Kradljivci palačinki

Photo: Predrag Crnković

U nastavaku avantura kafanskih putopisaca, JM Eriksena i P Crnkovića, čitaćete: ko je stariji, Srbija ili Srbin; zašto Dančeva žena ne voli sarmu; kakve brke suču beogradski konobari; šta je Crnković radio u sobi sa nepoznatom ženom dok su Danca legitimisali nepoznati policajci; kako su putopisci posetili rehabilitovanog generala Popova...

Photo: Lična arhiva

6 i 400, Ruzveltova O imenu restorana kruži legenda da je vlasnik imao šest kila i četiristo grama na rođenju. To nismo mogli da proverimo, ali se hrana pokazala prvoklasna, kao što su simpatični bili i konobari – eno ih (dole) na sliki. Mogli bi i u fraku raditi u maršalatu dvora kraljice Margarete – ljubazni i fini.

Dakle: teleća rebra s krompirom ispod sača.

Meso se topi i samo se odvaja od kostiju, nije bilo potrebe za jakim začinima, dovoljna je bila ljuta papričice iz srpske salate. Pili smo Nikšićko pivo, koje su nam doneli uz – mrzle čaše; kad vidim mrzle čaše za pivo, srce mi se ogreje; malo je stvari na svetu koje mogu da mi unište ugođaj u kavani kao mlako pivo. (Pomahnitala deca, umirući tuberani za susednim stolom, konobar koji ne pamti narudžbine...) Bolje mi onda dajte čaj. 6 i 400 imaju i baštu o kojoj također kruže lepe priče; visoko na zidu je kavez s papagajem koji komentariše političku situaciju (na srpskom, da ne zbunjuje strane goste), i poznat je po svom predlogu za rešenje međunacionalnih problema na Balkanu osobito pitanja Kosova i Metohije. Lokacija ima i svoju mačku, narandžastu, koja smerno obilazi svaki sto i diznijevksi molećivim pogledom ište koji zalogaj za poneti. Treba joj dati – budimo ljudi, iako smo mačori.

Klopa je bila toliko dobra da smo došli tu i sutradan. Eriksen je hteo da isproba sarmice. (Zapravo je očekivao sarmu, ali to je zimsko jelo.) Njegova treća žena je pobornica piletine i ribe, tako da mu je safarisanje po Srbiji jedna od retkih prigoda da se nakrka hrane koju kod kuće ne može dobiti.

”Moram da probam sarmu; pravio sam je ove zime...”
”Je l’ po onom receptu koji sam ti dao?”
”Da. Ali...”, zavrteo je glavom.
”Po tom receptu si pravio i ne valja?!”
”Žena nije htela da jede. Kaže prejako, previše slanine i mesa ...”

Ali ovo su bile letnje sarmice od zelja i nisu mu bile dovoljne: samo jedan usamljeni par na brdu krompir pirea; ni kiselo mleko kao prilog nije pomoglo. Pa je zato opet naručio teleća rebra ispod peke. Ja se taman spremio da u tanjir stavim novo parče teletine iz moje porcije, kad mi konobar ote deliciju iz ruke i nasu to Eriksenu u tanjir. ”Da gospodin ne čeka, ja donosim još jednu turu ...”

Danac za stolom

Photo: Predrag Crnković

Zgrada restorana spolja izgleda kao da je nedavno bila bombardovana, ali to samo daje šarm lokaciji, veli Danac, i ja predlažem da se možda na ulazu i oko baštepostave neke plastične lutke, ili voštane figure možda, koje bi predstavljale boj na Kosovu, umiruće prosjake ili slične scene koje bi turistima njihov obrok učinile još ukusnijim i ”nezaboravnijim”.

