Lepota grada je u truleži

Stranci ne mogu da odole ”Znaku pitanja”. Kafa poslužena u džezvi, s ratlukom i dve kocke šećera, šoljica liči na fildžan, ali... osim istorijskog daščanog poda sve je tu – internacionalno. Oseća se zamka za turiste. Ovog puta smo samo pili, počeli smo sa pivom a završili s medovačom i šljivovicom, posmatrajući različite turističke parove...

Nišlija, Ruzveltova Pada mi na pamet otkačeni Bermudski trougao: Lorenco – 6 i 400 – Nišlija.

„Nišliju“ spominjem u ovom kontekstu, jer sam i tu probao brizle i prilično su dobre. A cene u lokalu su za Dance kao narodna kuhinja; klošari iz Kopenhagena bi se mogli ovde hraniti, ali do Singidunuma 100 somuna a o plastičnim sendvičima iz vozova da i ne govorimo.

I „Nišlija“ ima baštu, kuvar i konobar su simpatični i ljubazni – i to je izgleda pravilo da najlepše manire nađete na mestima koja su spolja ćumezi, dok vas u „prestižnim“ (čuj: prestižnim!) objektima dočekaju nacistički konobari i upravnici konc-lagera. Dok smo pili pivo iz mrzlih čaša, za susednim stolom nas je zabavljalo društvo koje se sastojalo od jedne mršave žene koja je pušila dugi Winston i psovala kao nenormalna i dvojice smotanih prečana koji su se očigledno nadali da će im se posrećiti nakon pića. „Nišlija“ je verovatno najjeftiniji restoran u gradu.

*

Kuća Cveća Budući da je Dančev avion poletao u 8 uveče, poslednji dan smo mogli iskoristiti i za obilazak Muzeja 25. maj. Povod je ona izložba ”Zlatni album – Tito i Jovanka kao modne ikone”. Muzej se naravno više ne zove tako. Hodamo razrovanim stazama muzejskog kompleksa dok oko nas bruje glasovi slovenačkih turista. (Kič rečenica koja iz knjige leti napolje.) Kasnije sam formulisao ideju da u objektu rade zombiji: svi su tromi, uspavani, niko ništa ne zna, bezvoljni su; možda je neki nesvrstani gost dao da se u park posadi pelcer tajanstvenog drveta što daje „opojne aromatične supstance“, koje sada poslednji preživeli zaposlenici tajno konzumiraju i uživaju u tome da po vasceli dan budu oblejani? Prvo smo otišli u Kuću cveća. Eriksen ispaljuje bajate viceve o izložbi štafeta (lule za hašiš?; dildoi?). Sve vreme me spopada misao o Velikoj Organizaciji. Veliki Red je postojao još 1945, o svemu se vodilo računa – to se naprosto vidi po minucuozno vođenoj evidenciji štafeta i pozdravnih poruka dok je rat još trajao. Zgrade su, kao što rekoh, u fazi propadanja, a i sami eksponati. Ali: kako je nekad svaka sitnica bila na svom mestu! Pre nego što zaposle hauzmajstora ili instalatera ili stolara, provere je l’ mu tatek bio za četnike ili ustaše ili partizane i da li mu se ujka u inostranstvu pederira ili se baba sa sela zaljubila u Staljina, pa ako prođe test – evo njega: radi za Tita. Ali današnji je utisak: sve propada. (”Zub vremena”, brate.) Na vunenim čarapama neke narodne nošnje u staklenoj vitrini vidi se rad moljaca i nešto žućkasto, staze su razrovane jer se kompleks ”renovira”. Kada dođemo do kraja Starog muzeja, želimo nešto da pitamo čuvara koji sedi u vrtu, zamišljen, nepomičan kao vošana figura – i ja pomislim da je mrtav. Tek kada ga treći put oslovimo sa ”Oprostite ...”, okrene se polako kao zombi, prazno nas pogleda i razvuče: ”Ne znam, stvarno ...”. Mora da ovde gaje neku drogu. Kasnije, kada smo nešto pitali i čuvara na izložbi koja je postavljena istovremeno s Titom i Jovankom - „Moda u Hrvatskoj do 1960“ - primetim da su čuvareve oči zakrvavljene, a on da je uspavan i nema pojma. Na recepciji radi dečko s reggae frizurom, on je omladina, ali čak i na engleskom deluje kao da ništa ne zna o muzeju. Ovde rade naduvani ljudi. Gledamo slike; Tito u sombreru prima novogosišnju čestitku od Rankovića u šeširiću; smejemo se. Jovanka češlja Tita na Brionima jer mu je vetar razbarušio kosu. Prva poseta Jovanke i Tita SSSR-u: ljubomorni pogled; Selasijeva žena i Jovanka --- koma.

