Sve te usrane godine

Photo: Narodni pokret Srbije

Knjiga "Slike tih vremena: Životne priče ratnih veterana i veteranki i članova njihovih porodica" koju je nedavno objavio Centar za nenasilnu akciju donosi 14 usmenih istorija ljudi koji su na razne načine učestvovali ili bili uvučeni u rat na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 1995. godine. U knjizi se mogu naći lične priče učesnika rata koje su javnosti uglavnom znane, ali je poseban akcenat stavljen i na iskustva članova njihovih porodica, te na priče iz ženskog ugla, koje nemaju mnogo prostora u javnosti, obzirom da se rat percipira kao "muška stvar". Svedočanstva koja donosimo najbolje oslikavaju posledice rata te približavaju drugu stranu priče - ličnu, jer uglavnom imamo priliku čuti politiku. Svi intervjui su rađeni tako da su namerno ostavljeni načini vođenja razgovora da bi se što bolje stekla slika o sagovorniku. "Ovu knjigu potrebno je čitati otvorenog srca, pristupiti pričama s razumevanjem, pokušavajući da shvatimo šta stoji iza njih...", napisala je u predgovoru Helena Rill

ANONIMNA

* Hoćeš li da kažeš ime, gde si rođena, gde si odrasla?
Aha. Ja sam M. Rođena sam u T. To je jedno osrednje malo mesto, između Kraljeva i Kruševca na Zapadnoj Moravi. I tamo sam živela do neke devetnaeste godine, što je znači bilo do ‘92. Devedeset druge sam došla u Beograd zato što sam upisala Farmaceutski fakultet. I bila sam u Beogradu i studirala do ‘99, zvanično studirala do 2000. Dvehiljadite sam počela da volontiram i vrlo brzo počela da radim u ženskoj nevladinoj organizaciji. I zato što sam se iselila. Do tada sam zahvaljujući tome što sam imala kuću, zapravo nekakvu malu kuću koju je moj pradeda kupio, pa moji roditelji nabirali, otkud znam, pa smo onda tako mogli da sedimo, ja i moja mnogobrojna porodica, braća, sestre u Beogradu. Znači, da ne plaćamo neke stanarine i šta ga ja znam te neke stvari, pa smo onda mogli da živimo u stvari u Beogradu. I onog trenutka kad sam ja htela da počnem da živim sama i da se izdržavam, onda sam počela da radim i... zvanično da radim. Ono što mi je tog trenutka bilo najbliže to je bio aktivizam, tako da kad me još neko plaća za taj aktivizam, to je bilo (smeh) još bolje.

* Rekla si da si odrasla u T, je l’ da?
Da.

* Kako je bilo odrastati u tom malom mestu?
Odvratno, naravno (smeh). Mislim, nekako... Sada kad neko priča o nekim idealnim situacijama u životu kaže: „Da, najbolje je odrasti u malom mestu.“ Kao... da. Možda za zemlju Evropske unije u kojoj niko nije ratovao ili ne znam... u kojoj se nekako drugačije živelo. T. je bio malo mesto i u principu dobra stvar je bila ta što nam je škola, kuća i sve ostalo bilo blizu, pa smo mogli da bežimo s časova... da ne idemo negde da se drogiramo po kafićima, nego da sedimo u nečijoj kući. Da slušamo ploče, ne znam šta već da radimo. Jer smo naravno puni bili revolta, s obzirom na to da svaki put kad si na ulici, zapravo u malom mestu ti si kao u izlogu, jer svi gledaju šta radiš, svi procenjuju tvoje postupke, poteze. Znači, tvoji roditelji, moji roditelju užasno mnogo brinu šta ko kaže, kako se... i prosto je tamo sve... nema nikakve privatnosti. To je cela priča. Ti u malom mestu nemaš privatnost. Tebi prvi komšija onako uđe bez kucanja na gajbu, a kamoli da se najavi i bilo šta slično. Tako da mislim da je to umnogome uticalo na vrstu revolta koju smo mi svi iz malog mesta nosili. Mi koji smo bili nekako, kako bih rekla, malo svesniji od drugih, koji nismo želeli da prihvatimo te modele i stereotipe koji su nam nametani.

* A kažeš divno je odrastati u nekoj evropskoj zemlji u malom mestu, gde nije bilo rata. Devedeset druge, malopre si rekla, imala si osamnaest godina. U to vreme je već... nekako su počinjali ratovi na ovim prostorima. Da li se to osećalo u T? U kolikoj meri se to osećalo u T? Da li se sećaš toga?
Pa, ja sam imala jedno šokantno iskustvo, jer sam sa svojih nepunih osamnaest godina otišla u Austriju na nekakvu letnju varijantu. Dobila sam... Mislim, imala sam sreće da puno putujem, zapravo, to je cela priča; u svojoj srednjoj školi i tada sa sedamnaest godina sam otišla u Austriju da radim preko leta u jednom turističkom mestu koje se zove Monce. Kao sobarica... kao to nešto tako... kao tinejdžerski neki posao, ovaj letnji. I otišla sam ‘91. autom kroz Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Salcburg u junu. I sve je počelo da se dešava u julu i u avgustu. Tako da sam se ja u avgustu vratila i nisam mogla da uđem u Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju... nego sam se vratila kroz Mađarsku. Kolima nas je vozio čovek Nemac i bio je vrlo nesiguran da li je to sigurno što on Srbe vozi... i ne zna kako će da prođe na granici... da li će neko da nas primi. Sve je bilo onako mistično, pošto se nije znalo šta se dešava zapravo. U svetu nije bilo jasno, njima nije bilo jasno šta se dešava i kako mogu da nas vrate. Samo je bilo bitno da nas ne vraćaju na slovenačku granicu, nego da nas vraćaju na srpsku granicu i kao... to je kao to. I mi smo samo u jednom trenutku... se nekako... nismo mogli da uđemo u našu zemlju više. Znači to je za mene bilo ono... znači, ja se sada kao vraćam u to malo mesto...

* Jesi li planirala da se vratiš kući nezavisno od dešavanja u zemlji? Je l’  to bio neki plan da budeš izvesno vreme u Salcburgu pa se onda vratiš ili je to bilo povezano s ratom na neki način?
Da. Pa... pazi, bilo je planirano da se ja vratim, ali generalno... kako da kažem, ne bih nikad razmišljala o tome na taj način da nije to... Sada i dan-danas ja razmišljam o tome šta bi bilo da se ja tad nisam vratila. Kako bi moj život izgledao da se nisam vratila.

* Zašto si odlučila da se vratiš?
Pa bila sam isuviše mlada. Imala sam sedamnaest godina i roditelje koji nikad nisu bili spremni, nisu znali šta se dešava tog trenutka i nisu bili spremni da kažu: „Ej, nemoj da se vraćaš.“

Photo: Stock

* A koliko si bila svesna, da li se sećaš, da se nešto čudno dešava u zemlji? Da li se sećaš svoje percepcije?
Pa... moja percepcija je bila takva... da sam se sećala da mi je samo bilo... uopšte nisam bila svesna da... nije mi bilo to... Mi smo bili pobratimsko mesto T. sa Laškom i sa Vrbovcem, na primer. I ja sam imala prvog frajera, u stvari koji mi je bio pravi frajer, Slovenac, Tomaž, koji je bio nešto stariji od mene... koji je dolazio tako za Trstenik kao povodom tih nekih naših susreta i tako smo bili romantično zaljubljeni. Pa mislim... nisam imala ne znam sad... petnaest, šesnaest godina. Sve je to bilo mnogo... ali je meni to palo na pamet kao „pu“... znaš kao sad odjednom ja ratujem sa nekim ko je... mislim to je bilo vrlo lično, ali mi nije bilo... kako sada ja da sretnem Tomaža pa se mi više ne volimo. To je totalno bilo onako... meni... mislim iz te percepcije – ja sam tad bila mlada i zaljubljena i kako god... ali sam tako precipirala stvari. Nisam ih sociološki percipirala, nego pretpostavljam na taj način. I to mi je prvo bilo. Onda mi je bilo kao u fazonu... pa toliki drugari koji su dolazili odatle... pa kao sad mi ratujemo... pa kao šta... Bezveze...

* A kako je bilo ranije kad su dolazili? Je l’ se sećaš da li je i...?
Bilo je fenomenalno, naravno. Svi se sastanemo pa jup, jupi, hip, hip, hurej, super se provedemo. To je značilo kad oni dolaze da je to jedna posebna... Onda si užasno ponosan, jer si ti... kao sada tako s jednim bitnim mestom kao što je Laško... ima to najbolje pivo u Jugoslaviji... znaš i kao ne znam... oni imaju muflon i to je bilo fenomenalno kad dođu donesu one samolepljive papire i sve ostalo na poklon i... bilo je prelepo zaista. Nisam videla nikakvu razliku. Ja sam imala taj osećaj jedinstva sa njima, jer pripadamo... iz iste smo zemlje. I nikada do sada nemam osećaj da to nije moja zemlja. To moram da priznam da ja kad odem i u Sloveniju i u Hrvatsku mislim da je i dalje ta Jugoslavija. Ja sam u njoj rođena i to je moja zemlja. Ja nemam drugi osećaj. Mislim...
suštinski moj lični, najličniji osećaj je takav, zaista.

* A kakav je odnos okoline bio prema tim gostima iz Slovenije?
Pa... skroz okej. Mislim, bio je možda malo stereotipan, u smislu... moram da priznam da je bilo kao stereotipa... kao Slovenci su hladni. Oni liče na Austrougare, zapravo. I to je kao znaš to. A Hrvati su... Hrvati su pederi. Znaš kao... to je uvek bilo kao oni su neki kao tako snobovi... mislim, i to je znaš kao sa Hrvatima... kao to je fora. To su stereotipi koji su u malom mestu. Mi Srbi smo, naravno, pravični i pravedni i sve je to tako. A to je bio neki lajt i simpatičan nacionalizam. To je tada bilo u domenu stereotipnih uloga, zapravo. I mislim da se mi mladi u tome nismo... mi smo se dobro zabavljali. Nismo o tome razmišljali. A... bilo nam je smešno... isto tako kô što su oni delili sve druge stereotipe i njih su tako delili. Ja nisam imala taj utisak i zaista... mislim da u našoj generaciji to nije postojalo, prosto nije postojalo. E, sad, možda je to neko i prihvatao tada od svojih roditelja, očeva, baba, deda i ostalih ali... majki... Ali moja percepcija nije bila takva. Ja sam volela Jugoslaviju, staru, i dobro sam se osećala u njoj gde god da sam išla. I kad se to desilo... zapravo se desilo da je moj brat sa kojim sam ja odrasla... te ‘90, ‘91. koje je to bilo... ni ne znam sad... je bio u vojsci u Beloj Crkvi kao vozač. I to je bila dodatna stvar, on je bio u toj vozačkoj jedinici... I onda je odjednom bilo „e kao, znaš kao super je, ti vrati se, al’ kao znaš, S... on je sada tamo u Sloveniji“. I kao, šta sad S. u Sloveniji?

