Doći će nam glave braća preko Drine

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

STENOGRAFSKE BELEŠKE SA 31. SEDNICE VRHOVNOG SAVETA ODBRANE ODRŽANE 18. JANUARA 1995. GODINE

Sednica je počela s radom u 11,30 sati. Prisustvovali su: Zoran Lilić, predsednik SR Jugoslavije - predsednik Vrhovnog saveta odbrane;  Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije i Momir Bulatović, predsednik Republike Crne Gore - članovi Vrhovnog saveta odbrane; dr Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade; Pavle Bulatović,  savezni ministar odbrane; general-pukovnik Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; i general-major Slavoljub Šušić, načelnik Vojnog kabineta Predsednika SR Jugoslavije.

ZORAN LILIĆ: Predlažem da prvo usvojimo zapisnik sa 30. sednice Vrhovnog saveta odbrane, gde smo, uglavnom,  raspravljali o budžetu za 1995. godinu i o kadrovskim pitanjima. Ja sam zapisnik pogledao i nemam primedbi na njega. Da li neko ima primedbi? (Nema).

MOMIR BULATOVIĆ: Imamo puno poverenje!

ZORAN LILIĆ: Zahvaljujem se! Konstatujem da je zapisnik usvojen bez primedbi. Prelazimo na razmatranje dnevnog reda. Prva, druga i treća tačka su neposredno povezane, pa bih dao reč generalu Perišiću da iznese ono što je pripremio za danas. Momo, izvoli!

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodo predsednici, gospodine ministre. Na osnovu iznete vojno-političke i bezbednosne procene, može se zaključiti: 1. da Saveznoj Republici Jugoslaviji u ovom momentu ne preti neposredna opasnost od agresije; 2. da bezbednost SR Jugoslavije može biti posredno ugrožena agresijom Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu, muslimansko-hrvatske koalicije na koridor, kao i nasilno posedanje Prevlake od strane hrvatske Vojske; 3. može se očekivati da strani faktor intenzivira problem ljudskih prava nacionalnih manjina, sa ciljem daljeg uslovljavanja ukidanja sankcija i prejudiciranju političkog rešenja, pre svega na Kosovu i Metohiji, Raškoj oblasti i Vojvodini (...) Na ovoj karti su prikazane stalne mere borbene gotovosti u kojoj se nalazi Vojska, a to je sledeće: 1. Vrši se pojačano obezbeđenje državne granice prema Makedoniji i Albaniji, kao i prema Republici Hrvatskoj i Republici Srpskoj i određeno dubinsko obezbeđenje; 2. Pojačano se obezbeđuju objekti sa ratnim materijalnim rezervama; 3. Obezbeđuje se pruga Beograd - Bar u reonu tunela Goleč; 4. Zadejstvovane su u dvanaestočasovnoj gotovosti borbene grupe koje su spremne da se upotrebe u određenom regionu; 5. Neprekidno se prati i kontroliše situacija u vazdušnom prostoru.

Na ovaj način ukupno je angazovano oko 23.000 ljudi što predstavlja 25 odsto od ukupnih pripadnika Vojske Jugoslavije. Pored toga, na operativnom planu razradili smo tri aneksa plana upotrebe Vojske Jugoslavije, koji su u funkciji preventivnog delovanja u odvraćanju od agresije i planskog angažovanja pojedinih sastava Vojske Jugoslavije u različitim situacijama. Ti planovi su: pomoć u eventualnom ugrožavanju koridora; drugo, preventiva u smislu sprečavanja posedanja Prevlake; i, treće, u gotovosti su jedinice za upotrebu u bilo kojem prostoru Savezne Republike Jugoslavije.

Osnovni problemi koji ugrožavaju borbenu gotovost, i zbog čega smo, uostalom, i tražili ovaj sastanak, jesu sledeći. Nizak stepen popune vojnicima koji se ogleda u sledećem: ukupno momentalno stanje popunjenosti vojnika je 74 odsto. Ovaj problem će biti do marta; problem je takvog nivoa da možemo održavati ove mere borbene gotovosti, čime eliminišemo ugrožavanje bezbednsti SRJ. Ali, od marta meseca pa nadalje, ovaj problem se usložava, jer će se smanjiti popunjenost za narednih 22 odsto, tako da ćemo od marta meseca, umesto 49.000 vojnika, koliko nas inače sleduje, imati svega 36.000 vojnika, a u narednoj godini i dalje do 1998. godine imaćemo svega 28.000 vojnika na služenju vojnog roka. Vojno-politička situacija neće trpeti ovako nisku popunu, pa moramo nešto preduzeti. Drugi problem vezan za popunu sa vojnicima jeste što vojnika po ugovoru treba da imamo 26.900, a mi imamo oko 10.000; tu nismo izvršili popunjenost, prvenstveno, zbog niskih primanja, a primanja ne možemo povećati da bismo motivisanost za to povećali.

