Kafanska solidarnost

Photo: Predrag Crnković

Sladostrasne seniorke se raspištoljile. Nemoral kod penzionera sve je prisutniji, ne zna se više red kao nekad što se znao. Samo smo čekali da s nihovog stola poleti pepeljara u našem pravcu. Dva para turista naćulili uši. Ništa. Otuđeni, bre. Došli u bizantijski raj da krkaju za tu svoju precenjenu valutu, a za solidarnost i duhovnost i ono malo duše pet para ne davaju. Konzumiramo mi teletinu. A uzmemo i salatu.

Photo: Lična arhiva

“Ma od ovoga će da ispadne knjiga”, kaže Eriksen.

“Fikšn ili non-fikšn?” Sedimo na drvenim stoličicama ispred Arare, i nagađamo koja riba nema gaće ispod pantalona ili hlačica. Beli žersej ume da zavara.

“Treba oplemeniti zaplet opisom saobraćajnih znakova”, velim ja. “Nema bestselera u kojem ne postoji uzbudljiv opis tih znakova.” Eriksen dodaje:

“Ali da bude performans. Ili povezano s 8. sednicom.”

Znak broj 1. Upozorenje za ležećeg policajca. U ulici Vjekoslava Kovača, pored Olimpa, neko je flomasterom stavio “bradavicu” na vr’ brda i dopisao SISA NA PUTU.

Znak broj 2. U Braničevskoj, znak koji obaveštava da tu deca često prelaze ulicu ima tekst RUN, BITCH, RUN! To je onaj dvosmisleni znak na kojem cura s kikicama trči a za njom izdžiklali dečko s tašnom. Uvek mi je ta slika bila neodređena: u stvari, prvi impuls mi je da su njih dvoje napravili neki pačaris, podmetnuli požar ili tako nešto, pa beže. Ili: otkud ja znam da je ona tašna – školska torba? Možda je to akten-tašna puna novaca ili heroina? A evo, narodni umetnik s flomasterom se setio da je reč o s/m seksu. Iznenadan uvid me baca u nostalgiju: ta tašna postoji samo na našim znakovima, ali ne i na europskim; njini su đaci odavno prešli na kompjutere. Sveske na kocke čekaju novog Warhola.

Znak broj 3. Ili, u Vojvode Mišića, znak za ulaz na glavnu cestu: neko je nacrtao mašnicu na vrhu i dodao levo krilce i eto svemirske rakete s nuklearnom bojevom glavom. Potpis dr Strendžlav.

Eriksen je imao poslovni susret s ćerkom jednog beogradskog novinara i urednika s kojim se odavno razišao zbog neslaganja oko muzičkog ukusa. Danac, naime, ne voli pleh muziku u kafani dok jede. Novinaru je posthumno izašla knjiga na stranjskom jeziku. Danac je posle susreta s ćerkom pokojnika malo visio u kafeu “Kran”, a ja sam ga bez veze nagovorio da dođe da vidi jedno od kopenhagenskih mesta u gradu, ali njemu je sada žao što je ostavio pogled na Savu da bi gledao u pothodnik i slušao buku saobraćaja. Autokomanda i Specijalni sud i Institut za tropske bolesti, blizu su stadioni i to. Meni je uvek draža gradska vreva (pogotovo ona neuglancana, kao npr. u Karađorđevoj, ili ovde) od nekakve “prirode”. Insistiram da je muzika u ovim kafeima svetska, i gde možeš tako jeftin i odličan točeni staropramen da dobiješ?

“Ali, nema muzike”, kaže Eriksen. Gle stvarno, sada nema.

“Treba uneti i elemente fantastike i horrora u knjigu”, kažem sebi u bradu.

“Šta?”, pita Danac, uopšte me ne sluša.

“Ma ništa.”