* Ko je S.?
S. je moj brat sa kojim sam ja odrasla. Brat od tetke zapravo, mamine rođene sestre. Ali smo nas dvoje zajedno odrasli i baš smo bili nerazdvojni. Zapravo, nekako sličnih smo godina, on je dve godine stariji od mene i zajedno smo sve proživljavali i tako to je sve bilo. I kao... to je možda bilo prvi put da smo se razdvojili preko leta. Svako leto smo provodili zajedno, on je bio u vojsci i ja sam otišla na to... u tu Austriju. I onda je on... onda je... odjednom se ispostavilo da je on u nekakvom ratu i vozi neke kamione i tako... iz Slovenije. I odjednom to sad kao rat i otkud znam... i to je zapravo bio onako prvi susret, realan, sa time. I ja sam sada bila kao „uhu, jebo te al’ je on srećan... znaš kao... on samo vozi kamione“. Znaš kao šta rade drugi? Znaš, on samo ode tamo, nešto preveze i vrati se. Al’ opet s druge strane sam nekako osećala neku vrstu zebnje, jer je neko moj, neko meni blizak u nekakvoj konfliktnoj situaciji. Nije tu išlo dalje od toga šta ko kome radi i ko je tu JNA, ko nije JNA? Ko se sa kime bori? Mislim to sa Slovenijom to je dosta lako prošlo, tako da mislim da nije bilo dalje...

* Da li se sećaš koliko ti je bilo jasno šta se dešava? Malopre si upotrebila reč „rat“. Da li možeš da se setiš jesi li tada bila svesna da počinju neki ratovi, ili...?
Ne. Nisam. Mislim, tada nisam. Tada nisam mislila da je to rat sa Slovenijom, nego samo oni hoće ljudi da se odvoje. I to je tako okej. Eto i to sam mislila. Isto tako sam mislila da kao... da možda čak i kad je on vozio kamione „Pa, dobro, vozi kamione. Vraća natrag“. Nisam imala percepciju rata. Nisam. Sa Slovenijom nisam. Nisam ni tada kad sam se vraćala. Nisam mislila da mi... zašto bi ratovali, pobogu? Pa, neko ako hoće da ide, pa nek ide. I to je skroz okej. I čak nisam ni mislila kao „pa, nek idu!“. Nego sam baš mislila da je to okej, pa... u smislu što... ako mi se baš ni ne svidi da u toj zemlji živim gde sam ja... možda mogu da odem u Sloveniju da živim. Znaš, mislim... totalno mislim da nisam imala osećaj... da nije to bio rat za mene.

Photo: Stock

* Sada bih se vratila na ono... Ti, dakle, iz Salcburga krećeš nazad u T.. Ako se dobro sećam nije vam baš najjasnije kako, kuda da idete... I šta je bilo dalje? Kako si došla u T? Kako se odvijala cela ta peripetija?
Pa, bila je peripetija, fakat. I nekako nas je taj Nemac dovezao do granice, tamo... Mađarske. A došao je ćale moje drugarice koja je bila sa mnom, autom da nas uzme. Vratio kući. I... to su nekako te godine... to je četvrta srednje... tu više ni ne znaš... Kao jedina stvar koja ti je bitna jeste da upišeš fakultet i da ideš u Beograd. Jer to je izlaz, zapravo. To je jedini izlaz koji ti imaš iz tog jednog uskog, malog, nikakvog, usranog mesta... znači kao ono... skroz... I pri tom te neko forsira... mislim... ja zapravo nisam valjano ni razmislila o tome šta bih ja zapravo zaista studirala ili ne bi studirala ili šta li je. Ali ja sam bila jako dobar đak i meni je matematika, hemija... znaš, bile su mi lake, olake... vrlo su mi lako išle i ja nisam tog trenutka uopšte razmišljala... kako bih rekla...
hm... Vidiš, nisam imala nikakvu percepciju inostranstva kao vrste studiranja. Ja nisam imala nikakvu percepciju zato što je nisam nikad ni dobila, zapravo. Ali nisam ni čak razmišljala tog trenutka... Ja da sam na mestu mojih roditelja tada bila, ja bih svom detetu, verovatno, rekla „Idi negde“... znaš, sa tim kvalitetom koji sam ja... ali oni nisu imali tu percepciju. Oni su odrasli opet u istoj toj Jugoslaviji i nije njima... i nikom nije bilo jasno da se dešava nešto strašno kao što je ovo. Mislim da smo mi bili previše uljuljkani socijalizmom i svime da bismo mi imali predstavu o tome da se išta strašno dešava. I kao jedino što treba jeste da pobegneš iz malog mesta, al’ nisi ti kapirao da će taj rat ikada doći po tebe u Srbiju, jer ta Srbija je tako nekako bila velika, lepa, sigurna. Eto to je to. Pa to sve tamo negde neki i kao ratuju. Mislim sada počinje rat... prvo, sada počinju ‘92. Znači počinje da se trese i negde predviđaš da će to da se desi i... sada ni ne znam, verovatno... na svim mestima gde dolazi do kontakata između nacionalnosti. Ti počinješ da kapiraš da će to da krene da se dešava. Ali ti nemaš predstavu da će to u Srbiji ikada, jer ti si Srbin na srpskome... I kakve to veze ima sa tobom i... I to su sada sve razmišljanja mojih roditelja, pa pretpostavljam da ni ja nisam imala drugu percepciju do tu. Nije da sam razmišljala nekako
drugačije kao....

* A da li se sećaš atmosfere u gradu? Da li se pričalo o tome? Koliko je to uopšte postojalo kao tema?
Sad, prvo, mnogo je davno to bilo da bih mogla da... da priznam koliko je to bila tema... mada nama lično, tada je bila više tema to koji frajer se kome sviđa nego sad što nam je bila tema rat, moram da priznam. I mislim da su više matorci pričali o tome, pa onda smo mi to slušali... znaš kao šta sada oni pričaju. Znaš nismo mi ozbiljno...
Da li se sećaš detalja ako si „uhvatila“ neki razgovor o tome?
Pa, mislim da se većina detalja zasnivala zaista na tome da je tada... iskreno onako... koliko se ja sećam... znaš počelo to... Meni nije nikad bilo bitno, niti sam ja potencirala to da li sam ja Srpkinja ili nisam. Nikad se nisam setila toga da li sam ja Srpkinja ili nisam. Do tog leta, zapravo. Mislim da je to bilo ključno. Da su ljudi tog leta počeli da pričaju o takvim stvarima ko je koje nacionalnosti. I ko, šta, s kim? I ono što je meni bilo jako čudno jeste što na primer, sada... ne znam... Emin i taj koji... sa kojim sam... sa njegovom decom sam ja odrasla... on je čovek nekakav Musliman, nisam ni znala ko je. Ima drugačije ime. Pa sam pretpostavila, pošto se bavio nekakvim poslastičarstvom, pa kao ljudi koji su... znaš... sada albanske ili ne znam muslimanske nacionalnosti... oni se obično bave time. On je samo previše kolača donosio kod moje tetke. Znaš kao... ona mu je bila šefica u toj radnji gde su radili i on je samo stalno njoj donosio te kolače i sve ostalo. Ja sam se stalno pitala što taj Emin njoj tako donosi te kolače, jer je to bilo, na primer, previše za mene. Zašto bi on čovek koji je čovek ko i svi... ne znam kako da kažem... čovek ko i svi drugi, ali on je njoj samo previše činio usluga... nekako... činilo mi se nekako to... da joj je činio usluge. Al’ mislim da je on plaćao cenu svoje sigurnosti... zapravo tu, na tom mestu, i na kraju
nije dobro prošao, naravno. Bez obzira što je verovatno, svim ljudima davao kolače i svašta nešto lepo. A da... eto to se na primer, sećam. I da se sećam da jedan eto takav dobar čovek ne treba nikome da donosi kolače. Da sam ja tako razmišljala o tome što se tada dešavalo... Ili da nešto čini ili da joj sprema zimnicu i neke takve stvari. A on je to radio, čovek, stvarno.

* Rekla si nije dobro prošao. Šta se desilo...?
Pa, mislim, stradao je u nekom trenutku. Mislim da su mu porazbijali tamo neke izloge, radnje, te poslastičarnice i nemam pojma šta. Da su to uradili i... ne znam, nešto su ga osudili kako je on ovaj i onaj... i oterali su ga odatle. I on je to prodao i otišao čovek odatle. Odselio se iz Srbije, naravno.

* Kada se to dešavalo?
Pa, nešto posle... mislim. To se dešavalo dve hiljade... pa tako... to kao Kosovo, pa posle Kosova. Posle Kosova su ga isterali... definitivno. Zagorčali su mu život da je morao da ode u stvari.