Ali, Eriksen se onda navukao na izložbu „Drugarice i moda”, o fashion trendovima u Hrvatskoj do 1960. Kada je spazio onaj video-snimak jugonostalgičarske modne revije iz 1980-ih – dobri komadi u pionirskim odorama – seo je i počeo da slini.

”Eriksene, nemoj drkati u Kući cvijeća, sunce mu jebem!”

”Ovo nije kuća cvijeća.”

”Ne budi formalist!”

”Može li se dobiti ovaj video?”

”Hoćeš i u Švajcarskoj drkat?”

”Kako si me skužio?”

*

Promaja, Karađorđeva Pretposlednjeg smo dana išli na devedesetominutno krstarenje brodom po Savi i Dunavu; nismo tempirali dolazak kako treba, ostalo nam je nekoliko sati vremena do ukrcavanja, pa smo obišli lokacije u blizini. Kafić ”Velike stepenice”: aperitiv pina colada i pogled na Savu; prava lokacija za turiste; zatim siđemo i pređemo prugu, pa u kafe ”Kran”: gin i tonic i bežični internet; pa zatim lagani ručak u ”Promaji”. 

Lignje na žaru, leskovački uštipci, novopazarski ćevap – uzmite to. Hlepčići su sveži. (Kvalitet hleba je ono što ume da odbije, čak i kada je hrana dobra i jeftina; naročito je loš običaj podmetanje bajatih somuna koji se samo bezosećajno podgreju tako da se opečete, a ipak osećate kako je pecivo od juče.)

Samo je piće turistički preskupo, i naravno da fali pivo u bocama od pola litre. 300 dinara za flašicu belog vina ”terra lazarica” od 0.187 je pljačka.

Ali, hrana je odlična.

*

Posle neuspelog pokušaja da nađemo brizle (”uklete beogradske brizle”) u ”Mlavi”, prošetamo se uzbrdo do birca ”Kajmakčalan”; to je mesto gde se uz hladno Nikšićko čovek oplemeni, pozdravi se s Dragicom konobaricom, ekipom koja trenira karate u Vračaru i – ako ima sreće – ne potuče se ni sa kim. Danac i ja se nešto sporečkamo. Ustanem i odem doma. 

Sledećeg dana on je trebalo da krene autobusom na Kosovo. Već smo bili na autobuskoj stanici i kupili povratnu kartu za njega do Kosovske Mitrovice a posle sam s njegovog višekratno krpljenog hewlett packarda skajpovao hotel znakovitog imena ”North City” da rezervišem sobu za dva noćenja. Budući da je u poslednje vreme opsednut izveštajem Dicka Martyja o trgovini organima, poslao sam mu sms: 

”Ako te kidnapuju Albanci, kaži da si alkoholičar pa da ti je jetra neupotrebljiva, a ni mozak ti ne valja kad si dragovoljno došao ...” 

