Suvišni ljudi

Stanovnici kampova za izbeglice ili tražioce azila ne mogu se vratiti „odakle su došli“, jer ih zemlje koje su napustili ne žele nazad, njihova sredstva za život su uništena, a njihovi domovi opustošeni, porušeni ili pokradeni. Ali nema ni puta napred: nijedna vlada ne gleda blagonaklono na priliv miliona beskućnika, i svaka vlada bi učinila sve što može da novopridošle spreči da se trajno nastane. Što se tiče njihove nove, „trajno privremene“ lokacije, izbeglice su „na njoj, ali joj ne pripadaju“. Izbeglice istinski ne pripadaju zemlji na čijoj su teritoriji sklopljene njihove pokretne kućice ili podignuti šatori. Od ostatka zemlje domaćina razdvojeni su nevidljivim, ali veoma gustim i neprobojnim velom sumnje i prezira. Oni lebde u prostornoj praznini u kojoj je vreme stalo. Nisu se ni skućili, a nisu ni u pokretu; nisu ni meštani, a nisu ni nomadi

Knjige Zigmunta Baumana: Fluidni strah, Fluidna ljubav i Fluidni život, kao i knjigu Elijasa Kanetija Masa i moć možete poručiti direktno od izdavača: Mediterran Publishing, 21000 Novi Sad, tel: 021.661.20.90 e-mail: mediterran@neobee.net (www.mediterran.rs link kupite knjige. Za direktne porudžbine odobren je popust od 20%).

Intenzivna proizvodnja otpada zahteva efikasnu industriju odlaganja otpada; i, uistinu, ovo je postala jedna od najimpresivnijih uspešnih priča modernih vremena – koja objašnjava kako je bilo moguće da Kantovo upozorenje/slutnja sakuplja prašinu tokom dva veka.

Uprkos svojoj sve većoj količini i sve gorim bolovima, ljudski ostaci, taloženi revnošću i užurbanošću da uključe/isključe, aktivirani i neprestano ojačavani principom i praksom trojstva teritorije/nacije/države, mogli bi legitimno biti zanemareni kao prolazna i u suštini izlečiva iritacija, a ne smatrani i tretirani kao slutnja predstojeće katastrofe. Tamni oblaci činili su se svetlijim, a mračne slutnje su se mogle oterati smehom kao „proročanstva kraja sveta“ – najviše zahvaljujući modernom poduhvatu koji je u istoriji zabeležen pod imenima kao što su „imperijalizam“ i „kolonizacija“. Taj poduhvat je služio, pored svojih drugih funkcija, kao fabrika za odlaganje i reciklažu sve većih zaliha ljudskog otpada. Neverovatna prostranstva „devičanske zemlje“, koja su bila otvorena za kolonizaciju imperijalističkom težnjom za invazijom, pokoravanjem i dogradnjom, mogla su biti korišćena kao deponija za one koji su bili nepoželjni kod kuće i služiti kao obećana zemlja za one koji su pali ili su bili gurnuti sa palube, kako se mašina progresa ubrzavala i napredovala.

U to vreme, svet se činio veoma punim. „Pun“ je drugi – „objektovan“ – izraz za osećanje gužve. Prenatrpanosti, da budemo precizniji.

Nema više kipova slobode koji bi okupljali potlačene i napuštene mase. Nema više staza za bekstvo i skrovišta ni za koga, osim za nekoliko neprilagođenih i kriminalaca. Ali (pošto je ovo, verovatno, najupečatljiviji efekat novootkrivene punoće sveta) takođe nema ni bezbednih i udobnih chez soi, kao što su dramatično i bez svake sumnje pokazali događaji od 11. septembra.

Kolonizacija je omogućila Kantovim sumnjama da sakupljaju prašinu. Međutim, takođe je učinila da izgledaju, kada je sa njih konačno skinuta prašina, kao proročanstvo apokalipse umesto vesele utopije, kako je Kant i nameravao. Kantova vizija sada tako izgleda jer, zbog varljivog izobilja „ničije zemlje“, ništa nije moralo biti urađeno, pa tako nije ni urađeno tokom ova dva veka da bi se čovečanstvo pripremilo za otkrovenje konačne punoće sveta.