* Da. Pomenula si da je tvoj brat s kojim si odrasla, S, učestvovao u ratu u Sloveniji. Da li je još neko od tvoje porodice učestvovao u nekom od ratova?
Pa, tada je... Moj ćale je PVO kapetan u rezervi... ne znam, na primer, od sedamdeset i neke... i sa vojnim ratnim rasporedom u Uroševcu. Tako da je u stvari... Tada kada je počelo bombardovanje... znači tog marta 22, on je nešto 21. dobio poziv za ratni raspored u Uroševcu. I ja sam uspela tada iz Beograda da dođem tog dana... znači pošto su sirene bile to... u osam sati uveče... ne znam to. Ujutru smo se svi spakovali iz te kućice u kojoj sam ja živela, moj brat rođeni, dve sestre i svi, u nekakav autobus, poslednji iz Beograda. Kao, šta drugo da radiš
nego da ideš kući? I sad, stigli smo tamo i kad smo stigli... kao on je došao da nas sačeka na stanici i rekao je: “Pa, išao sam jutros u tu komandu u Kraljevu, ali oni nisu imali nijedno vozilo da me odvedu do Kosova. Pa su me vratili da idem sutra ujutru i kao da znate to... da tata sutra ide u rat“... i te priče. I kao eto. I otišli smo u podrum kod tetke... tamo negde... ne znam... jer nismo imali svoj podrum. Trebalo je da se ide u podrum i tu smo svi sedeli u tom podrumu. I on je tako sedeo i pričao... ni ne znam... šta ga čeka i kako ga čeka. I onda ga valjda kad se vratilo... to što se ja sećam zapravo... njegove priče kad je on išao na te vojne vežbe, ratne vo... imitacija rata... vojne vežbe... kakve god... u Uroševac. Išao je vrlo često ‘85, ‘86, ‘87, ‘88, ‘89. i tako dalje... ‘81, ‘82, ‘85. je išao... tako... svih tih godina je išao u Uroševac na te vojne vežbe i onda on dođe i kaže: znate, stvari nisu baš dobre, jer mi te Albance, dole u Uroševcu, tretiramo gore nego svinje u Srbiji. I tako. Znaš, i onda je on bio spreman na to da će jednog trenutka ti Albanci nekako da se pobune. Pa ljudi neće hteti tako više da žive kao što ih tretiraju srpska vlast i ostalo. I nekako je bio spreman na to... mislim... Video je da je to sranje, ali s druge strane spreman... Mislim, niko tog trenutka kad su njih... Mislim da je sedamdeset posto populacije muške u Trsteniku tada dobilo te vojne pozive... svakakve. Da li da bude u rovovima, da li da kolje i čisti terene kako to se radi ili da bude PVO ili šta god je bio rod neki... I ono što se desilo da tu noć... On je sedeo i tako pričao o svoj toj storiji svega toga... I kao jebi ga sada, pošto momci koji imaju dvadeset dve, tri, četiri, pet i šest godina idu dole i ja ću zasigurno da idem. Jer sigurno neću da kažem da neću da idem. Jer sam zahvalan što moj sin koji ima dvadeset dve godine... moj brat je tada imao toliko... na primer, dvadeset dve, tri ili ne znam... moj sin neće ići. Tako da neko mora da dâ neki danak u krvi, pa ću ja da odem. On je već bio dosta mator... bilo mu je pedeset i pet-šest godina... tada... ‘99, pedeset pet... nije, pedeset jedna... on je ‘48, pedeset jedna. I kao... jebi ga, naravno da ću ići... mislim... šta drugo da radim. I to je bio razlog. To je jedini razlog što je on bio. On je i mislio da mi uništavamo te sve Albance. On je sve mislio da je to tako... kako jeste. Mislim da on nije nijednog trenutka... to sad ti vraća neku stvar... tu celu priču o protestima i našim verovanjima. Pa, mi smo negde porodično svi bili načisto sa time da nas Slobodan Milošević ne interesuje kô vladar... da smo za demokratske promene, da smo za... ne znam... opoziciju, da ne mislimo da su ratovi korisni, da ne bi ratovali ni sa kim, da bi išli da protestujemo na sve moguće načine i da mislimo... negde... da je naša demokratija nešto drugo u odnosu na to. Kao da smo svi protestovali... da li ja u Beogradu ili oni dole il’ bilo ko. Al’ onda kao dođu jebeni Amerikanci i oni te bombarduju... znaš oni... znaš kao svi... ceo, znaš svi ti... ti ostaviš bubrege na ulici... negde... znači, kažeš celom svetu: „Ja ne volim svoju sopstvenu vlast“. A onda taj ceo svet dođe i bombarduje te... i to je u stvari bilo jednog trenutka kao... šta sad da radiš? Da se spakuješ i da ideš u Uroševac. Jer to je sad već lično... to je lično, znači. I ti sada odeš u Uroševac i sad je on otišao...

Rat u Sloveniji 1991. godine

Photo: www.irandefence.net

* Vratićemo se, izvini što te prekidam, ali pomenula si sad Beograd i proteste.
Da.
* Ako se dobro sećam, ti si u to vreme bila studentkinja?
Da.
* Koliko si bila svesna toga šta se dešava u okolini, u Bosni i u Hrvatskoj? U kolikoj meri si bila svesna rata? Koliko je on... Je l’ možeš da se setiš uticao na tvoj život, na taj tvoj neki svakodnevni život?
Pa, znaš kako... ja sam živela na ivici egzistencije, bez ikakvih para, u kući koju nisam morala da plaćam i studirala nekakvu farmaciju. Nisam imala fiksni telefon. Nisam imala televiziju. Nisam imala ništa. I tako te neke vrste luksuza, kako bi’ rekla. Moji matori su živeli od dve marke mesečno... te neke priče... Nisu imali pastu za zube. Znači sve je to... kako da kažem... jedna ivica egzistencije, totalna ivica egzistencije. I pri tom, naravno, nisam bila sigurna... sada ta farmacija ti uzima dušu, mozak, sve živo, svašta nešto kao... ni ne znam... sve je bilo užasno mučno. Znaš... kao odeš tamo... imaš neku decu koja imaju užasno mnogo para... nebitno... ti sada nemaš za nove cipele... sve nešto ofucano. Onda kao... znaš mislim... pravo raslojavanje. Sad to raslojavanje nije postojalo nikada pre i ja sam znala da to raslojavanje potiče od nečeg jebenog. Sada... iz godine u godinu, od ‘92. pa nadalje sam bila sve nezadovoljnija. Samim tim što sam bila više nezadovoljnija bila sam više naterana na to da razmišljam odakle to potiče, zapravo? I onda je zaista počeo rat... i ljudi su krenuli da dolaze sa svih strana. Sada... dešavalo se to na isti način taj... što je... ja sam upisala godinu, ‘92. sa ljudima koji su isto to uradili ‘91. u Sarajevu. Pa su onda svi kompletno koji su bili Srbi bili prebačeni na fakultet, bez prijemnog ispita. Znaš... to je bilo sada... Mi smo mnogo mala grupa ljudi... farmaciju upiše godišnje sto ljudi... mi smo se svi znali i onda su se pojavili pedeset novih ljudi, totalno drugih, koji nisu polagali prijemni kod nas i onda je bilo čekaj, čekaj, otkud oni? E, onda je bilo kao... pa znaš kao Goca, moja koleginica s kojom sam ja vežbala te godine, ona je došla sa Pala, sa majkom. Nije sa Pala... mislim da možda ni ne znam... brat joj je bio tamo... u ratu, ne znam kakvom. Otac joj je umro od infarkta, od stresa. Znači, ona je s majkom došla. Živela je... majka joj je bila defektolog ili tako nešto. Živele su u nekim... na primer, Cerak Vinogradi, zadnja stanica... ne znam gde... a majka joj je kao defektolog radila u cvećari, a ona joj je pomagala... to da radi u toj cvećari da bi se izdržavale i plaćale sobu bukvalno u kojoj su živele. E, onda znaš da je rat. Znaš. Nemaš ti sad tu... kao sada kad ti vežbaš s G, onda znaš da je rat... ne možeš ti da ne znaš da je rat... mislim... E, onda se posle toga, i to je bilo znači ‘92. onda je... bila još jedna devojka... D. Isto tako je nešto došla... ne znam odakle... To su sve ljudi...

* A jeste li pričali? Kažeš da je dosta ljudi, novih kolega došlo iz Sarajeva ili odakle već. Jeste li pričali sa njima? Jesi ti pričala? Je l’ neko od tvojih prijatelja pričao sa njima o tome zašto su došli i šta se dešava tamo?
Pa, ne baš.

* Da li možeš da se setiš?
Pa, ne baš. Nismo pričali baš. Mislim da je to bilo... Nismo čak pričali ni sa kolegom koji je... Ma, nismo pričali. Nismo pričali. Mi smo se svi kao smejali i čitali smo „Danas“, znaš. Mi čitamo „Danas“ i smejemo se svemu. U stvari nikad nismo otvoreno pričali o tome. Nikada. Šta je ko zaista preživeo. Svi... svi su imali neke idealne priče... mislim, samosažaljive. Tako mi se sada čini. Ne znam kako da kažem. Ono što ti predstavljaš javnosti. Nikada ti nisi rekô... hm... znaš kakve si ti jarane ostavio, da l’ je tebi bilo žao što se sada Muslimani... Znaš, nikad ti nisi to pričô... nego... Mislim ja lično... Sada, evo na primer... ja lično sam najviše volela „Top listu nadrealista“... znaš i njihove emisije i sve to što su oni tada napravili. Tada je meni sve vreme bilo najdalje... Cela ta ironija oko rata, ratovanja i svega, i trauma, i ko je kome šta uradio i sve ostalo se svede na to kad ti... ne znam Nele Karajlić u „Kviskoteci“ kaže kao “A sada će nam...“ (on je Lazo Goluža, navodno) i on kaže u jednom trenutku kao: „Pa, vidite ovde se ta reč na hrvatskom kaže sasvim drugačije, vrlo nerazumljivo „ja čitam“, što je na bosanskom sasvim drugačije opet „ja čitam...“ i opet na srpskom totalno drugačije „ja čitam.“ Meni se sve svodilo zapravo na to da kad ti gledaš „Top listu nadrealista“ ti shvatiš da se to sprema. Evo, sada mogu to nekako da se setim toga... da se to sprema... da to tako smešno izgleda. Da je to bitno... da ti sada napenališ... kad igraju oni bilijar i on napenali kako se zove... ovog drugog kao: „Ti si Musliman, ti uvek samo zelenu teraš u
loptu, loptu, teraš u zel’nu, zel’nu...“ I tako. I onda smo mi kroz zapravo to, takve stvari, kao što su „Top lista nadrealista“ i sve, svodili na šalu i šegu. Znaš u principu... da mislimo svi kako je to besmisleno. E, sada to ja jesam zaista mislila, a kol’ko su neki drugi ljudi mislili, kol’ko je neko imao brata koji je sedeo na Palama i možda baš ubijao muslimansko stanovništvo... što je to... Ja zaista ne znam da li je Gocin brat to radio ili nije. Ja je nikad nisam pitala. Ona to nikad nije rekla. Znači... ako nečiji brat ostane i bude u ratu na srpskoj strani, ti nikad ne znaš na kojoj srpskoj strani i šta je to srpska strana zapravo, i o čemu se tu radi... I kako to na kraju izgleda. Samo za mene je tada bilo to da ko god je... da neko puca na nekog... zaista... je bio u debelim govnima. I nadam se samo da neko to nije morao da radi, a neko je očigledno morao. I kako je završio ne znam, samo što jesam znala da će veliki... haos da se desi iza toga i da posle... da posle tog haosa će mnogo godina trebati da se ljudi izleče od svega toga. To je bilo...