Zbog toga je neophodno da se na ovom Savetu odluči kako da prevaziđemo taj problem. Moguća su tri rešenja. Jedno rešenje je pozivanje vojnih obveznika, da se nadomesti nedostajući broj vojnika, što izaziva materijalna davanja koja u budžetu nemamo, a znamo da budžet ne možemo povećavati u ovoj situaciji. Druga varijanta rešenja problema jeste da se vojnici upućuju na služenje vojnog roka od 19 a ne 21 godine, čime bi se ublažio problem za više od 50 odsto. Treći način jeste da se produži vojni rok sa 12 na 15 meseci. Nijedna od ovih varijanti nije dobra, ali mi neke druge varijante nemamo. Zato predlažem da se prihvati jedna od ovih varijanti. Mi ih ističemo sve tri, jer za sve treba dodatni napor: za pozivanje 15.000 vojnih obveznika treba 117 miliona dinara koje nemamo; za promenu vremena upućivanja na služenje vojnog roka treba promeniti Zakon o Vojsci po hitnom postupku, a to će imati negativne posledice na raspoloženje stanovništva; za produženje vojnog roka ima problema, jer će se poremetiti redovni sistem školovanja, posebne na fakultetima itd. Drugi problem Vojske jeste nizak stepen popunjenosti sa ratnim materijalnim rezervama. Najkarakterističnije kod rezervi je pitanje mlaznog goriva, pitanje goriva uopšte, i pitanje ubojnih sredstava (...)       Mi imamo ukupno 615.000 vojnih obveznika s kojima možemo popunjavati jedinice Vojske Jugoslavije. U ratu je učestvovalo 244.000, zemljoradnici su učestvovali u broju od 82.000, studenti 29.000, tako da je taj prostor sužen. Ja ću kasnije, u finalnom predlogu, insistirati da se, ako je moguće, u narednom periodu oslobodimo od obaveze nepozivanja, nego da i te ljude pozivamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi moramo da promenimo i tu kvalifikaciju i reći: "koji su učestvovali u borbenim dejstvima". "Učešće u ratu" po tome znači - kogod se zatekao van granica sadašnje Jugoslavije u vreme krize, on je kvalifikovan kao učesnik rata!?

MOMČILO PERIŠIĆ: Jasno je, gospodine predsedniče!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: To je 244.000 ljudi!? Da je ratovalo 244.000 ljudi, ne bi bilo rata; o tome se radi!

MOMČILO PERIŠIĆ: Da. Dalje, vezano za popunu - u zadnje vreme nam se sve više javlja raznoraznih stranaka secesionističkih Albanaca za služenje vojnog roka. Najaviljeno je da će oko 4.500 da se javi na odsluženje vojnog roka! To je veoma indikativno, jer verovatno žele da u redove Vojske pošalju svoje ljude koji bi u datom momentu iznutra pripremili slabljenje Vojske. U tom smislu predlažemo - doklegod je ovakva situacija - da vršimo proveru i da ne primamo ni Šiptare ni Muslimane bez posebne provere.To je predlog po ovom prvom pitanju.

Po drugom pitanju, da bismo nadomestili i stvorili što više uslova za ratne materijalne rezerve, broj  jedan je ako može kompenzacijom u duhu onoga što sam vam poslao da se odradi nešto sa Ruskom Federacijom ili bilo kim drugim; čime bismo, u prvom redu, nabavili sredstva za odvraćanje od agresije. Jа vam mogu reći da u zadnje četiri godine Vojska Jugoslavije nije nijedno sredstvo nabavila za modernizaciju, a naša u okruženju bivša sabraća rade puno na tome. Primera radi, imamo podatke da Hrvatska godišnje odvaja oko 500 miliona za modernizaciju svoje Vojske. Ona ima ukupno 80 hiljada vojnika non-stop u svom sastavu u mirnodopskoj armiji - imaju od predviđenog broja manje nego mi, jer smo predvideli da u miru imamo 126 hiljada, a stvarno imamo 76, a oni imaju sada 80 hiljada. Nabavili su 250 tenkova; imaju u raznoraznim jedinicama ratnim i mirnodopskim 600 hiljada ljudi pod oružjem. Nabavili su 2.000 artiljerijskih oruđa i minobacača; nabavili su negde oko 31 avion - iz zemalja Zapadne Evrope, ali prvenstveno iz kontigenta Istočne Nemačke i nešto iz Ukrajine. Obzirom da oni nabavljaju takva sredstva, bilo bi neophodno da i mi, kroz ovaj kompenzacioni postupak, nabavimo neka sredstva koja će biti u funkciji odvraćanja cd agresije. Dalje, ako je moguće - molim vas za to - da se Vojska oslobodi od plaćanja akciza i raznoraznih poreza čime bismo mnogo uštedeli. Primera radi, za dug u prošloj godini "Jugopetrolu" već su nam zaračunali kamate 500 hiljada dinara, zato što nismo uspeli dug da izmirimo na vreme, a nismo uspeli, jer nismo imali priliv sredstava (...)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Da idemo redom, pre svega u ovom prvom delu koji sugerira nekoliko zaključaka - od ovoga da ne preti neposredna opasnost agresije, a onda da li može biti posebno ugrožena, kako itd. Treće, tzv. problem ljudskih prava, nacionalne manjine i ostalo. Mislim da ovo nisu dobri zaključci, zbog toga što nisu celoviti; dosta su jednostrani. Sve je, na neki način, stavljeno u istu "vreću". Ovo treće pitanje za sada bih potpuno eliminisao. To što oni otvaraju probleme ljudskih prava, otvaraju ih u celom svetu. Ne postoji nikakva akutna kriza na području Sandžaka, niti na području Kosmeta. Mi smo potpuno raščistili sa međunarodnom zajednicom da je to naše unutrašnje pitanje i tu nikakvu internacionalizaciju nećemo dozvoliti.