Očekivao sam da ću sledeća dva dana moći pisati i prevoditi na miru (već sam bio preveo prvo poglavlje njegovog pornografskog romana ”Nani” i spremio se da to ponudim NNK-u jer vlasnik Mire je pravi erotoman, iako stidan kao svi Crnogorci), i posle radnog dana krenem na izlet u Pančevo. Idem peške prema Dunav stanici i gledam svoja posla. Kad ono: dobijem sms dok sam bio u ulici Kraljice Marije: 

Laza sms: ”Pivo pomirenja kod Radeta?”

Maza sms: ”Znao sam: već su te kidnapirali.”

Laza sms: ”Flertujem ja s recepcionerkom, kad se nešto setim, bolje da ne odem...”

Maza sms: ”Usral si se.”

Laza sms: ”Da, da, nego pivo pomirenja kod Radeta?”

Jebeš Pančevo, idemo k Radetu.

*

Kod Radeta, kod Savskog mosta (Braće Krsmanović) Bili smo već nekoliko puta u ”Kod Radeta”. Lokacija se službeno zove SUR Mimi, ali to znaju samo inkasanti. Eriksen, njegov sin Wilhelm i ja smo tu popili Tuborg prošle zime, a onda smo otišli na stadion C. Zvezde, jer Dančev sin – i sam nogometni huligan sa zatvorskim iskustvom i zabranom ulaska na neke stadione – voli crveno-bele. Meni kao crno-belom je sve to bilo onako... ali sam preko volje odgledao prvo kolo prolećnog dela Jelen super-lige. Dobro, sada smo uzeli Lav. Rade je simpatični gazda, koji radi i kao kuvar i kao konobar; roštilj na vaše oči spremljen, osobno seckan luk preko salate od paradajza, lebac se ne štedi, dobijete pola hleba bre, porcije su personalizovane po želji, može 3 ćevapa, jedno jaje na oko, pola porcije pomfrita, stolovi prekriveni mušemom se klimaju, na zidu natpis ”Svaka lomljava se plaća” (ono o veresiji je skinuto), sve šašavo, ali kad uveče zapeva ona kako se zove i što ne nosi gaće, ali... dobro je i po danu, kada nema glazbe već samo telkač.

Mesto je kultno i jeftino...

Celu radnju drži Rade na plećima, sinovi ne vole mnogo da rade, tata ih tera sa sve manje uspeha:

”Hajde deco malo da radite a ne samo da se prcate”, čuo sam ga pre dve godine, ali sada ih je već teže uloviti jer imaju autač pa landraju po ceo dan.  

Eriksen ”zapodene razgovor” s Cigančićima u blizini dok ja naručujem pivo; šta to pišu kredom po pločniku, zanima ga? ”Pa to su mali pisci”, veli mi posle on oduševljeno. 

Posle, dok se vraćamo, prevodim mu šta su mali pisci napisali – ”puši kurac pederu”,  ”ne prelazi ovo majmune”, ”jebem ti mamu”, a ima i crteža koji ”plastično ilustruju” tekst. Zatim smo uzeli taksi do ”6 i 400”, ali to ste već pročitali. 

*

Tog jutra, pre nego što sam pošao u grad, surfam malo na terasi po lapiću i slučajno naletim na članak o meni na Novoj Srpskoj Političkoj Misli; Ana Selić još u januaru 2011. đuture ili na kamare napada sve izdajnike redom, počevši od Jergovića (čiji li je on izdajnik?), preko stanovitog P. Lukovića, pa do poslednjeg dobitnika nagrade V.B.Z.-a Novakovića. Naravno da je sumnjivo što toliki srpski izrodi dobijaju tu hrvatsku nagradu i naravno da sam i ja potpao pod paljbu (ali, bar sam dobio pridev „srpski“!). Međutim, dobio sam ime Zlatko, a Selićeva očito nije ni pipnula knjigu već je samo copy/pastovala obrazloženje žirija i zaključila da ”samo takva slika Beograda može biti nagrađena u Hrvatskoj koja je aplaudirala NATO bombama 1999.”, što je uostalom i mišljenje nekog novinara s Radio Beograda, stanovitog Leposavića, koji je – gle poveznice s ovim delom bedekera – godinama radio kao kustos u Muzeju 25. maj.