Sarajevo 1992. godine

* Da li se sećaš da li si pričala sa svojim roditeljima o tome šta se to dešava? Ili si načula neki njihov razgovor? Da li su postojali neki takvi momenti?
Mislim da su moji roditelji imali isti taj besmisleni... kao besmisleno, besmisleno, besmisleno... Ono što je bilo vezano za T... Ljudi su odbijali zapravo da prihvate to da se dešava rat. I sve su svodili na – on je ili ona je jebeni izbeglica ili kako god, i sada je tamo negde... prodô to nešto... mada je nama Kosovo granica blizu i to je vrlo karakteristično za to. Ali čak i bosanska... nije ni bitno. Prodao je to nešto... to tako... i došao je ovde kod nas da živi... I više te izbeglice... preko glave mi ih je... i šta će meni te izbeglice, i on je... I to je bila kategorija zapravo ljudi. Niko ko je izbeglica nije bio dobro prihvaćen u malom mestu. Naročito ako je ne daj bože, imao nešto para sa sobom. Znači, to je već bilo ono za svaku osudu. A i ako nije imao para, on je zagađivao sredinu životnu, znaš i to je bio odnos zapravo prema tim ljudima. Niko nije njih pitô „je l’ ste vi morali sve da ostavite? Kako ste vi došli?“. Niko nije imao razumevanja za to. Znači, ja sam jednog trenutka... znam da sam rekla... moja majka, koja tako nije baš neka osvešćena žena, koja je to nekog trenutka možda čak i izgovorila, da sam ja bila u fazonu „Izvini, a da tebi sad neko kaže ovde: „Ajde, spakuj gaće u tu torbu... ma nemoj, bre, ni gaće da spakuješ, nego aj sada ti lepo izađi na ulicu i odavde da odeš ili bilo šta...“ Ona kaže „Jao, stvarno, ne daj bože, ovo je stvarno najveća sreća da živiš na svojoj zemlji. Ne daj bože da te niko istera.“ I to je nekako dotle išlo. Kao da to nije više ni rat i da se ne zna, nego kao samo je bilo bitno da se zna da ti ljudi nisu svojim odabirom... opet mislim na Srbe... mislim na one koji su... jer opet je bilo kao vezano za Vukovar, za hrvatska mesta, Pula... ne znam... Benkovac. Za te ljude koji su naglo bili seljeni odatle. Koji su morali negde da dođu pa su, na kraju, došli u T. ili otkud znam. I onda je počelo, ta priča znaš o nacionalizmu. Zapravo da moji drugari ‘95... neki na primer, Dane... koga ja znam, čiji su svi bili iz Krajine, roditelji i ostalo... to kao tamo. On je išao da se prijavi u dobrovoljce, jer on tamo... taj narod... njegovi rođaci... Kad mu se stan bio napunio, razumeš, sa svim tim ljudima tamo... koji tako... su došli na traktoru ili bez traktora... tako pešaka, onako goli i bosi... znaš... Onda on na kraju, pun besa i ljutnje uzme pa se prijavi za dobrovoljca. Dečko je dobar... nije... on je normalan i sve... nego samo ima kao časti i poštenje i mislio je kao „Pa, šta ćete vi, pa da l’ ste vi bre normalni...“. Naravno, mrzeo je Hrvate. Nije to... On je generalno mrzeo Hrvate. Ako je neko morao njegov da se odseli, gde je živeo od pamtiveka kao... naravno... šta ćeš... on je mogô da bude normalan do sutra, al’ kad mu stan bio pun ljudi... tih takvih napaćenih i koji su prošli sve to... Eto, sad kad razmislim, on je otišô. Za njega znam. To da je otišô. Prijavio se u dobrovoljce.

* A da li se sećaš kako si se ti osećala u svemu tome?
Ma, grozno. Mislim... znaš meni je samo to bilo... Mi smo mnogo pili... alkohol, izlazili uveče u grad, opijali se i pravili se kako ništa nije bilo bitno. U stvari smo živeli pesme Ekatarine Velike, razumeš. Znači, bilo je samo... utopija je bila totalna. Znaš, nisi ti... ti odeš u grad i kao bitno je samo to da odeš u Pink i slušaš muziku koju ti ‘oćeš, da pevaš te pesme i da to tako... ništa ne razmišljaš, jer ako kreneš da razmišljaš poludećeš, jer to je to, to tako. I ništa to... samo tako gledaš. Znaš, to se sve dešava i negde... Ja sam, negde, mislim imala tu sreću ili ne znam ni ja šta. Ali sreću, zaista, da ja sa petnaest godina odem u Austriju, sa osamnaest godina odem u Austriju... Budem u nekoj porodici tamo desetoj austrijskoj i vidim nekakav drugačiji način života i svega. I ja sam
uvek imala to... meni je fakultet bio izlaz. Meni je Beograd bio izlaz. Meni je uvek to bilo... kao znanje engleskog... izlaz. Meni je taj... volontiranje... zapravo aktivizam je bio izlaz. Ja sam ‘92. kada sam upisala... bio je protest i ja sam sve vreme bila na protestu. Sedela sam na Filozofskom fakultetu i aktivno bila tu. Onda sam sledećeg trenutka... kad je ‘97. bio protest... ja sam na Farmaceutskom fakultetu... ti u Kumodražu si izolovan od svega... I oni su rekli ko hoće da ide na protest nek ide, biće mu sve opravdano. Ako neće, nek vežba. Ja sam bila u fazonu...

* Misliš na studentske proteste?
Na studentske proteste, jeste... da. I ja sam ih dočekala ko ozeblo sunce. Ja sam onda napokon mogla da izrazim sav svoj bes, utopiju. Mislim... meni je to bio izlaz. Meni je aktivizam bio izlaz i stoga da ja pokažem svoje mišljenje. Da kažem da se ne slažem s ratom; da kažem da mi je odvratno to što narod pati na taj način; da kažem da mi je jednako žao i tih ljudi koji dođu kod Daneta u stan i Daneta koji se prijavio u dobrovoljce; i jednako tih ljudi koji su ubijeni od srpske strane i jednako nekog tamo kog pati. Mada, ja se nisam susretala sa ljudima druge nacionalnosti, sem albanske i srpske. Znači, to su jedini ljudi koje sam ja sretala od ‘92 do sada. Mislim sada... do nekih godina i znači... to je ono što je bilo za mene mnogo bitno. Da ja u stvari, samo nekako tu svoju tugu i žalost i ne... i mislim sve to što je znam da je... nekako, odrazim na neki način protesta. E, sada ti kroz farmaciju ne možeš to da uradiš. I to je bilo za mene... kako bih rekla... mnogo teško da održim tu vrstu... Sada ja idem na fakultet nešto tamo radim, al’ me onda to koštalo naravno, toga što sam studirala deset godina. Znaš i ta beda, sirotinja, sve me to koštalo toga, jer ti ne možeš... na farmaciji moraš da budeš stalno tu... znaš to su neke stvari... Ja sam onda rekla... mislim nisam rekla, nego sam prosto imala bes i ljutnju u sebi i sve ostalo. I nisam, onda jednostavno nisam išla na fakultet. Ili sam propuštala godinu za godinom... šta god da sam radila, al’ sam išla na protest, brate. I onda sam išla na protest na način da smo taktički pravili... na primer, taj studentski protest u Kolarčevoj kad je bio, mi smo pravili smenu da ja i ta moja drugarica M, koje smo išle najviše, i P... Znači, mi navijamo sat da se probudimo ujutru u pet, jer onda ima najmanje ljudi u Kolarčevoj... al’ da ne bude da je prazno sad... da se vidi da je prazno. Sad i mi spavamo nešto... Uveče legnemo i u pet ujutru ustanemo da idemo na protest... da stojimo u to vreme kad ima najmanje ljudi, jer nam je to užasno bitno... Al’ nam je sve bilo smisleno i imalo je poentu. To što sam protestovala... sve to vreme sam u stvari protestovala protiv rata i to mi je bio veliki izlaz. I nekako taj osećaj kad sam počela da volontiram u toj nevladinoj organizaciji i sve ostalo... kad sam počela da dobijam tu percepciju i saznanja o organizovanom protestu i organizovanom načinu... kako da kažem, pružanja revolta nekakvom... nekakvom državnom sistemu koji postoji. I ja sam se onda tome predala i to mi je postala profesija. Mislim da je to zapravo... kako bih rekla... da je zaista... dokle god u meni bude postojalo ostataka tog plamena koji se besno probudio tada devedesetih godina u meni, ja ću raditi ovaj posao. I to sam i jednog trenutka i rekla. Moja trenutna profesija jeste da ja radim za švedsku nevladinu organizaciju. Ja sam svojim kolegama rekla u Stokholmu... znači, ja ovo radim... između ostalog i iz terapeutskih... zapravo, terapeutskih svrha. Jer ja mislim da sedim u apoteci i prodajem lekove sa ovom količinom besa i neslaganja sa mnogim stvarima u Srbiji, zaista ne mogu. Dokle god to bude bilo tako, ja ću ovo raditi. Tako da... da.

Studentski i građanski protesti 96/97 godine u Beogradu

Photo: djordjebobic.com

* Je l’ se sećaš šta te je najviše činilo besnom? Možeš li da rekonstruišeš nekako... šta je izazivalo najveći revolt....?
Pa, ja mislim da je to što neko dovede nekog u nekakvu situaciju iz koje ne može... u kojoj ne može da bira. Ja... na primer sad ovako... ja sam živela sa čovekom koji je ‘95. bio u redovnoj vojsci, ali negde u bosanskim brdima... ne znam gde. Koji nikada... mi smo tri godine živeli zajedno, I. i ja... On nikad nije pričao o tome. Posle te ‘95. smo živeli zajedno. On nikad nije pričao šta je radio u bosanskim brdima ‘95. Nikad nije pričao o tome, ali je pio, duvao travu i vrlo bio poremećen.