S druge strane, sve je više stranih predstavnika koji komuniciraju sa kosovskom separatističkom orgnaizacijom - poslednji je bio ovaj Nemac koji ih je obišao - i koji im veoma jasno stavljaju do znanja da međunarodna zajednica nema nameru da podrži, apsolutno, nikakav zahtev u pogledu bilo kakve promene granica, niti dozvoljava, uopšte, sticanje prava građanstva o ovom pitanju da oni nisu integralni deo naše države. Dakle, to je na jednom "dugom štapu" - pitanje tretiranja ljudskih prava i eventualnih pritisaka na nas oko nekih većih prava koja se mogu kao pitanje postaviti, sa veoma tankom argumentacijom, s obzirom da su prava manjina po našem Ustavu, a i po pratećim zakonima, takva da su regulisana mnogo bolje nego u mnogim zemljama Zapadne Evrope; da ne govorim o zemljama Istočne Evrope; da ne govorim o Turskoj, Bugarskoj koja po ustavu nema nacionalne manjine itd.

Dakle, to su stvari koje se politički mogu vrlo dugo da "mrcvare", ali ne i da izazovu neki ozbiljniji problem, osim jednog jedinog problema da naša nedovoljna prisutnost i dobra organizacija snaga - Vojske, i policije na Kosovu u nekim specijalnim okolnostima bi mogli, eventualno, tamo da izazove neki oružani ustanak, koji u ovom trenutku - po svim našim procenama - ne dolazi u obzir. Ovu tačku tri uopšte ne bih otvarao kao neki veliki problem, u istoj ravni sa ovim što se napred raspravlja. Potpuno je jasno da ovo četvoromesečno primirje u bivšoj Bosni i Hercegovini predstavlja dragocen vremenski period i veoma dobru ponudu međunarodne zajednice da zaključi mir; da se uspostavi Republika Srpska; da se ljudi okrenu ka radu i proizvodnji, umesto ka ratovanju i daljoj pogibiji. Sve ovo drugo što to prati onda dobija potpuno drugačiji izgled.

MOMČILO PERIŠIĆ: Svakako!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi smo uradili sve što je bilo moguće da to pomognemo. Vojska Republike Srpske tu nije delovala kao faktor koji bi u pravcu traženja mirovnog rešenja izvršio bilo kakav unutrašnji pritisak. Naprotiv, čak mislim da se oni i sa vojničkog stanovišta u ovom trenutku ponašaju krajnje neracionalno. Jer, međunarodna zajednica je ponudila rešenie "pola-pola", isključivo na bazi činjenice da je postignuta vojna pobeda u ratu! Da nije postignuta vojna pobeda, nikada međunarodna zajednica ne bi izašla sa predlogom da se podeli teritorija Bosne i Hercego­vine "pola-pola", koja u istoriji nikada nije bila teritorija na kojoj  je bilo srpske države.

Nerealne ambicije da se zahteva da dve trećine stanovništva koji čine Muslimani i Hrvati u krajnjem sporazumu mirovnom dobiju manje od polovine, predstavija ogromnu opasnost za ceo region; pogotovo, što mi ovde koji sigurno ne navijamo ni za Turke, ni za ustaše, ne možemo apsolutno ni mi sami, koliko god bili subjektivni da ocenimo da nama pripada više od polovine teritorije Bosne i Hercegovine, gde srpski narod predstavlja samo jednu trećinu, a ponuđena je polovina; sа jednim dobrim izgledom, u fazi daljih pregovora, da se to nešto čak i uveća, s obzirom na mogućnosti nuđenja nekih za Muslimane vitalnih tačaka za nešto veće teritorije upisane u njihovu kartu.

Ukoliko se sve snage ne okrenu ka iskorišćavanju ove velike prilike da se zaključi mir, biće ugroženi svi rezultati rata! I biće ugrožena vojna pobeda i rezultati vojne pobede; i biće ugrožena mogućnost formiranja Republike Srpske! Za ovim stolom dobro znamo s čime oni tamo raspolažu,s čime mi ovde raspolažemo; delić toga smo maločas ovde videli. Sve to zajedno, apsolutno, ne može predstavljati osnovu za zaključak da je dopustivo nastaviti rat, čak i u sasvim suženom razmatranju na vojni aspekt stvari, a potpuno suludo ga nastaviti ako se proširi razmatranje na politički aspekt stvari, iz koga se vidi da ponuđeni mir predstavlja jedno ogromno dostignuće koje ne bi smelo da se prokocka.

Prema tome, apsolutno, svaki naš potez i svaka naša odluka i danas i dalje mora da bude prema tome usmerena. Mislim da to treba da bude naša potpuno jasna orijentacija. Jer, ako nas oni gurnu u ova razmatranja na nižem nivou, koja polaze od pogrešnih pretpostavki da sada treba pripremiti neki novi rat i njegov nastavak, onda mi nećemo daleko dogurati. Tim pre što taj novi rat neće biti nametnut voljom druge strane, nego potpunim slepilom upravo ove naše strane. Zato, mislim da ovo treba na jedan mnogo drugačiji način da se definiše. Posebno što bi u tom slučaju bila radikalno smanjena i opasnost hrvatskog napada na Republiku Srpsku Krajinu. I, drugo, zbog ovog vrlo rizičnog poteza koji je Tuđman preuzeo da ne obnovi mandat UNPROFOR-a posle 31. marta - to znači još za tri meseca posle toga, odnosno da kroz šest meseci prestane mandat UNPROFOR - on se istura kao odgovoran i Hrvatska za moguću ratnu eskalaciju. To znači da ne bi mogao da ima onaj stepen međunarodnog razumevanja koji je do sada neopravdano veoma široko iskorišćavan.