Taj pokojni novinar je Dancu još u glavi; potresna je njegova sudbina; upravo ju je čuo od njegove ćerke pa mi sve prepričava dok mu glas podrhtava (Zlatko Crnković bi ovde primetio nemačku sintaksu); otkriveno je kako je tragično skončao život nakon što je godinu dana bio smatran nestalim (ovo je, pak, beogradska sintaksa). Eriksen dobuje prstima po fascikli s odlomkom filozofskog eseja koji su čovi tek posle smrti objavili na engleskom. Prelistavam tekst o ulozi amaterskih horskih družina i kulturno-umetničkih društava u ratnom huškanju devetstodevedesetih. Data je i paralela s dalmatinskim klapama i zagorskim tamburašima. Novinar je inače bio potomak stare novinarske porodice (uostalom i ćerka mu je urednica ženske strane). Pre više godina, nakon jednog saplitanja na stepenicama redakcije evropski orijentisanog nedeljnika (koji se ugasio zbog zatvaranja dotacijskih slavina iz inostranstva), počeo je da ga muči bol u stopalu. Iako je imao pristup najboljim srbijanskim ortopedima, pokazalo se da je dobio krivu dijagnozu: ravni tabani. A zapravo je imao skraćenu tetivu i bolesni meniskus, koji je saplitanje i uvrtanje noge samo još dodatno oštetilo. Da bi ublažio bol, godinu i kusur dana hodao je pogrbljeno, kao krivi toranj u Pizi, ili kao Nosferatu, koji se prikrada usnulim, bledim i po mogućstvu sisatim snašama (opet po mogućstvu bez nekog snažnijeg muškog člana porodice). I onda mu su od toga stradali kičma, vrat i ramena pa nije mogao više da sedi i da piše i da čita; morao je da koristi specijalno napravljenu napravu koja je ličila na kombinaciju merdevina i zubarske stolice. Tada je već znao šta mu je, ali pravilna dijagnoza je stigla kasno.

Photo: Predrag Crnković

“Kako to, bre, ja sam novinar i intelektualac, a šusteri me leče?”, jadao se ćerki koja se isplakala Eriksenu a koji mi to, pak, potreseno prepričava i vrti glavom. Naručili smo još po jedan staropramen. Točeni, hladan i osvežavajući.

Ali taj je novinar ipak morao da piše, to mu je bila sudbina, pa je kuckao laktovima. Od napora i žuljeva na laktovima i od neplaniranog naprezanja u polustojećem položaju, dobio je rak kostiju; prvo na laktovima a onda i na onom meniskusu; usledile su brze i obimne amputacije, jer je bolest sumanuto brzo metastazirala. Posle surove borbe s bolešću, novinar je postao robo-novinar. Bez obe ruke i bez obe noge, komunicirao je samo trepavicama i kretao se u kolicima koje je pokretao na slamku. Veći deo tela mu je bio od metala. Počeo je da pije iako nikada nije pio (bio je jedan od retkih pripadnika sedme sile “odan alkoholu”). Nagovarao je čistače ulica da mu kupuju unučiće iz kioska i cugao ih je na električnu slamku. Čistači su imali grdne muke da dešifruju lupkanje trepavicama. Jednom se tako mrtav pijan vraćao iz redakcije lista Eho, gde je jedino mogao da radi – imao je kolumnu posvećenu sportskoj prognozi - kad ono, zaspao je blizu doma svoga, ali - avaj! - ispred ulaza na Prirodno-matematički faks. Asistent na predmetu Biorobotika je od robonovinara pomislio da je to gadžet, koji će se tog dana koristiti na vežbama, uneo je obeućenog intelektualca u zgradu i pred studentima ga rastavio na delove. Niko nije primetio ništa neobično, a već posle dva dana novinar je proglašen nestalim. Ministar Dačić je obećao da će pronaći čoveka za čiji su nestanak bili optuženi svi: sportska mafija, europski globalisti, ekstremne političke stranke, novinareva bivša žena, novinari s kojima se svađao…

Uplakana ćerka je pred kamerama Beogradske hronike molila sugrađane da ako nešto znaju o nestalom novinaru odmah obaveste miliciju ili porodicu (osim osumnjičenu bivšu ženu).

Asistent sa faksa je ipak ubrzo skužio šta je napravio, ali nije smeo da prizna, usrao se, počela je da ga muči i griža savesti, i – poludeo je, te završio na zatvorenom odeljenju na Lazi. Ipak, trag koji je doveo do otkrića novinara bila je slamčica s električnih kolica. Malo je bilo takvih kolica u gradu – ipak mi nismo svet - pa se moglo ustanoviti kome je slamčica pripadala. Istraga je ubrzo ustanovila da se na PMF-u u laboratoriji za biorobotiku nalaze neke kosti i električni delovi (opet popularnog) pripadnika sedme sile.

Zaista, stravična sudbina. U aleju zaslužnih građana položena je samo jedna igračka-robot s profesorovom trepavicom i slamčicom, po želji ćerke.

Eriksen nije mogao da veruje da nešto takvo može da se dogodi.

“Nikada vi nećete u Evropu!”, potreseno je cugao staropramen. A onda mi je odao pravi razlog svoje potresenosti:

”Od ovoga bih mogao da napravim roman, ali ne smem. Prepoznaće se članovi njegove porodice.”