* U kom smislu poremećen?
Pa, poremećen po pitanju... mislim, imao je manijačne i depresivne faze ponašanja i... kako da kažem... jednog dana je želeo jedno, drugog dana drugo. Kad čovek pije i duva u isto vreme i to u velikim količinama, onda pretpostavljam... ali nikad nije pričao o ‘95. i o bosanskim brdima. I pričao je o svim drugim stvarima... kako mu je otac ovakav, kako mu je majka ovakva. Sve je svodio na lično. On nikad nije pričao... samo je jednom pričao kako je zaklao divlju svinju, jer dvadeset dana ništa nije jeo... pa su oni zaklali tu divlju svinju, pa su je jeli i sito se nasmejao. Ja nisam mislila da je to... naravno, mi smo se rastali posle toga i pukli. Bog sveti zna šta je s njim sada... ma... mislim ni ne znam. Mislim...

* Jesi pokušala nekad da pričaš sa njim o tome?
Ma, ne... mislim.

* Jesi li bila svesna da...?
Ne, nisam. Tada ne.

* A znaš li nekog od tvojih prijatelja koji je mobilisan ili se sam prijavio? Je l’ se sećaš...?
Sećam se, na primer... da, mislim da je to bila najgora stvar... što ti ljudi su tada bili u redovnoj vojsci. Šta sad? On ode u redovnu vojsku. Ima devetnaest godina. Šta on radi? Ja sam bila ljuta. Ja sam bila užasno ljuta na to što je neko doveden u tu situaciju. I što dalje, i dalje... sve uvek izgleda tako što te neko dovede u situaciju, onda uopšte ne brine o tebi, a doveo te... Niko ne snosi odgovornost zašto jedan čovek od osamnaest godina se nađe na tom mestu na kome se nađe. Niko ne snosi odgovornost da barem posle svega toga što se desi, napravi nekakvu vrstu rehabilitacije za tog čoveka, za društvo koje pati. Mi nemamo nikakvu rehabilitaciju. Sve vreme se dešavaju ratovi. A niko se od ničega ne oporavlja nego sve bude gore. Ja sam se surovo suočila sa time, zapravo. Ja odlazim za vreme bombardovanja u T. taj prvi dan. Drugi dan shvatim. Moj otac odlazi i on je bio najstariji čovek u T. otprilike koji je otišao. Tako da... i neko ko je bio kapetan i svašta nešto... imao čin. Sve žene, majke, sestre... svejedno, koje su bile vezane za muškarce, mladiće i ostale koji su otišli na Kosovo su dolazile kod nas kući, jer su mislile da imamo neke informacije o tome. Prvo, sve te osobe koje su prošle kroz naš dom za sve to vreme... u smislu kao: „Je l’ ste čuli nešto od M? Je l’ ima nešto novo? Šta se dešava?“ Mi ne znamo ništa. Ne znamo ni šta je s njim. On je rekao: „Ja idem, i prvi put kad budem mogao da se javim, ja ću da se javim.“ On se nije javio dvadeset tri dana. Znači, mi ništa nismo znali. Oni su rokali na sve strane. Ti si nekako to preživljavao, ali najgore od toga je što si ti kapirao da sada ti drugi momci što su otišli, oni nisu PVO. Oni su malo u nekim drugim jedinicama. I ti se sada pitaš šta oni rade? E, sada vrlo brzo saznaš... nebitno. Moj ćale je prvi put došao. I to službeno je došao. Došao je na dva sata. U to sve kao nekom automobilu, sa nekim kapetanom koji je redovan bio, pa je poginuo posle toga. Još sa dva vojnika... neka obična, da uzme neke delove u „Prvoj Petoletki“. U roku od pet minuta se u našem dvorištu stvorilo preko sto ljudi koji su ga pitali za sve. I on je... Ja sada ne mogu da prizovem uopšte u sećanje koje rečenice je on koristio, ali znam samo da je pričao: „Sve je okej. Sve će da bude u redu. Ovo će da se završi. Oni će da se vrate.“ I popeo se sad u kuću. To je bilo sve u dvorištu. Popeo se u kuću i raspao se. On je krenuo da plače, on se tresô i vikao: „Ja ovo više ne mogu... Ja ovo ne mogu da gledam. Ja ovo ne mogu da gledam. Ja ne mogu da pričam.“ Mi smo bili u fazonu... ni ne znam šta smo bili. Ja ne znam odakle meni i mom bratu uopšte snaga tog trenutka. Znaš on je se samo raspao i rekao: „Ja ovo ne mogu da gledam.“ I plakao je. Mada, on nije čovek koji ne plače. On je imao običaj da plače. Nama nije bio prvi put da to vidimo. Pa kao... nekako je bilo... pa kao: „Dobro M, ajde sad okej, znamo teško je. Ti se sad pokupi.“ On je rekao: „Dobro, dobro.“ Znači, pokupio se i to je bilo... I to jedina vrsta intime koju smo mi imali. Pokupio se čovek i sredio se i sve i rekao ovako: „Kad bombarduju lezite na zemlju, zatvorite usta ili stanite u neki dovratak. Samo je bitno da ne budete blizu mostova i vojnih objekata. To je jedino što bombarduju.“ On je to znao, znači. I to je rekao: „Neće vas bombardovati. Nemate nikakve bojazni.“ To je rekô. Neće civile. Ne gađaju. To je zasigurno. I rekao je: „Ja sam bio na položaju do juče“ (negde u nekoj planini iznad Uroševca, nešto u brdu) „i sišô sam, jer nema nikakve svrhe da stojim tamo, a momci su... dvadeset momaka mladih... porazboljevali se na položaju. Nisu imali hrane. Nisu imali ničega. I nema svrhe da mi stojimo. Jer mi... mislim... tim migovima ne možemo ništa s ovom opremom. Tako da znate. Da mi sedimo onako u Uroševcu. Uroševac neće gađati, znači nema šta da se brinete. Niko nema šta da se brine.“ I to je sve što je tada rekao. On je rekao o sebi, o PVO-u i o tome. Znači, i otišô je i rekô je: „Javiću se kad budem mogô i ako budem mogao“. I otišao je. I rekao: „Biće to sve okej.“ Sada ono što je posle toga došlo... Onda su te žene opet počele da dolaze kod nas i tako. Sve vreme su bile tu. Sad je bilo pitanje kakva će deca da im se vrate. Da l’ će da im se vrate. Da l’ ostalo... sve? Onda je D... Prvi koji je stradao je bio D, rođak naš, koji je... Bila je neka bomba, pa je on... nagazna mina, pa je njegov drugar poginuo na nagaznoj mini, pa je njega pogodilo u nogu. Pa su ga dovezli u Kraljevo u bolnicu. I to je bila prva žrtva za koju smo mi saznali. Al’ nekako si anesteziran. Valjda zato što ti.... tebe bombarduju jednako. Znači, ti više ni ne znaš. Sve te usrane godine... Ti imaš osam godina svakakvih ratova i svega. Anesteziran si. Prosto si anesteziran. Uopšte ne reaguješ na to nego odeš uveče u jedanest sati kod B, dođe B. Nas tri sednemo, izvadimo karte, izvadimo rakiju i sedimo celu noć. Nema ni veze više. Kao, ti samo gledaš da se sve to završi i da nekako... ne znam... da se svi... svi zdravi, zdravi vrate. Ne razmišljaš koliko će bolesni da se vrate. Ne razmišljaš o tome. Znači, ništa. Nego je to... Bombardovan si i nekako imaš neku čudnu foru koja te vozi. Imaš sve vreme čudnu foru, adrenalinsku foru koja te vozi, pretpostavljam. I to nije bilo aktuelno tada. U tom trenutku bombardovanja nije bilo aktuelno. Mada je meni sve to... Kao Srbija... Mi se borimo protiv bombardovanja... I sve to mi bilo sprdnja i sve to mi bilo smešno. Protiv kakvog bombardovanja se ti kao boriš, razumeš?

* Je l’ pričaš o onome što je dolazilo sa televizije ili. (Pravi pokret rukama za tajm aut) Izvini, hoćeš da prekinemo?
Može malo. Ajde za tri minuta... malo.
(Nastavak kroz nekoliko minuta)

* Pomenula si malopre da vam je ta priča o pobeđivanju il’ kako... da vam je gomila toga bila sprdnja?
Da.

.

* Je l’ se sećaš čemu ste se najviše podsmevali?
Slobodanu Miloševiću. Ma ne, bre, mislim, to je tako bila sprdnja jedna. Naročito kad ti gledaš... Ja sam bila užasno ljuta što sada... I prvi je došao V. Mali V. Mali V. je... dečko koji je godište moga brata, koga ja znam kao i mog brata jer su išli u vrtić zajedno. Mali V, jedan mali mrškast, onako dečkić. Povučen totalno.