Prema tome, ovo nadmudrivanje rukovodstva na Palama s Kontakt grupom da protumači da li je "baza" ili "polazna tačka" mirovni plan; kao da ima razlike između toga da li je mirovni plan "baza" za pregovore ili "polazna tačka" za pregovore!? Kao da je to najvažnije svetsko pitanje. To je krajnje neodgovoran odnos prema budućnosti i sudbini postignutog rezultata - ratne pobede Republike Srpske prema Republici Srpskoj Krajini i, u krajnjoj liniji, onda i prema celom narodu!

Zato bi bilo vrlo važno da mi prema toj optici podesimo neke naše dalje postupke. To je baza za naše procenjivanje i ponašanje; sve drugo su sasvim praktične stvari. Ako sada idemo na ovo drugo, zaista moram da izrazim sumnju u valjanost ovog pregleda. Tu ne stavljam primedbu Momčilu Perišiću, nego je verovatno stvar službi u Generalštabu kako ko šta radi - namerno ili nenamerno!? Ali, mi smo odobrili vojni budžet u postojećim okolnostima ekonomske politike, propisa, uslova i ograničenja koja imamo. Vojni budžet je milijardu i 611 miliona dinara! Imamo 80 hiljada ukupno sada u Vojsci - to je preko 20 hiljada dinara po "kapi", tako da kažem. Od toga je pola na odsluženju vojnog roka, oni koji ne primaju platu, koji imaju samo materijalne troškove i ishranu; to je najracionalnija ishrana - kolektivna ishrana; tu su i uslovi za smeštaj koji postoje itd. Novo naoružanje se ne kupuje! To je 20 hiljada dinara po "kapi"!

Ovde ispada kao da nemamo, u stvari, ništa, nego ćemo da Vojsku oslonimo na postojeće rezerve da bismo u 1995. godini ostali i bez rezervi! To, praktično, znači da odmah treba računom povećati vrednost tih rezervi koje se planiraju da se potroše i dodati na vojni budžet, jer će vojni budžet da bude potrošen, plus te rezerve - koliko onda izlazi taj vojni budžet na Vojsku?

Mislim da bi moralo da se napravi jedno solidno centralno planiranje i da se poveže to što rade Ministarstvo i Generalštab, da jednom imamo čistu situaciju oko toga. Ispada da ni za šta nema para, a tu je milijardu i 600 miliona dinaral? To je otprilike 130 miliona mesečno, to je pet miliona dnevno! Kada ovo pogledamo, ispada kao da para nema ni za šta. Onda se postavlja pitanje šta se onda događa, na koji način se ta sredstva troše? Nema para za naoružanje, nema za novo opremanje para, nema za hranu para! Za šta se onda troše te pare!?

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, prošle godine je učešće plata i penzija bilo 25 odsto ukupnog budžeta u startu, da bi na kraju godine učešće bilo preko 60 odsto, a sada je to 60 odsto za plate i penzije u ukupnom budžetu. To je suština problema. Nama za sve ostale potrebe ostaje 40 odsto. Ja sam ovde pokazao eksplicitno da, zaista, po pitanju goriva, po pitanju ubojnih sredstava itd. ne može ništa da se nabavlja; ne mogu se sredstva održavati u ovakvoj ispravnosti. Nama je 43 odsto vazduhoplova u prošloj godini bilo nesposobno da leti jer nismo mogli izvršiti sve moguće remonte. Ja ovo ne govorim, uopšte, u cilju spremanja Vojske za rat, nego samo održanja borbene gotovosti u funkciji odvraćanja, gospodine predsedniče! Ja sam dužan da vas upoznam, da ne bismo došli sutra u poziciju da ne možemo ispuniti osnovne zadatke. Ja ovde ne tražim nikakvo povećanje, već iznosim da se realno vidi situacija i da odlučimo hoćemo li da ostanemo na rezervama kakve su, sa trošenjem i hoćemo li da ostanemo sa brojem vojnika koji imamo, čime se normalno smanjuje borbena gotovost? Ja ne mogu da nadomestim 15.000 vojnika nikako drugačije. Molim vas da uvažite naše razloge!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Koliko mi imamo penzionera?

MOMČILO PERIŠIĆ: Oko 54.000.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Koliko imamo lica u Vojsci koja primaju plate?

MOMČILO PERlSlĆ: Oko 60.000.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako to 60.000 prima platu, a imamo 80.000 ukupno u Vojsci!?

MOMČILO PERIŠIĆ: Faktičko stanje - vi imate vojnike po ugovoru; imate profesionalna lica i u Ministarstvu i u Vojsci. Nama projektovano stanje jeste 125.000, od čega 45.000 vojnika na služenju vojnog roka, 30.000 jesu vojnici po ugovoru; ostalo su starešine. Mi to stanje, gospodine predsedniče, sada nemamo. Momentalno stanje je 94.000, od čega je oko 60.000 plaćenih lica, ostalo su vojnici na služenju vojnog roka.

ZORAN LILIĆ: Očigledno, kada nam je informatika u pitanju, susrećemo se sa istim problemima koje smo imali i prošle godine - da li je ovoliko ili onoliko!?

RADOJE KONTIĆ: Prije svega, potpuno se slažem sa onim što je Slobo rekao vezano za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, s tim što bih na to još dodao da malo koristimo činjenice u svim našim razgovorima da su dvije republike i SRJ građanske države, i da su svi naši građani potpuno ravnopravni i po zakonu i po Ustavu, dok to nijedna druga bivša jugoslovenska republika nije; mi smo jedini građanska država! Drugo, nacionalne manjine imaju i dopunska prava prema, najvišim standardima KEBS-a. Mislim da, zaista, nema čega da se stidimo niti od čega da se branimo. Niko u okruženju nema takva zakonska i ustavna rešenja.