Ali to samo po sebi ne bi bilo vredno spomena, već mi je tek tada sinulo zašto sam februara ove godine vodio ovakav dijalog u kancelariji nekad uglednog beogradskog izdavača. Nakladnik je u velikim financisjkim teškoćama pa neki dogovoreni prevodi  čekaju od 2008. (Ja sam im došao još 2008. i ponudio neke Skandinavce, odgovor je isprva bio „da“, ali nema para.) Trebalo je da dakle ”prodiskutiramo” mogućnost konačnog objavljivanja nekog od tih prevoda.

I  veli meni urednik, kada sam unišao u ured i pošto samo se pozdravili...

” ... Zlatko.”

”Predrag, ne Zlatko”

”Aha, dobro... Kako vi kao rođeni u Hrvatskoj ...?”

”Kao Kecojević, ja sam iz bratstva Kecojevića, rođen u Srbiji ...”

”Aha, dobro dobro, ali vaša nacionalna supstanca ... (?!?)...”

I onda je usledilo istorijsko predavanje. 

Sada tek skužim da je on bio pod dojmom tog članka iz NSPM.

*

Orašac, Bulevar kralja Aleksandra Lokal ima veliku baštu, a ni unutrašnjost nije za potcenjivanje. Roštilj je, naravno, ono što tu treba jesti. Šnicla ”Orašac”, pljeskavica i pileća jetrica, pečene ljute papričice i srpska salata je ono što smo mi jeli. Kao i kod ”Orača”, tajno sam kod konibara naručio ekstra džigericu i pomfrit uz pljeskavicu. ”Orašac” je mesto gde se, pored nekih novinara ”odavno palih u sjenu zaborava”, okupljaju i penzionisani udbaši, dva puta mesečno (kada prime penziju). Oni su u senci oraha, ali samo po danu. Ovaj apokrifni detalj nema veze sa hranom, ali biće zanimljivo Dancima, kojima uvek imponuje sveprisutnost ističnoevropskih tajnih službi. Teorije o svetskoj vladi iz senke, vatikasnkoj zaveri i geopolitičkim uzrocima svetskih sukoba su male bebe u odnosu na ono što samo na prvi pgoeld kul Zapadnjaci sanjaju o ruskim i srbijanskim tajnim agentima.

Odlučili smo se za točeno popišano pivo umesto vina, i dok nije stigla klopa razmatrali smo teorije o Tourettovom sindromu.

Ko je opsednut time da je neko prdnuo u njegovoj blizini ima Tourettov sindrom.

Ako muškarac naruči bocu rozea a sam večera u kafani, ima Tourettov sindrom. (Povod za ovo nam je dao prizor prosedog, visokog muškarca u pedesetim, koji je izgledao neverovatno tužno dok je snuždeno konzumirao parče mesa i činiju salate, svaki čas  proveravajući smartphone. Mogli smo osetiti dugogodišnji, nagomilani jed i potmulu agresiju koja samo čeka povod za erupciju; nadurena strogost, analna pedantnost kojom rezmešta posudu s ledom, tanjire i escajg, zapovedajuća gestikulacija, kompulzivno proveranje poruka na mobaču, ko zna što se tu krije, a onda je za njegov sto seo mladić – očigledno dozvan smartphoneom - za koga smo se usaglasili da nije sin /za mladića a ne za smartphone/.)

Ko pije belo vino s kiselom uz ćevapčiće a ne jede salatu – ima Tourettov sindrom.

A onda je konobar doneo klopu i Eriksen je opet počeo da mi krade pileću džigericu iz tanjira (”Kad si to naručio?!”), pa sam ga ubo viljuškom.  

Ko se bode viljuškom, ima Tourettov sindrom.