Kako poslednje tačke koje nose oznake ubi leones brzo nestaju sa svetske mape, i kako poslednje među udaljenim neistraženim teritorijama potražuju sile dovoljno moćne da zapečate granice i odbiju ulazne vize – svet se u svojoj suštini pretvara u planetarnu graničnu teritoriju…

Neistražene teritorije su, istovremeno, u svim vremenima bile poznate kao fabrike raseljavanja i reciklaže za raseljene. Ništa se drugo ne može očekivati od njihove nove, globalne podvrste – osim, naravno, novog, planetarnog obima proizvodnje i reciklažnih problema.

Da ponovim: ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme – iako su upravo te lokalne situacije te koje željno traže, iako uzalud, postojeće političke institucije, jedine političke institucije koje smo zajednički izmislili do sada, i jedine koje imamo.

Ove institucije su od početka i tokom svoje istorije bile upletene u strastvene (herkulovske po nameri, sizifovske u praksi) napore da se zapečati jedinstvo države i nacije sa teritorijom, tako da nije čudo da su sve takve institucije postale i ostale lokalne i da je njihova suverena moć da sprovedu izvodljive (ili, zapravo, legitimne) delatnosti lokalno definisana.

Svuda po svetu su rasuti „garnizoni ekstrateritorijalnosti“, deponije za neodloženi, i tako nereciklirani otpad globalne neistražene zemlje.

Tokom dva veka moderne istorije ljudi koji nisu uspeli da postanu građani – izbeglice, dobrovoljni i nedobrovoljni migranti, „raseljene osobe“ tout court – bili su prirodno shvaćeni kao stvar zemlje domaćina i tretirani su kao takvi.

Tek nekoliko nacionalnih država koje popunjavaju mapu modernog sveta, ako takvih uopšte ima, nije lokalno utvrđena u formi suverenih prerogativa. Nekada voljno, a nekada oklevajući, praktično su sve one morale da prihvate prisustvo stranaca unutar svoje zauzete teritorije i da prime sukcesivne talase imigranata koji su bežali ili su bili proterani iz područja moći drugih suverenih nacionalnih država. Međutim, onda kada uđu, ovi naseljeni i sasvim novi stranci na isti način padaju pod jedinstvenu i nepodeljenu nadležnost zemlje domaćina. Ta zemlja je bila slobodna da upotrebi ažurirane, modernizovane verzije dveju strategija, koje su bile opisane u Tristes tropiques Kloda Levi-Strosa kao alternativni načini suočavanja sa prisustvom stranaca; pri odluci da se pribegne takvim strategijama – ona je mogla da računa na svesrdnu podršku svih drugih suverenih snaga na planeti, koje su brižno čuvale neprikosnovenost trojstva teritorije/države/nacije.

Na raspolaganju je bio izbor između antropofagičnih i antropoemičnih rešenja za problem stranaca. Prvo rešenje svodilo se na „izjedanje stranaca“, koji, bukvalno, žive kao u kanibalizmu, koji su navodno praktikovala određena drevna plemena, ili u njegovoj sublimiranoj, duhovnoj verziji, kao u silom potpomognutoj kulturnoj asimilaciji koju skoro univerzalno praktikuju nacionalne države sa namerom unošenja glasnika strane kulture u nacionalno telo odbacivanjem nesvarljivih delova njihovih kulturnih nasleđa. Drugo rešenje značilo je „povraćanje“ umesto proždiranja stranaca: njihovo prikupljanje i izbacivanje iz oblasti državne moći ili iz sveta živih (baš kao što je Orijana Falači – znamenita italijanska novinarka sa velikim uticajem na javno mnjenje – predložila da mi, Evropljani, treba da radimo sa ljudima koji obožavaju svoje bogove i demonstriraju čudne navike prilikom korišćenja toaleta).

Zapazimo, međutim, da je traganje za bilo kojim od ova dva rešenja bilo razumno samo na osnovu dveju pretpostavki: da postoji jasna teritorijalna podela između „unutrašnjosti“ i „spoljašnjosti“, te potpunost i nedeljivost suvereniteta sile koja bira strategiju unutar svog područja. Nijedna od ove dve pretpostavke danas nema mnogo kredibiliteta u našem fluidnom, modernom, globalnom svetu, a time su šanse korišćenja bilo koje od ove dve ortodoksne strategije, u najboljem slučaju, male.