 (...)

MOMIR BULATOVIĆ: Slažem se sa ovim što su govorili predsjednici Milošević i Kontić. Meni stvarno nikad nije jasna ova računica, iskreno da kažem. 1993. godina je bila najteža godina za Vojsku Jugoslavije, 1994. relativno uspješnija. Danas se, istovremeno, suočavamo sa problemom nedovoljnog broja vojnika - znači, nikad manji broj neće da bude lošeg odaziva vojnika po ugovoru, nemogućnosti pozivanja rezervista itd. u situaciji kada je budžet objektivno veći. Mi dolazimo u situaciju sada da su naše rezerve svedene na nulu!? Iskreno da vam kažem, znajući to malo iz ekonomije, to mi ne "drži vodu"! S druge strane, mislim da je loša logika koja nama kaže: mi smo konstituisali naše potrebe na ovom nivou; vi ste nam dali toliko sredstava i mi ćemo to potrošiti za tri ili četiri mjeseca i onda se suočimo sa činjenicom koja ne ide nikom u prilog, a to je: nemamo goriva, nemamo hrane, nemamo odeće!

Stvarno, mislim da je to dovoljan znak da se makar počne razmišljati u drugom pravcu. Što se tiče tog drugog pravca, sa ovom globalnom procjenom koju je dao predsjednik Milošević apsolutno se slažem. Ja, takođe, mislim da će se, ipak, centralna stvar na ovim prostorima odvijati nezavisno od Amerike. Ne sviđa mi se ta logika: "preskočiće nas Amerika" - Amerika će uvjek biti prisutna i ona nikada neće biti nama, bar u ovoj konstelaciji odnosa, naklonjena. Ali, ona je prisutna ne samo u Čečeniji, nego i u Kuvajtu - opljačkaše tamo te nesrećnike; sve su im živo uzeli; njihova politika upravo i jeste takva.

Na žalost, ja mislim da nam "glave" neće doći Amerika, nego ako nam iko dođe glave, doći će nam naša braća iz Republike Srpske! Moja je procena, na bazi ovoga što smo do sada saznali i vidjeli, da oni neće znati da na dobar način iskoriste ovaj period od četiri mjeseca. Mislim da je Tuđman, savjetovan iz Njemačke, povukao briljantan potez. Mislim da Tuđman neće otkazati gostoprimstvo UNPROFOR-u, nego će iskoristiti ovo vrijeme da ga izmole njegovi saveznici i savjetodavci da, ipak, pristane na neki kompromis koji će biti,  prije svega, na štetu srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini. Bojim se da će se to ukalkulisati sa očiglednom nesposobnošću - a ja se, čak, pribojavam i manjkom želje da se iskoristi period od četiri mjeseca u Republici Srpskoj da se ide prema mirnom rješenju. Veoma je zabrinjavaju će da se ponovo raspravlja o istim stvarima o kojima smo hiljadu puta i u ovoj sobi, zajedno sa njima raspravili. Bojim se da ova sadašnja ponašanja pokazuju njihovu nesposobnost da prihvate realni trenutak.

Mislim da sada objektivno Karadžić hoće da ide prema miru, ali neće stići! Prema informacijama koje imam iz "druge i treće ruke", to pokazuje da Ratko Mladić i dalje priča onu istu priču: "ako mi ova tačka bude ovdje, izgubiću telekomunikacioni centar, izgubiću mogućnost da nešto uradim". Oni su krenuli u onu afirmaciju logike: sada je masovna sječa šuma, uništavaju ono što njima više neće pripasti i ne zadržavaju ljude.

Ali, bojim se da će im "iscuriti iz ruke" ovo vrijeme od četiri mjeseca i da ćemo se suočiti sa krajnje nepovoljnom situacijom kada će koincidirati jedna globalna nepovoljnija situacija u odnosu na naklonjenost međunarodne zajednice prema Hrvatskoj i zbivanja u Republici Srpskoj, koja će njih međusobno da približe i doći ćemo u situaciju koja će biti, po mojoj procjeni, nepovoljnija. Ako će to sve tako da bude, onda bi trebalo da imamo u vidu i naše realne unutrašnje faktore i procjenu vremenske dimenzije.

Sada se vraćam na ovo što je u ovom materijalu dato. Prvo, mislim da postoji realna mogućnost da u takvom razvoju događaja bude ugrožena naša pozicija oko Prevlake. Objektivno, smatram da se to više može napraviti kao "šamar" nama, nego kao stvarna želja da se zarati na tom prostoru. Mi tu, na žalost, veoma loše stojimo. Moram da kažem da sam bio šokiran činjenicom da sam nedavno u svom kabinetu primio trećerazređnog činovnika iz Saveznog MIP-a, ženu koja je iz Crne Gore došla sa nedvosmislenom konstatacijom. Rekla mi je: u SMIP-u je na njihovom Kolegijumu zaključeno da u SMIP-u niko ništa ne zna o Prevlaci! Došla je kod mene da formira dosije o Prevlaci!? Tragično je to da naša država ima, faktički, jedino to sporno pitanje, a da u našem Saveznom ministarstvu o tome ne postoji nikakva dokumentacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ima veće dokumentacije o Kurdima, nego o Pravlaci!