Ko krade hranu iz tanjira ima Tourettov sindrom.

Ko naručuje dva jela odjednom ima Tourettov sindrom.

Ko jede prebrzo ima Tourettov sindrom.

*

Izveštaj Dicka Martyja o trgovini organima kidnapovanih Srba na Kosovu (i izvan) jeste najnovija Dančeva lektira i on je već isplanirao susret s tim francuskim Švajcarcem, ali pre toga je hteo da razgovara s nekom udrugom Srba s Kosova, pa smo otišli u ”Kosovske žrtve”, udruženje članova porodica nestalih i ubijenih s Kosova. Dočekali su nas sekretarica Nataša i članica rukovodstva Radmila, a ja sam se lažno predstavio kao ”Uroš [neki tamo], s katedre na Filološkom... poslali me da prevodim”, a na to sam se odlučio kada sam vidio ko je predsednik udruženja.

Kada je sekretarica pokazala uvećanu fotografiju ljudi vezanih u albanskom logoru Kuks (većina je u ruci imala papiriće, verovatno s „lekarskim“ nalazima šta im je najbolje odseći), imala je suze u očima.

”Zašto je del Ponteova o trgovini organima progovorila tek u memoarskoj knjizi?”, pita Eriksen.

”Iz nekoliko razloga”, odgovara Radmila. ”To je lek protiv griže savesti. Ali možda i nije samo pranje savesti, jer to bi pre ili kasnije izašlo u javnost: ipak to ona nije čula u privatnim razgovorima već je sve u zapisnicima Haškog tribunala. Pa se tako i odbranila od moguće krivične prijave. A najvažniji je razlog što je sve to držano u tajnosti – proglašenje nezavisnosti Kosova. Pa šta mislite, bi li tolike zemlje priznale Kosovo da su znale čime su se bavili njegovi lideri, njegova vlada?! Zato je izveštaj Dicka Martyja uostalom i zakasneo, godine prolaze, Albanija je imala dovoljno vremena da ukloni sve dokaze oko ’Žute kuće’, i jedina naša nada je Dick Marty.” 

„Kada je prijavljen prvi slučaj trgovine organima, i da li se i danas beleže takvi slučajevi?“, pitao je Danac. 

„Za vreme rata [to jest 1999.], ali najveći broj Srba je nestao onda kada je UNMIK preuzeo odgovornsot az stanje na Kosovu ... I danas se vodi trgovina organima, samo što su žrtve oni Albanci koji iz nekog razloga nisu bitni kosovskoj vladi, bilo finansijski ili ne ispoljavaju dovoljno lojalnosti. Nedavno su uhapšena dva lekara, jedan Turčin i jedan Izraelac.“ 

Rekli su Eriksenu da poruči Dicku Martyju da ako njegov izveštaj ne donese rezultat, onda će čitava priča biti zaboravljena. Ionako su istrage spore, jer bi samo Ujedinjene Nacije imale mandat da istražuju i po Albaniji i Makedoniji, dok Eulex sve to otaljava na Kosovu, gdje su inače Srbi ”samo” kidnapovani, a sama čerečenja ljudi se odvijala u susednim (a možda i udaljenijim) državama. 

Ispratili su nas sa suzama u očima. 

”Ako zajebeš ovaj interview, ubiću te”, rekao sam Eriksenu.

”Dobro, dobro”, mrmlja on.

*

Arara, Bulevar oslobođenja Preko puta restorana Franše, nalazi se jedna od beogradskih tajni; cafe-pizzerija Arara. (Tajna čak i za sveznajući internet.) Lokal ima svoju stalnu mačku i gostujućeg psa. Pogled se pruža na nadvožnjak (ako prođete restoran ”Odmor”, kada se spustite iz Karađorđevog parka, tu ste). Takve kafiće možete naći i u Kopenhagenu. Uzeli smo točeni staropramen. Objekat ima i gornji nivo, koji je vrlo koristan kada vreme postane zubato za sedenje u bašti.  