* Izvini, koje je godište?
Sedamdeset šesto je. Koji dolazi s Kosova nabildovan. U ekscitiranom totalno stanju. U fazonu ha-ha-ha-ha. I ti odma’ shvatiš da nešto nije u redu. V, koji je nabildovan sav, ogroman, ćelav i nabudžen. I onda zapravo saznam posle toga da je... I V. da... V. sâm kaže... „Znaš ja“, kaže „tako sam ja otišao... sad u prvu izviđačku“, kako on to zove, „kao čistku“. I onda oni... oni sada naiđu na nekakvu kuću, albansku u kojoj oni ne znaju da li ima ljudi unutra ili nema. I onda taj neki kaže: „Pali!“ I on kaže: „Šta da palim?“ On kaže: „Kuću, jebem ti mater. Pali kuću.“ On kaže: „Šta da palim?“ I kad ti treći put kaže „Pali“, ti nemaš izlaza – ti zapališ. V. nije znao šta radi. V. nije imao... ja verujem... mislim... Posle se ispostavilo da V. pije puno lekova, da... To sve što je V. radio, on je to radio pod jednom dobrom dozom alkohola i tableta u kombinaciji. I da su oni svi pili zapravo puno tableta, puno alkohola i u takvim stanjima su ih vodili da pale i čiste zapravo kuće. Znači, koga god da su našli u albanskoj kući, oni su ubijali i palili. To je nešto što su radili. To znam. I to je ćale posle pričao... znači o tome... da su bili puno drogirani i da su to radili i da je.... On je... kad je došao... kad se vratio... pričao o mnogim stvarima. Zapravo... što je bilo super što priča o tome. Ali je užasno mnogo patio dok je to pričô. Patio je i dok je to gledô. Patio je... al’ je pričô koliko je sve to bilo besmisleno i koliko je odvratno i kol’ko je bilo totalno... ono... I onda je pričô o tome kako su postajale paravojne formacije koje su krale i odnosile i uzimale. Paravojne formacije, ne znam sad kako se zovu, koje su... verovatno su paralela Arkanovim nekim tim u Bosni... koji su odnosili, brate, televizore, ono... ko... sve što nađu od tehnike, kućne... što nađu... to sve tako. Čisti šljam. I to je kao tako bilo. I kao ništa ti, nit’ se ti mešaš, ti sediš kao i gledaš sva tvoja posla koja imaš tu. I gledaš nekako da tu... nekako ljude, te koje imaš... nekako vratiš kući. I ono što je bilo najinteresantnije... mislim... ništa nije bilo interesantno, sve je bilo odvratno. Ali... ono što je bilo tada i... to je taj V. koji je došao. I on je to tako pričô. To je meni bio prvi put... Susret sa... prvi zaista... prvi susret sa posledicama zapravo. Posle su počeli da dolaze... ne znam Kobra... ne znam... drugari koji su moje godište, znači ‘73. s kojim sam ja odrasla.

* Izvini, Kobra je osoba?
Jeste, da. On je... To mu je nadimak iz detinjstva. Nema veze sa ovim. Ne znam sada... Pa... ne znam kao... ti drugari kao I. Znaš, onda su oni počeli da dolaze i ovaj... drogirani, pijani i ludi totalno. To je danima bilo u gradu. Od jula kad su se svi vratili, danima u gradu su svi bili drogirani i pijani i u užasnim stanjima. E, sad iskreno to se nije...

* To je bilo ‘99?
Jeste. Jul ‘99. Jedan od njih je napravio porodicu, da ja znam. Ali to znači da ima ženu i decu kući, ali se ništa nije promenilo. Ostali nisu čak ni... nisu ništa uradili. I dan-danas isto se ponašaju i isto rade. I dandanas kad odeš u T, isto to vidiš. Znači, oni pijani, drogirani. Svi u gradu isto rade što su tad radili ‘99. kad su se vratili iz rata.

* Jesu li pričali o tome šta se dešavalo tamo?
Ne. Nikada. Ne. Meni ne. Ja o tome nisam... V. je jedini koji je to pričao... šta se tamo dešavalo. Ali V. je dosta promenio u svom životu u međuvremenu. Sada više... mislim... čak i ne živi u T. Nisam više ni sigurna. Nisam ga videla zadnjih par godina uopšte. Ali, tada kad sam ga videla je bio... baš se promenio i nekako... ono... bio sa nekom super ženom i dobili su bebu... I super je bio i... nekako u nekom baš dobrom fazonu. Ali, on je baš iskreno pričao o svemu sve vreme. Tako da pretpostavljam da je... ni ne znam šta je radio, ali ono... što znam... Tada, to pri kraju tog rata... je se desilo da... oni... Zapravo, njih nisu sa Kosova vodili kućama... puštali tako. Nego su ih odveli u Leskovac ili Pirot... Leskovac, ja mislim. U nekakve sportske hale i tamo su ih ostavili petnest dana da sede u tim sportskim halama. Da spavaju na tim... valjda zato što... Da su ih pustili da odmah svi odu kući... znaš kao... mi smo pobedili, bombardovanje je prošlo. Ti ljudi su bili rastureni totalno. Znači, i da su oni njih odmah pustili s Kosova da dođu kući, onda nikad to ne bi izgledalo kao mi smo pobedili. I sve je to super. Kao što je to Sloba napravio tada... Nego navodno ostalo stanovništvo je bilo u fazonu: „A, eto, mi smo oborili jedan mig. Oni nas više ne bombarduju. To je kraj.“ A niko nije pričao ko je šta tu potpisao. Šta se tu desilo zapravo, u celoj toj priči. Niko ništa. Nego, to je eto, kraj. Još samo da dođu ovi sa Kosova. Ali, odjednom oni ne dolaze. I sad... šta se dešava? I ćale uspe u jednom trenutku da kaže: „Mi smo u Leskovcu, eto. Doći ćemo.“ Kaže držali su ih kao stoku tamo. Da se spuste, zapravo. Da naprave vrstu prekida toga šta su radili, kako su doživeli sve i da dobiju, najverovatnije, taj osećaj pobede... ne znam čega. Samo ih nisu puštali... Dobre dve nedelje su ih držali tu. I ćale je na kraju, ne znam kako je... ni ne znam kako je to uradio... mislim da je svojom samovoljom se pokupio i došô sa tim nekim momcima iz... odatle. Vratio se kući.

Beograd 1999. godine

Photo: Stock

* Kakva je bila atmosfera kad su se oni vratili? Kako su reagovali ovi drugi? Pomenula si ti priču o pobedi nad NATO-om, da li je postojao osećaj pobede? U kojoj meri?
Nije postojao osećaj totalne euforije. Niko više nije bio trezan. Mislim, niko nije bio... Svi su... Oni su prihvatili taj osećaj euforije... u smislu... što su svi bili pijani i ne znam kakvi. A ovi su prihvatili... Nekako je sve vreme... Ja sam izlazila svako veče u grad. Preko dana sam išla na taj neki bazen... ne znam to, kao... i kao da sam se ponovo rodila. Ja sam imala... ne znam kako da kažem... kao da sam se... možda sam se negde suštinski plašila za svoj život. Jesam naravno, kako nisam, ali su... I onda sam bila u fazonu: ma jebeš sve, brate mili, znači kakve veze... Ali, to je to kratkoročno... Zapravo što ti... tebe taj adrenalin ne pušta. Nego sada te više ne bombarduju, a ti samo misliš kako je život strava i jako bitan. E, ta vrsta... ne znam kako da kažem... ta vrsta adrenalinskog šoka, verovatno je i njih ljude uhvatila. Oni su došli s Kosova, preživeli su... Znaš, niko tu nije razmišljao o posledicama, nego samo o tome da si ti preživeo nekakvo bombardovanje iz vazduha. Što jeste bilo zapravo... znaš negde... jeste na kraju bila poenta... Ali to je kao bila poenta tog leta, zapravo. Tog leta. I tog leta niko nije razmišljao o tome šta se zapravo dešava i šta se desilo i kakve su posledice i... Kol’ko tih ljudi zapravo tu strada i na koji način. I kako se nikada neće oporaviti.

* A kad je počelo, ako je uopšte počelo, da se priča ili da se razmišlja o tome?
Kad se pojavio...? Kad se pojavio Velja Ilić? Kad se pojavio? Kad je sedeo u onom bageru i...?

* Dvehiljadite, da.
Da. Onda je se desilo to... Da se sve pretvorilo... Zapravo, mi smo kao sve to... smakli Slobu... kao to sve okej. Da, jeste. Đinđić... I to je kao to. I onda se pojavio taj Velja Ilić, seljak čovek... iz bagera... kako je već... koji je bio opravdanje za nacionalizam. Tako što je imao najjaču privredu u malom mestu. Čovek domaćin... šest žena, osam dece... te neke priče... znaš kao... Kako je opravio svoj Čačak, tako je opravio sve. I to je sve tako. I onda kreće ta priča „zašto sam ja ratovao?“. Onda ide taj ego trip kao „zašto sam ja ratovao? valjda da bi imao nešto... zašto sam ja ratovao za ovu zemlju“... Sad je, to je bio... „zašto sam ja ra... zašto sam ja bio u ratu?“. Moj ćale to nije pričao. Moj ćale je bio u drugoj fazi. Vrlo lošoj. Što je bilo super u stvari, za tada. Ali, na primer, većina ljudi je to pričala kao: „Zašto ja... za ovu zemlju sam dao sve... pa i meni ova zemlja treba da dâ nešto. Pa, vidiš kako taj Velja, on je to postigô.“ To sve. Ja mislim da ljudi koji se nimalo nisu bavili sobom, i koji su u stvari, u najgorim govnima, bili su se slili u tu stanku, jebenu. I da su to najveći bolesnici, brate, u Srbiji koji postoje... On je vozio na tu seljačku foru i to je prosto bilo nešto opšte prihvatljivo. Da ti budeš nakaradan i pogrešan... Ko što i jesi. Došô s Kosova, bre, ubijô si bre, ljude tamo. I ti dođeš takav nakaradan sav i nastaviš da živiš. I onda odjednom nalaziš da si ti to radio za nekog drugog, ne za sebe. I to što si radio za nekog drugog, taj neko drugi treba da ti opravda. Pa onda,
u stvari, treba da se učlaniš u Veljinu stanku, da vi budete pobednici nekakvi. U ovoj državi dobijate puno nekakvih materijalnih dobara, zato što ste ubijali za ovu državu. E, to je bilo pogrešno kod Velje. E, to je bilo pogrešno kod sistema.