Pokušavao sam da se setim sličnih slučajeva u zapadnoj Evropi; jedan je student pojeo profesora, a jedna danska naučnica poljskog porekla falsifikovala je biografiju ne bi li dobila stipendiju za biotehnološka istraživanja i da bi dokazala kako je - dok se ”bavila naučnim radom” u Poljskoj - uspela tamo da proizvede veštačke šake i noge, napravila je trik-snimke tako što je koristila leševe iz mrtvačnice i dečje igračke napravljene po filmu Terminator. Ali, to se ne može meriti s pretužnom sudbom novinara.

”Pretužna sudba”, kažem snuždeno.

”Šta?”

”Nova moda s tim prefiksima u srpskom jeziku”, dodam.

”Kakav viski?!”

”Ništa.” Prevođenje je sizifova rabota.

Photo: Predrag Crnković

U sumornom raspoloženju popeli smo se do restorana Trpeza. Tu u Nebojšinoj, ali s pogledom na Karađorđev park, nalaze se jedan do drugoga tri restorana – italijanski ”Amici”, libanski ”Byblos” i srpski ”Trpeza”. Objašnjavam razliku između trpezarije, trpeze i trpezarijskog stola; ovo poslednje ima i kod Ikee, ovo drugo je grčka reč za sto koja ima bogatije značenje (označava i izbor hrane), ali Dancu se ne sviđa mladi konobar. (Gej, kaže on. Pa zar to nije kul, ipak smo mi Europa, velim ja. Ne vredi.) Ja sam tu već jeo prženice i pitu zeljanicu (naslovna fotka iz II dela je odatle), hvalim jagnjetinu, ali za njega je to mesto suviše fensi, za obične turiste.

Hajde, dobro. Idemo opet u Orač. Jedan profesor svetske književosti na univerzitetu – drži seminar iz žanrovske literature – naveo je ključne sastojke uspešnog fantazi-trilera: opis saobraćajnih znakova, korišćenje frankenštajnovskog motiva u opisu tranzicionih problema mladih istočnoevropskoh demokratija te izrugivanje ekologiji i strahu od genetski modifikovane hrane. ”Pa mi smo kao rasa genetski modifikovani počev od prvih atomskih bombi, pa preko atomskih probâ 1960-ih, a da ne govorim o Černobilju i izloženosti biološkom oružju koje stalno beži iz laboratorija još od 1951.”, glasi jedna rečenica tog profesora. Koji se zove Jørgensen i koga su pojeli krokodili na letovanju u nekom egzotičnom kraju. (On je bio na letovanju, a ne krokodili.) Ništa lakše nego popisivati znakovite saobraćajne znakove.

Znak br. 4: za neravan put: neko je flomasterom nacrtao dve bradavice i napisao TOPLESS NA PUTU.

Znak br. 5: za odron: GOVNA PADAJU, a oko grumenje – mašnice.

Znak br. 6: a radove na putu - neko je nacrtao krstove i napisao GROBLJE.

Znak br. 7: za klizav put - GLISTE NA PUTU, neko je nacrtao mašnicu na jednoj ”glisti”, a postoji i varijanta ”GAY GLISTE”, bez mašnice.

Orač, Makenzijeva Kao kada se ujedine dva fudbalska kluba, pa onaj poznatiji prenese ime, a onaj slabiji – infrastrukturu, tako je Orač iz Bulevara JNA prešao u Vltavu u Maršala Tolbuhina. Donedavno su se svakog četvrtka tu okupljali preživeli fuzbaleri, da ”evociraju uspomene”, kako je govorio Mrkušić. Umrli su Mitić i Bobek i Mrkušić, tradiciju nema ko da održava. Danas su redovni su gosti kritičari iz kulturnih rubrika, sve stariji od 100 godina. Muharem Pervić (doskora), Predrag Protić, na primer. Buca Mirković više voli (”preferira”) pivnicu Gorica u obližnoj Maksima Gorkog. Vikendom u kafanu dolaze sredovečne majke iz obližnjih bogatih kuća i odnose gotove obroke. I o imenu ovog restorana kola legenda vezana za prvog vlasnika, ali smo Eriksen i ja nakon većanja i pažljivog razmatranja eventualnih posledica odlučili da ne razotkrijemo smisao naziva restorana jer je seksistički. Pičke bi mogle da se naljute, obaška feministkinje, a ionako sve vonja po ribarskom hvalisanju.

Seli smo u baštu ”Orača” a Eriksen je započeo svoj ritual biranja vina s ciljem da iznervira konobara, ali ovaj se nije dao, već je, što se tiče klope, uspeo štaviše da nas ubedi da uzmemo ”specijalitet Podlugovi za 2 osobe”, jer bi mućkalica ili meso ispod sača ”bilo preteško ovako kasno za večeru”. ”Podlugovi” se sastoje od teletine koja je prvo ispečena na roštilju, pa vraćena u vatrostalnu posudu, te zatim ukrčkana s celim pečenim paprikama. Dobro smo učinili što smo poslušali konobara.