Jedva smo se našli tamo. Dobio sam Eriksenov sms dok sam pokušavao da stignem da nešto napišem pre cunjanja i lunjanja. „Pijem fantastično pivo pored Save.“  Rekoh mu da sedne u taksi i dođe do Franšea, pa ćemo posle lako. Da ne opisujem prolaz ispod nadvožnjaka. Ja sam seo u tramvaj. Stigao je pre mene i poslao mi poruku: „Jeg skal dræbe dig med en økse!“ (Ubiću te sekirom) „Ovo ništa ne valja.“ „Čekaj da stignem!“ „Jeg skal kaste en flaske på dig!” (Ima da te gađam flašom!) Siđem ja kod Franšea, nema Eriksena. Pošaljem sms. Jedna cura sedi na bankini s mobilnim i gleda me. Maza sms: ”Gde si?” Laza sms: ”Pogledaj dole”, odgovara Eriksen. Priđem ogradi a on se već spustio dole ispod petlje i kod autobuske stanice stoji s konzervom piva. Siđem stepenicama sve do prometnog autoputa ali od buke ne mogu da ga dozovem. Pošaljem sms, ”Okreni se!” a onda mu mahnem rukama, ”ovamo, ovamo”. On se popne uz stepenice, i posle nekoliko minuta ga vidim na nadvožnjaku. Čekam u pothodniku, ali njega nema. Popnem se opet uz stepenice do Franša, pa se vratim kad eno njega dole, ispred pothodnika. Slepstik.

”Bio sam u ’Kranu’ i uživao u suncu na reci a ti me zoveš u ovaj ružan kraj”.

”Lepota grada je u truleži, seoska i prirodna idila su sranje.” A onda mi je Danac ispričao potresnu sudbinu bivšeg prijatelja, ali o tome ste već čitali.

*

Znak pitanja, Kralja Petra Stranci ne mogu da odole ”Znaku pitanja”. Kafa poslužena u džezvi, s ratlukom i dve kocke šećera, šoljica liči na fildžan, ali... osim istorijskog daščanog poda sve je tu – internacionalno. Oseća se zamka za turiste. Ovog puta smo samo pili, počeli smo sa pivom a završili s medovačom i šljivovicom, posmatrajući različite turističke parove, mlade Japance (kako je zgodna, uspalio se Laza), sredovečne Italijane (prosula mu je rajčicu iz salate u krilo; on je bio tako gladan da joj je otimao kajmak iz predjela pa se ona zadovoljila sredinom od hleba), zatim trojicu domaćih matoraca, od kojih jedan ima zgodnu unuku s piercingom ispod donje usne što smo saznali kada je s drugaricama tu zastala da ih pozdravi (onaj levo je matori peder, veli Laza).

Posle nismo mogli a da ne pozdravimo Božicu iz ”Stare Varoši”, drugog kafea po starosti, ali to ne može posvedočiti originalnom zgradom pa, kao, nije interesantno. Božica je već popularna kod hrvatskih pisaca koji odsedaju u Palasu, osobito onih neprilagođenih. Imali smo vremena za po jedno vince. Jer...

*

Jer... valjalo nam je rastati se, Dancu za dva i po sata poleće večernji avion za Švajcarsku. Tokom 8 dana ugojili smo se nekoliko kila i napisali stotinak stranica teksta, a one škakljive delove – o ruskom špijunu koga smo spazili na delu u „Veroni“ kod Ruskog doma, intervju jednog našeg popularnog direktora koji (intervju) smo slučajno čuli u kafiću, večera u restoranu stadiona OFK Beograd gde smo slučajno videli primopredaju tajnih spisa važnih za odnose dva bratska balkanska naroda – e to smo ostavili za knjigu, trash-horror o tranzicionim vampirima na danskom. Ali zakamuflirano, da se niko ne prepozna.

тxe eнд