Sa testiranim načinima delovanja, koji više nisu na raspolaganju, čini se da smo ostavljeni bez dobre strategije za pridošlice. U vremenima kada nijedan kulturni model ne može autoritativno i delotvorno da polaže pravo na superiornost nad drugim modelima u igri, i kada su državotvorna i patriotska mobilizacija prestale da budu glavni instrumenti društvene integracije i samopotvrđivanja države, kulturna asimilacija se više ne predviđa. Pošto deportacije i proterivanja dospevaju u dramatične i veoma uznemirujuće televizijske emisije, sa velikim potencijalom da izazovu javnu osudu i da stave mrlju na međunarodni kredibilitet počinilaca, većina vlada će radije, ako može, da se drži dalje od nevolja, zaključavajući vrata svima koji kucaju i traže sklonište.

Sadašnji trend drastičnog smanjivanja prava na politički azil, udružen sa upornim odbijanjem ulaska „ekonomskim migrantima“ (osim tokom nekoliko prolaznih trenutaka kada biznis zapreti da će se preseliti tamo gde je radna snaga, ako se radna snaga ne dovede tamo gde je biznis želi), ne nagoveštava novu strategiju u vezi sa fenomenom izbeglica – osim odsustva strategije i želje da se izbegne situacija u kojoj to odsustvo uzrokuje političko poniženje. U takvim okolnostima, teroristički napad 11. septembra pružio je ogromnu pomoć političarima. Zajedno sa mahanjem optužbama zbog iskorišćavanja socijalnih fondova zemlje i preuzimanja poslova, ili zbog donošenja u zemlju davno zaboravljenih bolesti kao što je tuberkuloza, ili onih novijih kao što je sida, izbeglice sada mogu biti optužene da igraju ulogu „petokolonaša“ u ime globalne terorističke mreže. Sada konačno postoji „racionalan“ i moralno neoboriv razlog da se prikupe, zatvore i deportuju ljudi sa kojima čovek više ne zna šta da radi i za koje čovek uopšte ne želi da sazna. U Americi, a ubrzo posle toga i u Britaniji, pod sloganom „antiteroristička kampanja“, strancima su brzo oduzeta osnovna ljudska prava koja su do sada izdržala sve preokrete istorije od Magne Carte i Habeas Corpusa. Stranci sada mogu biti zatvoreni na neodređeno vreme na osnovu optužbi protiv kojih se ne mogu braniti, pošto im nije rečeno ni koje su to optužbe. Kao što Martin Tomas jetko zapaža, od sada, u dramatičnom praktikovanju osnovnog principa civilizovanog zakona, „dokaz krivične optužbe je suvišna komplikacija“ – barem što se tiče stranih izbeglica.

Vrata mogu biti zaključana, ali problem neće nestati, koliko god da je brava čvrsta. Brave ne mogu ukrotiti ili oslabiti sile koje uzrokuju raseljavanje i čine ljude izbeglicama. Brava može pomoći da se problem ne vidi i da se o njemu ne razmišlja, ali ga ona ne može silom izbrisati.

I tako, sve više, izbeglice se zatiču u unakrsnoj vatri; preciznije, u nerazrešivoj situaciji.

Oni su silom proterani ili su zaplašeni kako bi sami pobegli iz svojih zemalja, ali im je odbijen ulazak u bilo koju drugu. Oni ne menjaju mesta; oni gube mesto na zemlji, katapultirani su u „nigde“, u Ožeov „non-lieux“ ili u „nedođiju“ Garoa, u „Narrenschiffen“ Mišela Fukoa, u lebdeće „mesto bez mesta, koje postoji samo po sebi, koje je zatvoreno samo po sebi i u isto vreme je predato beskraju mora“ – ili (kao što Mišel Ažije sugeriše u predstojećem članku u časopisu Etnografi) u pustinju, koja je po definiciji nenaseljena zemlja, zemlja koja odbija ljude i koju ljudi retko posećuju.

Izbeglice su postale, u karikiranoj sličnosti sa novom moćnom elitom globalizovanog sveta, primer za tu ekstrateritorijalnost u kojoj su potopljeni koreni sadašnjeg precarité ljudskog stanja, tog predvodnika današnjih ljudskih strahova i zebnji. Ti strahovi i zebnje su se, uzalud tražeći odušak, preneli na popularnu ljutnju i strah od izbeglica. Oni ne mogu biti deaktivirani ili rastureni u direktnom suprotstavljanju sa drugim oličenjem ekstrateritorijalnosti, globalnom elitom koja lebdi izvan dohvata ljudske kontrole, previše moćna da bi joj se moglo suprotstaviti. Izbeglice su, suprotno tome, glineni golubovi za ispoljavanje viška strepnje…