MOMIR BULATOVIĆ: Ja molim i insistiram da što prije sjednemo i da malo osnažimo ovu našu diplomatsku misiju. Stalno nam izmiču ta pitanja sa dnevnog reda. Kad čitamo te depeše koje stižu, to su romani i priče za "malu djecu". Mi moramo nešto radikalno da napravimo, da u ovom periodu raspleta krize, prema poželjnom, za što se zalažemo svi, ili prema negativnom - čemu se neki od nas pribojavaju - ipak, iskoristimo sva raspoloživa sredstva; prije svega i iznad svega, diplomatska sredstva!

Imajući u vidu takav razvoj događaja, postavlja se veliko pitanje šta da radimo sa rezervistima i kako da popunimo Vojsku Jugoslavije? Da budemo realni, promjena zakonskog rješenja - negdje se insistira na jednoj od ovih varijanti - po meni je malo vjerovatna. Ona bi u Saveznoj skupštini otvorila veliku političku priču i digla političku "prašinu" oko toga da se mi faktički sada pripremarno za rat. Ili produžavanje vojnog roka, ili pomjeranje granice na dole, otvorilo bi u političkoj javnosti posebno prema našim spolјпim neprijateljima raspravu o tome koliko smo mi stvarno jaki ili slabi u Vojsci Jugoslavije. S druge strane, postoji realan problem oko pozivanja rezervista koji su učestvovali u ratu 1991. i 1992. godine. Ja sam jednom telefonom upoznao predsjednika Lilića oko toga. Bez obzira na zaključak Vrhovnog savjeta odbrane, objektivno znam da se pozivaju ljudi koji, ne da su bili formalno, nego su bili po šest meseci na tim ratištima! To jeste udarna snaga i moć naše Vojske; to su ljudi koji imaju ratnog iskustva. Pitam se da li treba da ih zovemo danas, da ih držimo po kasarnama mjesec ili dva dana i da faktički od njih stvorimo neupotrebljive vojnike! Ili treba da ih, eventualno, držimo na vezi, da ih držimo dan-dva, da se nađu i da sačuvamo tu udarnu snagu za situaciju "ne daj Bože"!?

Mislim da je u ovoj projekciji razvoja događaja mnogo jednostavnije i bolje rješenje da, u suštini, ništa ne mijenjamo u odnosu na dosadašnje odluke Vrhovnog savjeta odbrane, ali da tražimo da se sa mnogo više suptilnosti, sa mnogo vise procjene uđe u situaciju, uđe u procjenu da nam sada ne prijeti nikakva realna opasnost ili agresija na našu zemlju, ali da se treba spremati za taj period od četiri do šest mjeseci unapred.

MOMČILO PERIŠIĆ: Ovo je, upravo, u tom kontekstu.

MOMIR BULATOVIĆ: Razlika između Vašeg predloga i mog, koji sada želim da dam, jeste da mi ovim rješenjima - bez obzira da li je prvo, drugo ili treće rješenje - možemo da imamo u političkom smislu veliku štetu. U smislu povećanja odbrambenih priprema ne dobijamo u tom roku nikakve efekte, jer i ako donesemo te zakone, ti mladi ljudi će biti u stanju da su obučeni ili da povećaju borbenu gotovost naše zemlje za godinu dana. Ako nam zaprijeti, iz ovog razvoja globalne situacije, neka opasnost, mi ćemo morati da angažujemo ove ljude koji su učestvovali u ratu 1991/92. godine, a zato ih he smijemo potrošiti sada, pozivajući ih u rezervu i držeći ih po kasarnama.

Što se tiče naših rezervi, već sam o tome nešto rekao. Mislim da je stvarno neophodno da se na nivou Vojnog kabineta Predsjendika SRJ izvrši centralizacija i evidencija sredstava i otklonimo sve ove nedoumice. I mi smo sigurno u situaciji da, maltene, kao laici nedovoljno izučeno posmatramo ovaj problem. Ali, sasvim je logično i prirodno da Vrhovni komandant Vojske Jugoslavije ima dnevno pregled i ovih rješenja. Mislim da su sva ova druga rješenja koja se ovdje predlažu, na žalost, u ovom trenutku samo spisak ljepih želja. Ja znam da postoji opredjeljenje Savezne vlade da se neka rješenja ovdje urade. Znam, isto tako, pod kojim je pritiskom Generalštab, posebno general Perišić; ali, isto tako, znam da donošenje zakona o obezbeđenju 10.000 stanova za rješavanje stambenih problema ne znači ništa. To može da bude znak dobre volje, ali donjeti zakon u Saveznoj skupštini na ovu temu, a licitirati finansijske izvore, mogućnosti itd. nešto je oko čega ne bi treba lo da se sporimo (...) Posebno molim predsjednika Lilića i predsjednika Miloševića da zajedno sa premijerom Kontićem što prije sjednemo i to vidimo, ubijedjen sam da možemo u okviru naše diplomatske službe uraditi mnogo više; mislim da smo pustili da se otaljava posao u situaciji kada jednostavno taj luksuz sebi više ne možemo da dopustimo. Kada pročitate depeše naših ambasadora, ja se čudim kako nas iko uvažava u svijetu!?

