dobijamo i svojevrsni „lex folksdojčer“, paragrafe koji će folksdojčerima naneti dodatnu nepravdu?

Mnogim našim sunarodnicima nije strano da sude na osnovu običnih predstava i glasina,i da donose zaključak još pre nego što steknu materijal za zaključak. Time se plastično pokazuje koliko je nedostatak kulture i kulturne politike ne samo neestetski nego i opasan. Svega toga ima i kod pojedinih okolnih naroda, ali oni neka se bave ispravljanjem sebe, mene zanima da mi budemo bolji od sebe, i to mnogo ako je moguće. Koliko sam čuo, predsednik Nemačkog narodnog saveza iz Subotice u svojoj poslednjoj izjavi nije baš tvrdio da su folksdojčeri „namireni“.

* O logorima se, kišovski rečeno, ne sme ćutati, bilo da su oni nacistički ili komunistički. Kako je „logorsko pitanje“ folksdojčera ostalo daleko van interesovanja umetnika, pisaca pre svega, uključujući i pomenutog, pojednostavljeno, daleko od ljudi koje su kroz čitavo stvaralaštvo karakterisali humanizam i empatija? Ili ima možda i manje poznatih umetničkih dela?

Ima nekoliko manje poznatih umetničkih dela o tome u srpskoj književnosti, ali ne znam koliko je u njima dotična tema obrađena odlučno. Po nekim reakcijama čitalaca sajtova i fašističkih piskarala vidim koliko je dotična tema i 2011. plamena. Možete misliti koliko je ona to tek bila ranije, kada se ni javni diskurs nije bio elementarno dezinfikovao da primi razne tabu teme. Pa, devedesetih se u prostoru našeg javnog govora rado i široko govorilo o NDH, a da niko nije ni pisnuo da nam je NDH bila pod nosem, u Zemunu. Po meni je takvo prećutkivanje, naročito ako je njegova tema sastavni deo široko eksploatisane priče, ne samo zaglupljujuće nego i nemoralno. Zato sam osetio poriv da napišem roman o tome, kao i zato što živim u Zemunu. Tako je nastao Šnit.

* Da li ste se bojali, preciznije, da li ste tokom pisanja pokazivali dodatnu opreznost, budući da su podaci o učešću vojvođanskih Nemaca u zloglasnim formacijama Vermahta koje su ostavile krvave tragove diljem bivše Jugoslavije istorijski čvrsto utemeljeni. Baš kao i individualna odgovornost nekih od njih za pogrom Jevreja, Srba i ostalog nearijevskog stanovništva?

Želeo sam da savesno kontekstualizujem priču o istoriji, tim pre što je privovedač šesnaestogodišnjak koji, iako ga zanima istorija, o njoj ne može znati baš previše, pa pokušava da poveže šta se dešavalo krajem tridesetih, šta početkom a šta sredinom i krajem četrdesetih, da shvati da su do tada mu nepoznatom progonu Nemaca prethodili pogromi Jevreja i Srba od strane hortijevaca i nacista i sam zaključi koliko je takva kolektivna odmazda bila opravdana, a koliko je misao da jeste samo tlapnja nekih njegovih srodnika. Možda sve to čitaocu može da deluje kao da sam se plašio da u govor o stradanju Nemaca krenem in medias res, znam samo da od takvog straha ne bih imao baš mnogo koristi.

* S druge strane, da li ste očekivali i da li još očekujete optužbe za, nazovimo to ovom prilikom - suvišno moralisanje, „danas, kada nam još samo to nedostaje“? Da li ste mislili i o tome da se u vašem romanu dodatno razobličava ideja o Srbima kao isključivo žrtvama u logorima?

Pa, kažem, takvih optužbi već ima, doduše i oprečnih mišljenja, pre svega pozitivnih mišljenja o kvalitetu romana. Ponekad mi se čini da će na kraju svako lično pitanje, maltene svako lično mišljenje, od strane ponekih biti ocenjeno kao protivsrpsko. Naravno da mi nismo samo žrtve, niti to može biti ijedan evropski narod, a ko misli da jesmo zapravo je sklon jeftinim teorijama zavere kako bi opravdao lične poraze, te tako i samosažaljenje i preterano razumevanje za sebe. Ja u Etnofikciji, petoknjižju koje za sada čine romani Šnit, Žega i poslednji, Majčina ruka, tri evropska naroda koja su svojom neumnom politikom dospevala pod sankcije tokom XX veka, Nemce, Špance i Srbe, te neke okolne narode, tretiram i kao agresore, i kao žrtve, u zavisnosti od konteksta i dela istorijskih činjenica kojih se pridržavam, što ne znači da njihova zlodela odnosno stradanja želim na bilo koji način da izjednačim, niti bi to bilo moguće. U tome me najviše zanima da osmotrim i uporedim mehanizme kolektivizacije i protivindividualizacije i kontaminiranja jezika u političke svrhe.

* Za širi krug čitalaca otvorili ste novu temu, mislite li da se i dalje bavite sudbinom folksdojčera, ili ste već iskopali neke drugačije nepravde?

Mislim da je taj deo priče, što se mog stvaranja tiče, gotov. Sledeći deo Etnofikcije činiće moje odlučno hvatanje u koštac sa našim devedesetima, ali pretpostavljam da ćemo o tome neki drugi put.