Prema podacima kancelarije Visokog predstavnika UN za izbeglice (UNHCR), postoji između 13 i 18 miliona „žrtava prinudnog raseljavanja“, koji se bore za opstanak izvan granica svojih zemalja (ne računajući milione „internih“ izbeglica u Burundiju i Šri Lanki, Kolumbiji i Angoli, Sudanu i Avganistanu, osuđenih na lutanje zbog beskrajnih plemenskih ratova). Među njima, više od šest miliona se nalazi u Aziji, sedam do osam miliona u Africi; postoji tri miliona palestinskih izbeglica na Bliskom istoku. To je, svakako, konzervativna procena. Nisu sve izbeglice definisane (ili navodno definisane) kao takve; samo određen broj raseljenih lica je imao tu sreću da se pronađe na UNHCR-registru i da bude pod njegovom brigom.

Gde god da odu, izbeglice su nepoželjne i, bez svake sumnje, znaju da je to tako. Istinske „ekonomske migrante“ (to jest, ljude koji se vode idejom „racionalnog izbora“ i tako pokušavaju da pronađu sredstva za život tamo gde ih mogu naći, a ne ostaju tamo gde ih nema) otvoreno osuđuju te iste vlade koje se uporno trude da učine „fleksibilnost rada“ glavnom vrlinom svog glasačkog tela i koje bodre nezaposlene pripadnike svoje nacije da „se popnu na svoje bicikle“ i odu tamo gde se nalaze kupci radne snage. Ali sumnja u ekonomske motive takođe se preliva na one pridošlice za koje se ne tako davno mislilo da su koristili svoja ljudska prava kada su bili u potrazi za skloništem od diskriminacije i progona. Putem ponavljajuće asocijacije, termin „tražilac azila“ stekao je omalovažavajuće značenje. Mnogo vremena i umnog kapaciteta državnika „Evropske unije“ se koristi u osmišljavanju sve sofisticiranijih načina zatvaranja i utvrđivanja granica, kao i najfunkcionalnijih procedura oslobađanja od onih koji su, u potrazi za hlebom i skloništem, ipak uspeli da pređu granice.

Da bi se politički izvukao, Dejvid Blanket, britanski sekretar za unutrašnje poslove, je predložio da se zemlje porekla izbeglica ucenjuju ukidanjem finansijske pomoći zemljama koje ne prime nazad „odbijene tražioce azila“. Ovo nije bila potpuno nova ideja. Blanket želi da „nametne brži tempo promena“, žaleći se da je, zbog nedostatka poleta među drugim evropskim liderima, „napredak još uvek previše spor“. On se zalaže za stvaranje sveevropskih „združenih operativnih snaga za brzo reagovanje“ i „namenskih snaga nacionalnih eksperata“ koje bi „definisale zajedničke procene rizika koje identifikuju slabe tačke u EU… spoljne granice, koje se suočavaju sa problemom ilegalnih imigracija vodenim putem i bore se sa problemom trgovine ljudima [novi termin osmišljen da zameni nekada plemenit koncept ‘prelaska’]“.

Uz aktivnu saradnju vlada i drugih javnih faktora, koji u potpomaganju i podsticanju raširenih predrasuda nalaze jedinu zamenu za suočavanje sa istinskim izvorima egzistencijalne neizvesnosti koja opterećuje njihove glasače, „tražioci azila“ (kao oni koji prikupljaju snage u nebrojenim Sangatteima – izbegličkim kampovima u Evropi, koji se spremaju za invaziju britanskih ostrva ili oni koji se spremaju da se nasele, ako ne budu zaustavljeni, u kampovima stvorenim po porudžbini nekoliko kilometara od domova glasača) zamenili su zle veštice, duhove nepokajanih zlikovaca i druge zlobne utvare i bauke iz urbanih legendi. Novi i brzo rastući urbani folklor, sa žrtvama kojima ova planeta daje ulogu glavnih negativaca, prikuplja i reciklira materijal užasnih horor priča koje su u prošlosti bile izuzetno tražene, stvorene nesigurnostima gradskog života, baš kao i danas.

One migrante, koji uprkos najdovitljivijim strategijama ne mogu biti ekspresno deportovani, po vladinom predlogu treba zatvoriti u kampove izgrađene u, po mogućstvu, udaljenim i izolovanim delovima zemlje – što je korak koji transformiše proročanstvo koje se samo obistinjuje u verovanje da imigranti ne žele ili ne mogu biti asimilovani u ekonomski život zemlje – i tako se, kao što Geri Jang zapaža, „u praksi podižu bantustani širom unutrašnjosti Britanije, ograđuju se izbeglice tako da budu izolovane i ranjive“. (Tražioci azila, kako Jang ističe, „pre su žrtve zločina, nego što su počinioci“.)