Photo: Predrag Crnković

Tokom konzumacije časnog obroka, čusmo ženske krike neurotičnog ili psihotičnog čeljadeta, neodređenog lika i uzrasta, jerbo je zimzelena živa ograda zaklanjala vidik. Ništa. Nalijemo si vina, i tak. Kada nas budu odvodili u konc-lagere, apelovaćemo na međunarodnu solidarnost, ali sada nas mrzi da se mešamo. Krici se približavahu. Okrećemo se da vidimo da li se i ostali gosti bezdušno, ali radoznalo osvrću: da, okreću se i osvrću. Iza nas žurka bakutanera; dvoje piju špricer, a dvoje zabili kljuke u porcije sa sladoledima; ofarbane ćube, medicinske cipele, štapovi, rolatori, zubala se belasaju u mraku, kikoću se kao da ogovaraju guze sredovečnih konobara. Sladostrasne seniorke se raspištoljile. Nemoral kod penzionera sve je prisutniji, ne zna se više red kao nekad što se znao. Samo smo čekali da s nihovog stola poleti pepeljara u našem pravcu. Dva para turista naćulili uši. Ništa. Otuđeni, bre. Došli u bizantijski raj da krkaju za tu svoju precenjenu valutu, a za solidarnost i duhovnost i ono malo duše pet para ne davaju. Konzumiramo mi teletinu. A uzmemo i salatu. Misli nam se poklope i krenemo u jedan glas da pričamo o Eriksenovom romanu ”Nani” – naslovna junakinja ima tragičnu sudbinu, gladuje i moli za socijalnu pomoć u zimskom Kopenhagenu; završava kao lujka na ulici, i eto baš imamo sreće, koji smo mi gadovi, imamo čeljade pored nas koje vapije za pomoći a mi kenjamo o književnosti i prežderavamo se.

”Ubijam za dinar!" ”Ubijam za dinar!” To je taj glas, osvrnemo se mi, kad, kod ulaza u baštu – plavojka u tajicama i dukserici stoji pored najbližeg stola: mladi par u panici otkopčava buđelare i daje siću. Drekavica odlazi. Ja odem do konobara da poručim sladoled i čokoladnu tortu sa šlagom pod izgovorom da idem kod Winstona Churchilla. Eriksen mi zato krade pola torte.

Photo: Predrag Crnković

Smrt beogradskih poslastičarnica

Eriksen ne jede slatkiše i zato uopšte ne može da ga dirne pretužna sudbina beogradskih poslastičarnica, a nekako istovremeno (”nekako istovremeno”, kako izlizana sintagma, to će morati napolje iz romana na danskom!) nestadoše Sremska u Sremskoj i Petrović u Zmaj Jovinoj. A još prošle godine smo jeli žito sa šlagom i Žerbo tortu Sremskoj. Sada su tu neke krofne. Izgleda da se novom vlasniku najviše sviđa Španski vetar jer ga je turio u naslov kafea. Na putu do hotela Union, ovog puta nisam hteo da uđem u novu Sremsku, ali je Danac ipak ušao da vidi imaju li ”žido-za-žlagom”, kako on izgovara. Gle, imali su. Stojim na trototaru preko puta i gledam ga kako s tanjirićem seda u baštu (i ta bašta je novi izum, stara Sremska je nije imala). Ja neću, jer ne priznajem taj novi objekat. Odem sâm do hotela Union i sednem u foaje. Kad sam već bio u Kosovskoj, dobijem sms: ”Peder”. Jedina reč koju ume pravilno da napiše na srpskom. Inače to je na danskom – Petar. Peter. Samo, njima su bezvučni kluzili španska sela.

”Rekao si mi da su uništili poslastičarnicu i ja uđem da pitam imaju li hvedegrøde med fløde /žito sa šlagom/, kad oni imaju, i ja posle nisam mogao drugo osim da poručim; nisam ni pojeo šlag već samo žito ...”

*

Gastronomske ture smo završavali u Ice baru u Kosovskoj. Gledamo zgradu skupštine i nikako da se objasnimo čija je to skupština, jugoslovenska ili srpska, a šta je onda ono čudo na Novom Beogradu (savezna vlada, bre,) a gde je srpska skupština? Preko puta dvora. Aha. Ali ne kapira. A gde je srpska vlada?