MOMČILO PERlŠlĆ: Mi smo ovo predložili sa ciljem da preventivno delujemo ida imamo odrešene ruke da u datom momentu budemo spremni. A dati momenat za nas je isticanje mandata UNPROFOR-a i eventualno luda odluka Tuđmana da napadne Republiku Srpsku Krajinu. Drugo, da Srbi - postoji velika mogućnost za to - ne potpišu mir. Onda će SRJ biti u mnogo složenijoj situaciji. Da bismo se mi vojnici pripremili za to, ja sam tražio da se na ovom nivou donese odluka da popunimo Vojsku, da imamo odrešene ruke da to pripremimo od marta meseca i dalje, i drugo, da zanovimo rezerve. Primera radi, šta ako Tuđman napadne Republiku Srpsku Krajinu? Znam da Republika Srpska Krajina nema dovoljno materijalnih rezervi - potrošili su iz Republike Srpske. Oni sada nemaju dovoljno sredstava za neko organizovano suprotstavljanje. Ako se ovde donese odluka da im materijalno pomognemo, ja, gospodo predsednici, nemam od čega da im pomognem, sem da ove materijalne rezerve još "guram" dolje, a to ne smemo dozvoliti zbog bezbednost sopstvene zemlje.

Primera radi, oko Prevlake - imam jedinice i ove borbene grupe; oni su tu isključivo zbog Prevlake. Ali, oni su samo kao preventiva. Noćas su oni gađali deo oko Sitnice i šest mina je palo na prostor Republika Srpske. Možda on i želi da izazove incident. U tom smislu sam ovo sve izneo i molim vas da tako shvatite.

MOMIR BULATOVIĆ: Ja sam razgovarao sa admiralom Zecom koja je to linija koju naša Ratna mornarica treba da brani. Prije petnaest dana je 500 metara u našim teritorijalnim vodama hrvatski policijski čamac zarobio čovjeka; srećom, penzionisani je pukovnik i Slovenac, koji je tu ostao, pa su ga vratili bez buke. Ali, ja redovno dobijam peticije - neću sada time da vas opterećujem. Imam peticiju koju ću proslijediti predsjedniku Liliću, 50 i nešto ljudi mi se potpisalo da se sa ratnih brodova koji tamo idu sistematski uništava more, ljudi love ribu itd. - to čine oficiri, vojnici, mornari; prodaju tu ribu i naveliko ugrožavaju ribare. Mi stvaramo jedan animozitet. Mislim da se u ovom prostoru, imajući u vidu realne opasnosti oko Prevlake mora uložiti više napora da se, prvo, ne stvara animozitet prema lokalnom stanovništvu. Ja znam da je navela ljude nevolja da to rade i prodaju organizovano privatnim kafedžijama.

ZORAN LILIĆ: (...) Prema tome, ja bih sve ovo sveo u ova dva-tri zaključka. Pri tome, mislim da je kranje vreme da imamo apsolutni uvid šta se dešava sa parama od izlaska iz Narodne banke Jugoslavije, pa do njihovog konačnog trošenja. Ja ne znam da li Ministarstvo odbrane ima povratnu informaciju, ne znam da li general Perišić ima povratnu informaciju, ali ja je nemam! Ako će ovaj Vrhovni savet na svakoj sednici da odlučuje da li ćemo proizvoditi 100 hiljada metaka, ili ćemo to utrošiti u kvadratne metre, onda on gubi svaku svoju funkciju. Jednostavno, on treba da vodi politiku, a ne da ne bavi ovim stvarima o kojima smo ovde raspravljali.

Budžet je usvojen; on omogućava da se potroši toliko раra koliko ima; i u okviru tog budžeta se svi moramo ponašati, jer smo to i prihvatili. Ali, isto tako, ima dosta mesta za racionalizacije na drugim mestima. Frapantan je podatak, o kojem treba da vodimo računa da imamo jednog i po aktivnog starešinu na jednog vojnika! Mislim da je to, Momo, podatak koji nema nijedna vojska u svetu!? Da li je to tako?

MOMČILO PERIŠIĆ: Nije to tačno.

ZORAN LILIĆ: Evo, sada smo imali te podatke! Biću toliko slobodan, bez namere da povredim generala Perišića, ili bilo koga ko je radio ovaj materijal, da kažem: ako je ovaj materijal pisan samo zato da bi ostao u dokumentaciji Kabineta Predsednika SRJ, ili da bi se ovde o njemu raspravljalo, onda nije dobro urađeno. Mi smo o svim ovim stvarima pričali; mislim da nije imalo potrebe da se na ovaj način to radi. Ako grešim, ja se izvinjavam!

MOMČILO PERIŠIĆ: Ali, oprostite, ja moram da kažem... Imamo podatak da se 6.000 vojnika priprema za Albaniju, van Albanije; koji imaju zadatak da hermetički zatvore granicu prema Crnoj Gori, odnosno Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji, sa ciljem sprečavanja bilo kakvog uvoza. Sve je to u funkciji nečega. Ja govorim o nečemu, što je Generalštab dužan da predviđa da nam se ne desi. Takođe, pooštravaju sankcije iz Makedonije, Bugarske, Rumunije, Mađarske itd. Znači, žele da nas svakako hermetizuju za neki određeni cilj! Tu je plus stanje u Bosni - pitanje je kako će se to razvijati; ja govorim o najtežoj varijanti. Tu je i plus stanje Republike Srpske Krajine. Sve to implicira da imamo dovoljno vojnika za održavanje granice. Ako donesete odluku da se zatvori granica svugde bezbedno, da ništa ne uđe ili izađe, ja moram imati vojnika! A ja ih nemam, ne zato što niste predvideli sredstva, nego zato što natalitet obezbeđuje godišta koja treba da odu u Vojsku toliko koliko obezbeđuje! Meni nedostaje ukupno 30.000 vojnika!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Sam si rekao da imamo oko 600.000 ljudi u rezervi. Bulatovićeva ideja je da se taj veliki rezervoar, koji postoji u rezervi, koristi prema potrebi! Ali, prema stvarnoj potrebi!