Od izbeglica koje su na spisku UNHCR-a, 83,2 posto onih u Africi smešteno je u kampovima, kao i 95,9 posto onih u Aziji. Do sada, u Evropi je samo 14,3 posto izbeglica zatvoreno u kampovima. Malo je znakova nade, za sada, da će se pozitivna razlika u korist Evrope dugo održati.

Kampovi sa izbeglicama ili tražiocima azila su privremeni objekti koji su postali trajni blokiranjem njihovih izlaza.

Stanovnici kampova za izbeglice ili tražioce azila ne mogu se vratiti „odakle su došli“, jer ih zemlje koje su napustili ne žele nazad, njihova sredstva za život su uništena, a njihovi domovi opustošeni, porušeni ili pokradeni. Ali nema ni puta napred: nijedna vlada ne gleda blagonaklono na priliv miliona beskućnika, i svaka vlada bi učinila sve što može da novopridošle spreči da se trajno nastane.

Što se tiče njihove nove, „trajno privremene“ lokacije, izbeglice su „na njoj, ali joj ne pripadaju“. Izbeglice istinski ne pripadaju zemlji na čijoj su teritoriji sklopljene njihove pokretne kućice ili podignuti šatori. Od ostatka zemlje domaćina razdvojeni su nevidljivim, ali veoma gustim i neprobojnim velom sumnje i prezira. Oni lebde u prostornoj praznini u kojoj je vreme stalo. Nisu se ni skućili, a nisu ni u pokretu; nisu ni meštani, a nisu ni nomadi.

Uobičajenim terminima opisa ljudskih identiteta, oni se ne mogu opisati. Oni su otelotvorenje „neodlučivih“ Žaka Deride. Među ljudima kao što smo mi, koje drugi hvale i koji sami sebe hvale zbog umeća mišljenja i samopreispitivanja, oni su ne samo nedodirljivi, već i nepojmljivi. U svetu do vrha ispunjenom zamišljenim zajednicama, oni su i nezamislivi. I upravo poricanjem prava tih ljudi da budu zamišljeni, oni ostali, okupljeni u istinskim zajednicama ili zajednicama za koje se nadaju da će postati istinske, traže kredibilitet za sopstveni trud zamišljanja.

Širenje izbegličkih kampova je sastavni proizvod/manifestacija globalizacije, kao gustog arhipelaga zaustavnih nedođija, kroz koje se kreću članovi nove putujuće elite na svojim putevima oko sveta.

Atribut koji dele putnici svetom i izbeglice jeste njihova ekstrateritorijalnost: njihovo istinsko nepripadanje mestu, to što su „u“ prostoru ali ne i „iz“ prostora koji fizički zauzimaju (putnici svetom u sledu, doduše, kratkotrajnih momenata, a izbeglice u beskonačno razvučenom nizu momenata).

Koliko mi znamo, nedođije zaključanih izbegličkih kampova, slično gostionicama nasred puta, u kojima odsedaju nadnacionalni trgovci, mogu predstavljati mostobrane dolazeće ekstrateritorijalnosti, ili (u daljoj perspektivi) laboratorije u kojima se desemantizacija mesta, krhkost i zamenjivost značenja, neutvrđenost i plastičnost identiteta, te, iznad svega, nova trajnost prolaznosti (a to su sve konstitutivne tendencije „fluidne“ faze modernosti) podvrgavaju eksperimentima pod ekstremnim uslovima: testirani na način sličan ispitivanju granica ljudske podložnosti i pokornosti, a načini utvrđivanja tih granica su isprobani u koncentracionim logorima „čvrste“ faze moderne istorije.

Kao i sve druge nedođije, izbeglički kampovi se karakterišu planiranom, unapred programiranom i usađenom prolaznošću. Sve takve instalacije su zamišljene i planirane kao rupa u vremenu, kao i u prostoru, privremeni prekid vremenskog sleda izgradnje identiteta i teritorijalne pripadnosti. Ali lica koja ove dve vrste nedođije pokazuju dotičnim korisnicima/zatvorenicima veoma se razlikuju. Dve vrste ekstrateritorijalnosti se talože, da tako kažemo, na suprotnim stranama globalizujućeg procesa.

*Knjigu Fluidna ljubav: o krhkosti ljudskih veza preveli su Nataša Mrdak i Siniša Božović

(KRAJ)