* A pomenula si da to nije nikad bila priča tvog oca?
Nije. E sada, moj otac je živeo sa mnom i sa mojim bratom. I to je bila sasvim jedna druga priča što mi nikada... Prvo, on je došô i rekô: „Meni je bilo mnogo teško“. Mi smo rekli: „Da, bilo ti je mnogo teško. Tek će sad da ti bude teško, zato što jeste.“ I onda je pričao o tome ko je koga ubio, kako je ubio, ko je išô, kako šta... kako je on živeo, gde je spavô. On je spavô u dečijem krevetu, dečijoj sobi... albanskoj kući... nekih ljudi koji su odatle otišli. Za njega je sve to bilo užasno potresno. On je to sve pregurao preko glave, ali nikad nije rekô da... da je to dobro prihvatio. Ne znam kako da ti kažem. Onda je došô. Bio je užasno depresivan i u stvari je imao somatskih problema. On je imao nekontrolisane reakcije organizma, tipa dehidracije, dijareje... ne znam... takve neke... povraćanje nenormalno, i svega. Da smo bili u fazonu: „Okej, aj sada malo kod neuropsihijatra, jer... mislim... znaš... to nije normalna reakcija“. I onda je on rekô: „Naravno“ i odmah čovek lepo otišô, pokucô neuropsihijatru na vrata i rekô... Sad je pitanje koliko je taj neuropsihijatar normalan koji ga je primio. I to isto... Nemaš ti službu kojoj ćeš da se obratiš, niti bilo šta. Ali je prepoznao što se ovaj javio i kao rekô mu je okej. Zaista je dobio antidepresive i pio ih je dve godine. Neke blage, ali svejedno, koji su primarno regulisali te somatske probleme koje je imao. A samim tim je i išao na razgovore sa tim čovekom. Sporadične, ali... ne nešto kontinuirane. Što opet s druge strane, i da je hteo i da je mogô da ide. On nije imao nikog drugog, nego jednog jedinog Čeličanina u T, neoropsihijatra, koji... eto tako... izašô mu čovek u susret, pa razgovarô s njim s vremena na vreme. Eto, to je... to je totalno bilo na ličnoj osnovi. Na tome što je on pokucô. I što mu nije bilo dobro. I što je imô nas da kažemo: „Slušaj, M, nije ti dobro“.

* Kakvi su bili vaši odnosi?
Pa, grozni naravno.

* Mislim, na odnose pre rata?
Pa, znaš kako... nemam pojma. Ja sam sa mojim ocem... nekako... uvek imala taj... kako da kažem... iskren, vatren i... težak odnos. Mislim... Znaš nije to... On je jedno... Kako da kažem... čovek je imô dvadeset tri godine kad sam se ja rodila. Bio je u vojsci dve godine kad sam se ja rodila. Žensko dete, pa to i nije nešto baš. Ipak, taj muškarac kad dođe u kuću, to je druga priča. Pa onda, s druge strane se sukobljavao... To da l’ me voli. On mene voli, ali isto tako me posmatra kao ženu. I kad sam trebala da postanem žena je imao najveću to... jer žene su kurve,
a sada odjednom ja... to dete... ja postanem. Pa me je on to suzbijao u smislu pubertetskog razvoja, i postajanja ženom i tako to. Imao je taj problem svetice i kurve izraziti, on psihički. Tako da smo mi imali prvo tih problema jako velikih... S tim što sam ja, naravno, pružala otpor i to me nikad nije interesovalo. Pa sam prvo primarno protestovala u životu protiv toga i ovaj i... Prosto, nisam nekako to. Odlično sam, to sad kad pogledam, borila se protiv toga sve vreme. I bilo kakvog tog patrijarhata ili ne znam uloga i svega. Ja se u to ne uklapam, niti tu pripadam, niti ću ikada da pripadam. I dan-danas živim svoj život onako kako ja mislim da treba da živim, a ne kako neko drugi to misli. I možda sam imala samo sreće, zapravo. Ja da budem jaka da to nekako tako sprovedem u delo. I tako je izgledalo zapravo, ta naša borba je tog trenutka došla do... nekog trenutka, na primer... što sam ja tada odlučila, posle tog leta, da krenem da živim sa čovekom... Eto, tako da živim. Bez toga da imam ikakav plan da se udam i otkud znam... nešto drugo da uradim, nego samo da živim. Onda je on... prvo nije... Prvo je bila reakcija ta... e sad, to je verovatno i pre rata bilo tako... da on tako reaguje. On je odbijao da prizna da ja živim sa tim čovekom i nije hteo da dođe u taj stan gde mi živimo. Jer to je zaboga... Sada ja živim sa nekim ko... kako bih rekla... a nisam se udala, nevenčana i to... šta će narod da kaže i sve ostalo, gde sam ja rekla: „Ja ne želim da se udam za tog čoveka. Samo hoću da živim s njim. Ništa više.“ I to je za njega bilo nepojmljivo... Ali onda je krenuo to na terapiju i ostalo. I onda je jednog trenutka prelomio i došô. Došô, doneo nam neku klopu. Došô nam u posetu i prihvatio ga kao takvog. E sad, oni su bili u ratu. On je isto bio u ratu. I je bio u Bosni. Čini mi se... ni ne znam... Možda je za njega to bilo ono kao... po nekoj patrijarhalnoj liniji. Nema veze nisam se venčala, ali opet ga je prihvatio kao nekog s kim sam se ja venčala. I primila ga u kuću kao mog čoveka, muža, a ne nekog neobaveznog tamo. Opet sam ja imala više obligacija prema I. posle tog upoznavanja mog oca i njega. I tako je nastalo prijateljstvo između njih dvojice. Ne znam da l’ je to...

Photo: James Nachtwey

* A da li su oni pričali... to bi mi bilo zanimljivo, o tome?
Pa, ne znam. Sada ne mogu da se setim, pravo da ti kažem. Ali, mislim da su bili tako ti... odrasli muškarci koji su preživeli rat. Jesu bili taj neki... Možda su se tako nekako sporazumeli. Znaš, nisu oni bre, neki tamo balavci. Znaš to je bio bre, ozbiljan čovek... ovaj neozbiljan... Kakva crna ozbiljnost? Čovek je bolestan. Nije to prosto... mislim da to... nije... Ne znam sad koliko je to sa tim ratom ili nije. Ja mislim da se nama rat desio. Malo posle toga kada je on počeo da ima te... Znaš, on je sad popio terapiju. Završio terapiju. Nije imao adekvatnu terapiju. Nije imao verbalnu terapiju. I onda je imao potrebu da tako... Ali ja mislim da je to taj postratni sindrom. Kada ti dobijaš nervne napade besa... zapravo, napade besa... te neke neurotične iz čistog mira. Neko počne nešto užasno da te nervira zato što nije uradio nešto nekako kako si ti zamislio il’ bilo šta. On je to počeo da dobija... 2006. Znači od ‘99, on je dve godine pio terapiju; išô je na razgovore; sve se završilo. Radio je. Sve ostalo... kao to sad nekako... I onda je počeo da dobija to: „Ja sam bitan. Ja sam... Moje je dobro“. I onda odjednom kada taj neko uradi nešto što se njemu ne sviđa, on tako dobije to pomračenje uma. I krene tako da priča svašta, nekakve gluposti. I onda sam ja došla s njim u konflikt jednog trenutka, što sam mu rekla: „Znaš, sada je dosta. Dosta je. U smislu, ja nisam udata.“ U međuvremenu se desilo da sam se rastala od tog, od sledećeg momka. Rešila da živim sama. I sad ja odjednom imam trideset i pet... četiri godine.... nije ni bitno. Živim sama. Znači, totalno me ne interesuje taj tip i vid odnosa kao što su brak, porodica. Bez toga da sad ja kao nešto eto moram... ili bilo šta. Nisam nekako to. E, onda on to ne može da prihvati. Negde misli da sam ja jednog trenutka... I to je nešto što nije mogao i pre da prihvati, ali način na koji mene on ponižava sada je možda bio drugačiji. U smislu, što me je možda... Moj brat se oženio ženom koja je tako nekako po njegovim merilima idealna. Nikada ništa drugo nije radila sem što je volela mog brata od svog petog razreda osnovne škole. Nikad nije izlazila, pila ili bilo šta radila drugo. I onda je on tako krenuo mene da omalovažava kao u fazonu... više: „D. je za primer, a ti si otpad sredine i ostalo.“ Tako što očigledno neko je otpad. Uvek je neko otpad, a neko je okej. Mislim da je njegova ta vrsta podvojenosti, zapravo... podvojene ličnosti i te takve, tako što je nešto super, a nešto bezveze, samo bilo pojačana tim ratom i time. Jer onda je on negde morao, verovatno... ni ne znam... da kaže ko je ispravan, ko je pogrešan. Ko je ovakav, ko je onakav. Ti moraš da sudiš. Ti u ratu moraš da sudiš i mislim da je njegovo suđenje došlo do toga da se on pojavio kod mojih... tetke koja je mene... taj S, moj brat, i ta tetka, i M, i moj drugi brat, i svi oni imaju ljudi porodične probleme izrazite, vrlo... sad nije ni bitno kakve... da je on došao i stao na muku najstrašniju, pričô kako su oni... Pored sve te muke koje imaju, on je krenuo da pljuje po njima i nešto to tako, onako u nekom napadu... Ja čak nisam reagovala u ime sebe, nego sam tako reagovala u ime tih ljudi i rekla sam da mislim da se njemu opet javljaju ti problemi, da ne može da se prizove pameti i to se javljalo tada. Nekako mislim da te vrste pomračenja su kod njega pojačane stresom koji je doživeo u ratu. I da, mislim da je tada bilo baš gadno. Ja sam mu to rekla negde u nekom... na M. smo bili kod brata. Sad je on izašao mene da isprati da idem ja kao na neki autobus. I mi smo bili na ulici i ja sam rekla da mislim da to nije okej. I da mu se opet javlja isti sindrom, da on to nije zalečio ili izlečio ili štagod. Da to nije način na koji treba da reaguje. Da
nije okej da dira te ljude ili bilo kakve ljude. Da su to borbe koje on ima sa sobom i da... sve ostalo. I onda je... onda je bio totalno... tu na ulici se drao na mene najstra... To je bilo da su ljudi hteli da me razdvajaju od njega. Ne znaju šta da rade. To je bilo... E, ja mislim da je to bilo sasvim pojačano posle rata i da je on... Ima periode kada mnogo pije. Kada bez obzira na terapiju, bez obzira na razgovore, bez obzira na sve... Da ima te periode kad se povuče u sebe... Kad misli da je sve pogrešno... Kad ima prosto te neke... nekakva pomračenja koja mu se dese i da to u stvari nikada nije... nije... Da je to bilo pojačano ratom i da on to nikada nije... Ni ne znam da li će... zapravo... bilo kakva vrsta terapije i šta sve mu je potrebno... zapravo. Sad je moj brat dobio devojčicu i sad će drugo dete i on sad je u fazonu „ eto, to je super“. I posle toga smo mi... nismo razgovarali jedno vreme i onda smo progovorili. Ja sam bila u fazonu: “E, sad me stvarno ne interesuje. Nit šta ćeš da radiš drugim ljudima. Ni sa svojim životom. Ni sa bilo čim. Boli me dupe, jer je meni moj život bitan. I zaista, nekog trenutka sam to rekla. I mnogo mi je bilo teško da tako presudim, jer ja imam puno razumevanja za to što se njemu u životu desilo na šta on nije mogao da utiče. Ali s druge strane, opet ne dam na sebe. I to je to. Međutim, ja kad sam to tako rekla i kad sam to rekla „svejedno mi je“, onda je i on nekako... valjda prezubio i smirio se. I kada ja nisam htela da mu dam nikakav materijal... Ja nisam htela da pričam s njim. Kad me to više nije interesovalo zapravo, onda je to verovatno... taj bes okrenuo na nešto drugo. Ne znam na šta. To ćemo da vidimo, ali...