MOMČILO PERIŠIĆ: Ali, gospodine predsedniče, ja nemam čime da ih platim, a oni mene koštaju ako bi ih pozivao. Evo zaključak Skupštine, od 1993. godine - kada nisam bio ni došao na ovu funkciju - koji glasi: "15.000 da se nadomesti". Ja u duhu toga govorim, ništa ne govorim van toga. Što se tiče kako se troše sredstva, ministar Bulatović i ja juče smo bili u kasarni gde je 31 starešina smešten. Kompletne porodice su smeštene na pet-šest kvadratnih metara prostora. To su ljudi koji su najviše doprineli da se odbrani srpski narod, da se SRJ zaštiti od rata. Ljudi će do penzije živeti ovakvim tempom i nema šanse da dobiju stan! Kako ja da motivišem da neko dođe u Vojsku i ostane u Vojsci, ako to pitanje jednom ne počnemo bilo kako rešavati?

Pravo da vam kažem, za sebe ne tražim ništa; do kraja sam spreman da budem asketa! Ali, pitanje je da li drugi ljudi hoće da budu askete!? Mi zbog toga ne smemo doći u situaciju nemogućnosti izvršenja zadataka sutra. Vi sutra možete da donesete odluku da se hermetizuje kompletna granica - ja ću vam reći: nemam sa čim! Ko će to da uradi - nema para, nema mladića?

MOMIR BULATOVIĆ: Za sada to ne treba da se radi, a kada bude trebalo to ćemo rešiti!

MOMČILO PERIŠIĆ: Gospodine predsedniče, on može za šest sati da sedne na Prevlaku i da blokira kompletan Bokokotorski zaliv; ja ne mogu mobilisati jedinicu, pa je dovesti na Prevlaku - onda je kasno!

MOMIR BULATOVIĆ: Ako ga mobilišete danas, a on bio u ratu, i sjedi dva ili tri mjeseca tamo, idući put kada ga pozovete - neće doći!

MOMČILO PERIŠIĆ: Ne tražim to sada. Ja pratim njegove pokrete, imam gotovu jedinicu i za par sati sam seo prije njega. Ali, ako on sedne tamo, a mi zakasnimo, onda ne može biti dobro.

ZORAN LILIĆ: Momo, ako smo se dobro razumeli - takav je bio i predlog Momira Bulatovića, sa čime se složio i predsednik Milošević - da se iz rezerve ljudi angažuju onda kada je to,  zaista, potrebno. Da promenimo i taj izraz - ne "koji su učesnici rata" nego "oni koji su učestvovali u ratnim operacijama".

MOMČILO PERIŠIĆ: Dobro, ali ja za njih nemam novca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mislim da bismo morali da preispitamo ovo snošenje troškova pozivanja rezervista.

RADOJE KONTIĆ: To je najveći trošak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Jer, najveći trošak pozivanja rezervista je što se njemu iz vojnog budžeta daje naknada plate.

RADOJE KONTIĆ: Da, mnogo je jeftiniji plaćeni vojnik nego rezervista.

ZORAN LILIĆ: Neka mu to plati fabrika! Time rešavamo problem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Mi bismo morali da vidimo da to ostane obaveza preduzeća u kome radi - naknada plate dok je u rezervi.

PAVLE BULATOVIĆ: Onda mu se mora dati dvije plate!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Kako da mu daš dve plate?

PAVLE BULATOVIĆ: Moraju angažovati nekoga ko će rezervistu zamijeniti na radnom mjestu.

ZORAN LILIĆ: Sada sigurno u ovim uslovima ne mora. Treba pozivati one koji su na plaćenom odsustvu; samo, Moma treba da zna koji su to ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Ovi koji su na plaćenom odsustvu plaćaju se iz državne kase.

MOMIR BULATOVIĆ: Realno sam upoznat sa problemom, čak i u pojedinačnim slučajevima. To je čovjek koji prima, recimo, 50 dinara platu, od koje objektivno ne može da živi. To su ljudi koji švercuju, prodaju cigarete, benzin po ulicama itd. Onog trenutka kada ga pozovete u rezervu, ako je običan vojnik, on je faktički ostavio svoju porodicu sa 50 dinara koje prima od svog preduzeća. Zbog toga on neće da ide, po cijenu ne znam čega, u rezervu jer mu uskraćujete prihode. Ako je rezervni starešina, ne možete mu dati platu koja mu pripada po činu u Vojsci Jugoslavije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: Administracija nema nikakvih drugih izvora prihoda.

ZORAN LILIĆ: Momo, za tvoju informaciju: predsednik Konitć ima platu 640 dinara, a pukovnik u Vojsci Jugoslavije ima 650 dinara!

MOMČILO PERIŠIĆ: Pa, dobro!

ZORAN LILIĆ: Pa, nije dobro - znači, nije tačno da ovi imaju druge prihode; uključujući i mene kao predsednika SRJ! Mislim da za ovih 117 miliona može da se nađe rešenje ili u okviru preduzeća ili nekom drugačijom preraspodelom, ukoliko to, zaista, okolnosti budu zahtevale. O tome ne treba da gubimo mnogo vremena.

* Nastavak feljtona u utorak 25. oktobra