Gubitak identiteta je gadna stvar

Gledamo prolaznike i prolaznice. ”Srbija je neverovatna”, veli Danac, ”U Danskoj ovo ne možeš da vidiš, a ovde čim je toplo, devojke svih uzrasta, i one mlade, pokažu gotovo sve što imaju!” Jadan. Danac već godinama više od pola godine provodi u jednom švajcarskom selu. Tamo vozi bickl u nepreglednom i jednoličnom brdovitom pejzažu i jedino što se razlikuje jesu – vrste belih vina; svako selo ima svoju marku. Zatim ga žena tera da jede posnu piletinu i ribu. Piva nigde. Barova nigde. U Kopenhagen svrati samo na nekoliko nedelja, a ostatak vremena je po hotelima, aerodromima i rajters-rezidensima u Tajlandu, Maleziji, Španiji, Americi: težak je lebac non-fikšn pisca. Nije to za svakog. Pa je potpuno izgubio kontakt s rodnom grudom. Dankinje naravno, pokazuju sve, i više od ovdašnjih. Nose pocepane najlonke iz štosa i zadižu suknje nasred ulice. A šta ima ispod suknje, ne smem ni da kažem.

Ali, stvarno, Eriksen više ne poznaje Kopenhagen. ”Preporučuje” mi neke kafiće koji su odavno zatvoreni, mami me da odem na Dan besplatnih kolača – kada s kupljenim kuponom možete da jedete kolače koliko god možete u poslastičarnicama, ali - kuponi se uvek rasprodaju mesecima unapred. Pominje picine ulice koje odavno više nemaju tu funkciju, i ne zna šta je to ”klippekort”. A jedno od važnih predizbornih obećanja nove danske premijerke – desnica je pre dva dana poražena na parlamentarnim izborima u Danskoj! – jeste i to da će ”klippekort” da pojeftini 25%. Ura!

*

Kajmakčalan u letnjoj sezoni kuburi s osobljem. (”Kuburi”, koji otrcani izraz, pa to je nepodnošljivo. Šund. Kič. Mislim kako će ovu knjigu da izvade samo saobraćajni znakovi i elementi treš-horora). Po pripeci se vučemo po Vračaru, i – kao dži-es-pijem navedeni, mic-po-mic, evo nas opet u Kajmaku. Kao iz inata, svi stolovi u bašti zauzeti, a napolju baš lepo pirka, unutra nam se ne sedi. A u bašči samo jedan sto slobodan, ali i – nije. Na njemu raskoračene novine, pričepljene onom kajmakovskom zelenom pepeljarom za ubiti, a vetar prelistava cajtung. Uđem ja unutra da pitam je li sto ipak slobodan i zateknem – umesto fine konobarice Dragice – onu crnu vešticu koja je radila u ”Vitaminki” kod Cvetka. ”Vitaminka” ima dve konobarice, jednu krupnu i simpatičnu (koja i mene voli, uvek se obraduje kad me vidi) i tu vešticu zla pogleda, brkatu taštu i ubojicu raspoloženja, večito napičkanu, oštrokonđu koja liči na Smrt iz usmenih predanja. Sedi ta veštica pored šanka i ruča. Kuvano jaje, kiseli krastavac, šunka, lebac, paradajz. Kao u pripovetkama A. Tišme.

”Izvinite”, krenem ja pičkasto, kao da njoj vredi fino, ”je li onaj sto napolju slobodan, mis’im, onaj s novinama, sedi li neko tamo?”

Prošla je čitav večnost dok me je gledala (”čitava večnost”, e koje li izlizane sintagme) kao da čudo gleda, izbočenog obraza kao da je celo kuvano jaje nabila u usta, oči začuđene kao da je pitam koga preferira za zeta, Venerijanca ili Jupiterijanca, i onda mi kaže:

”Imaš ovde sto” i pokaže na prazninu prostora u unutrašnjosti objekta.

”Aha, hvala”, kažem ja, dok u sebi mislim ”@!##++=87!#@@”, i s Dancem odem do evropskog ”Skvera” preko puta. I Eriksen se seća te veštice, prošle godine smo tamo u Vitaminki popili po pivo, diveći se enterijeru iz 1950-ih i Titovoj fotografiji na zidu. Prvo se oštrokonđa skoro pa naljutila što hoćemo hladno pivo kao da tražimo nešto neobično, a onda kada je došlo vreme da se plati, iznervirala ju je sporost dok smo nalazili odgovarajuće novčanice, pa nas je ”malo opsovala” dok smo izlazili.

Kod ”Skvera” uzmemo limunadu. (”I ovaj konobar je peder”, mršti se Eriksen. On za svakog Balkanca koji ga ne pljune u oko misli da je peder.) Ma postaćemo mi Europa.

...