* A šta misliš sad iz ove perspektive, u kolikoj meri je to neko sazrevanje i ratovi devedesetih, onda ta ‘99, odnos sa ocem... U kolikoj meri je to uticalo na izbore koje si ti pravila? Na tvoj profesionalni izbor?
Pa...

* Možda pomalo trapavo formulisano pitanje. Da li misliš da bi tvoj život izgledao drugačije da smo živeli u nekoj srećnijoj zemlji?
Apsolutno. Na moj život je jako uticalo. Na moj život jako, pošto...

* Na koji način?
Pa, na taj način što... kao prvo što bi možda to leto... tada... u toj zemlji Austriji... Da, to je bila poenta. Ja sam se tada vratila sa nemogućnošću... Vratila sam se u Srbiju, a znala sam da neću moći da izađem iz zemlje. To je bila poenta... Ja da sam bila na mestu svojih roditelja tada, ja bih odlučila da moje dete ostane tamo. Da se ne vrati. To niko nije mogao da zna, ali moj život bi sigurno drugačije izgledao. Sigurno, sto posto. Mnogo drugačije. Da se nije sve ovo desilo. Ja mislim... Ja sam bila neustrašiva... osoba koju... koja je sa četrnaest godina sama putovala
u zemlje Evrope. Bez toga... totalno... da sam razmišljala... Ne znam... Meni je to sve bilo normalno i blisko i totalno isto, i jezici i ljudi i kulture i sve živo. Onog trenutka kad me neko zatvorio, a zatvorio me je ‘92. u ovu zemlju, ja se uopšte lagodno nisam osećala. I da se to nije desilo, ja bih zaista sigurno studirala negde i u nekoj drugoj zemlji. I živela u nekoj drugoj zemlji ili živela u nekoj boljoj zemlji... u svojoj... nebitno. Ali zasigurno... zasigurno je kultura Srbije u ratovima najmanje moja kultura. Moja... i tada sa mojih sedamnaest godina... najmanje je bila moja kultura. Najmanje bila. Meni nikada sever nije bio hladan. Niti mi je neko ko radi od jutra do sutra bio stran i bezveze. Ja nisam bila ta vrsta osobe i to je prosto nešto što sigurno znam da... I nikada mi nije bilo teško da idem i da pričam i da... ne znam... šta god... radim sa ljudima drugačijim i drugim. Ta Srbija zatvorena i... ne znam kakva, uopšte nije bila u sklopu sa mojim mentalnim sklopom. Totalno nije bila u sklopu sa mojim mentalnim sklopom. I to je ono što mislim da je mene koštalo godina. Mislim, ja ću uvek biti ono što jesam. Samo što ja imam deset godina individualne psihoterapije iza sebe. Koja je počela ‘95, kad sam prvi put otišla kod terapeutkinje. I to što jedino ne mogu da oprostim jesu tih petnaest godina života. I tog kvaliteta. Ja... ja kad sam onog trenutka mogla da izađem iz ove zemlje, i kad sam mogla profesionalno da se ostvarim, ja sam počela da izlazim i da se profesionalno ostvarujem. To što je tog trenutka moja profesija bila vezana za aktivizam, to je nešto drugo ali... godine su prošle.

* Rekla si i „To ne mogu da oprostim“. Kome? Kada kažeš to...
Svemu. Životu. Ne znam.. mislim... svemu. Državi. Drugima. Sebi. Ne znam... Možda neko nije tako mlad sa sedamnaest godina da ne zna da odluči da ostane tamo ali... Mislim da ne mogu da oprostim svojih... Od... dvadesete... od svoje devetnaeste do svoje tridesete... Ne mogu da oprostim te godine. Ne mogu da ih oprostim. One nisu trebale da izgledaju tako. Ja nisam imala taj plan. ‘89, ‘90, ‘88... ‘81. nisam imala taj plan i takav plan za sebe. I uopšte se to nije uklapalo u ono što sam ja htela. I bila sam depresivna. Baš sam bila depresivna. To što nisam mogla da izađem iz zemlje, to je bilo užasno depresivno. Za mene je bilo strašno. I prva prilika kad mi se ukazala da izađem... To je bilo 2003, da idem u Budimpeštu... ja sam čekala tu vizu u redu nešto šeststo godina. Onda sam išla nekakvim vozom, autobusom, vozom... ni ne znam (smeh)... do Budimpešte. Tamo sam sama išla u... ne znam... neki hotel, gde je bio neki seminar. EIW je nama pravio neki seminar i ja sam išla na edukaciju, obuku i sve ostalo. I sve sam uredno došla i sve sam tako... kao da sam za tih... A pazi, nisam izašla iz zemlje... tada je već bilo dvanaest godina, nije... deset, jedanaest godina. I kao sve se pravim sve... Ovako se vrlo dobro sećam... tad sam išla na terapiju. I došla sam tamo... I to sam posle pričala terapeutkinji. I sve je bilo okej
dok jednog trenutka nisam izašla na ulicu. Prvi put sama. Sad idem da prošetam od svog hotela. Ta glavna ulica... nije glavna, nego neka velika u Budimpešti gde je moj hotel. Pa ovako velika gde je taj žuti metro, gde je najstarija linija, pa ovako tamo posle Dunav ovako (pokazuje rukama raspored). I ja idem na Dunav, na taj most koga se sećam iz ‘91. godine, kad sam bila na ekskurziji. Pa taj sa lavovima... onaj mnogo lep most. I ja idem tamo. Ima jedno mesto kojeg se ja sećam, tamo i idem ovako... Meni se sve vrti. Sve mi se zgrade ovako vrte oko mene. I to je tako veliko sve oko mene. I sve se vrti. I ja idem. I idem. I posle pričam na terapiji njoj. Ja sam mislila da ja imam napad panike od veličine. Ja sam... imala sam nekakav napad straha, nekakvog od nečega i vrtelo mi se. Svi ti dani u toj Budimpešti... Sve sam mislila da padam u nesvest, da nemam kiseonika i da... tako je to bilo. I onda je ona rekla: „Pa, vidite kako ste vi hrabri“, kaže „vidi kako ste vi hrabri, vama se vrti al’ vi idete.“ I to je bila fenomenalna rečenica koju je ona rekla tada. I da. I jeste. Posle mnogo godina mi se vrtelo kad uđem u neki veliki evropski grad. Odjednom počne da mi se vrti. Sve oko mene. Ali nije. Ja nisam imala taj plan za sebe. Nisam to... to me je koštalo mnogo. Tih deset godina koštalo me je.

Photo: André Kertész

* Možda će ovo pitanje zvučati čudno ali da li postoji nešto što ti je sve to iskustvo koje nije bilo lepo dalo dobro?
Pa, odrasla sam. Odrasla sam. To je fakat. Možda se osoba kao ja... Možda nisam morala nikad da odrastem. Možda sam mogla samo da se bavim modom, momcima (smeh) nekim površnim stvarima. Zašto bih se ja bavila socijalnim dešavanjem u državi, feminizmom i ostalim. Kako bih rekla... ne znam... Možda bih sad bila menadžerka u Coca-Coli, brate. (smeh). Ni ne znam, da li je to najgore zanimanje? Ali svakako mislim da sam odrasla. I da, da... I sad kad shvatim da sedamdeset posto ljudi na ovom svetu nema krov nad glavom... po statistici bukvalno nema krov nad glavom... sedamdeset posto. Ja sam preživela nešto što, verovatno proživljava još... minimum pedeset posto stanovništva na planeti. Što je onda super u stvari... jer onda stvarno mogu da kažem eto... da sam poradila na kvalitetu svog života. U smislu, da mogu da razumem mnogo što-šta i da se stavim u ulogu mnogih ljudi. Nažalost, na jedan težak način, ali sam to naučila... da mogu da se stavim u ulogu mnogih ljudi. I da onda vidim ljude, kao što su moje koleginice iz Stokholma koje zapravo idu u takva područija kao što su naša. Da pokušaju da shvate to što se tim ljudima dešava. Ali nikada, zapravo, ne mogu na pravi način da se stave u ulogu te osobe. Ja ću ih uvek razumeti na nekakav način, jer onda sad to ide iz mene. Ne ide, verovatno, ni iz koga drugog. E, zato mi je drago. Zato mi je drago, jer znam šta je siromaštvo i znam šta je...
strah od spolja i znam šta je patnja i bol ratna. I nekako znam šta je to. I to mi je zaista onako... Na kraju krajeva, ovaj svet je nekako i satkan od takvih ljudi, tih koji pate. I to mi je jako drago. Eto, to iskustvo mi je jako drago.

* Da li postoji nešto važno, nešto što te nisam pitala, a da misliš da je bitno da se kaže?
Pa, ne... Mislim da... Setiću se sutra kad prespavam. Pa, ne mislim. Mislim da je ovo stvarno za mene... za mene bilo užasno značajno. Jer ja nikada nisam pričala na ovaj način nekome o svemu ovome. I sa ove vrste distance. Ali, opet to nije nikakva distanca... to je moj život. Vrlo je realno i sve je prisutno u meni trenutno. Tako da mislim da je ovo za mene jako značajno. I mislim da ljudi treba na ovakav način da razmenjuju u grupama i uopšte, da razmenjuju informacije. Mislim da bi to bio jedan veliki korak ka ozdravljenju (smeh)... sve ukupno.

* Hvala ti.
Molim.

* Kraj feljtona. Celu knjigu "Slike tih vremena: Ratni veterani i veteranke" možete preuzeti ovde