*

Stenka, Sajamski kej U februaru 2010. pesnikinja Zorica Sentić je u restoranu Stenka imala književno veče na kojem je Toma Kuruzović čitao njene pesme na srpskom a Eriksen moj prijevod na danski, a zatim su posetioci donosili knjige za Zoričinu akciju ”Neka svako selo u Srbiji ima biblioteku”. Posle manifestacije, počeli su pristizati i redovni gosti i prepoznao sam Miloša Vasića, stanovitog hrvatskog kolumnista, koji se, kada je video Kuruzovića Nikoletinu, prekrižio lijevom rukom i pozdravio ga. Mesto se Eriksenu veoma dopalo pa je, kada je opet došao u aprilu iste godine, navalio da odemo opet. Samo što taksisti nešto ne vole Sajamski kej a i račun za vožnju u oba pravca nam uvek dođe kao bolja buteljka vina.

Ali, riba je odlična: smuđ i šnicle od somovine, lignje na žaru – nema greške. Sećam se aprilske posete iz 2010: Danac je stigao uobičajenim avionom koji je iz Ženeve, s presedanjem u Cirihu, sleteo na Surčin oko 2 popodne; rekao mi je da ga je mučila nesanica pa je ustao u 5 ujutro. Ništa nije jeo i onda samo obišli nekoliko mjesta samo da bismo ”nešto popili”. Eriksen je insistirao da na prazan stomak s pivom pije i šljivovice, i posle tri runde („Jablanica“, „Znak pitanja“, „Wonder bar“), uzeli smo taksi do Stenke. Tu ga je sustigao umor, potpomognut belim vinom. Uspeo je da naruči šnicle od somovine; pojeo je tri, ali tako što je kopao viljuškom i bacao komade mesa na mene, kao katapultom; morao sam da uzmem jelovnik koji je srećom bio plastificiran i da se branim kao Hogar svojim štitom. Onda je Jens zažmurio i zaspao sedećki; koma. Ja sam staloženo dovršio časni obrok od lignji na žaru; on spava; naručim i smuđa i – konzumiram i smuđa; pokušavam ga probuditi mobačem, ne vredi: ne reagira na zvonjavu; poručim pet ćevapčića; konzumiram ih; poručim i palačinke. Tek tada se probudio: pred njim je prazan tanjir, preda mnom palačinke.

”Gdje je moja hrana?”
”Pojeo si je, zar se ne sećaš?”
Hitrim pokretom mi je ukrao palačinku s tanjura.
Zatim je poručio lignje. Uopšte nije mogao da se seti da je jeo.
”Zašto si mi, bre, ukrao palačinku?”
„Zato što sam kradljivac palačinki.“

*

Stari Srbin, Ivankovačka Naslednik Stare Srbije je – logično – Stari Srbin. Krčmar ima brkove, jer 90 postotaka krčmara na Balkanu ima brkove (a ko nema, taj ima Tourettov sindrom) i govori savršen engleski. Nakon što nas je začarao ponudom klope, aperitiva, didžestiva i vinceka, prepušta nas smernoj i šarmantnoj konobarici.

Doneli su nam aperitiv od kantariona u unučetu, i testiju česmovače. Za kraj smo dobili Sante, travaricu od 27 vrsta bilja iz istočne Servije i katalog tog proizvođača raznih vrsta rakije.

Zidovi lokacije su ukrašeni vencima češnjaka, suhe paprike i akvarelima s temama ”ulice starog Beograda”, ali toga ima i drugde, bitna je klopa.

Hrana! Jeli smo jaretinu u mleku. Ludilo. Ponavljam se, ali šta ću: meso se topilo u ustima.

Ovog puta je Eriksen odustao od svog zamornog rituala biranja vina kao da je belgijski peder te je pristao na domaće crno, koje su nam doneli u testijama.

Rakija iz prošle epizode

Photo: Predrag Crnković

I pokazalo se odlično to vino.

Dok smo pili travaricu, doneli su nam, ničim izazvano i nezasluženo, crno grožđe i kolačiće, da nas časte.

Restoran je u zadnjem dvorištu, koje je dakle leti odlična bašta, ograđena od gradske vreve, i ulaz je na prvi pogled nevidljiv – na početku Ivankovačke imate samo zelenu kapiju, onda je tu neka staza i  … raj. Sa zvučnika Starog Srbina čuje se rock’n’roll: Elvis, Little Richard, Chuck Berry. Podudarnost: ista muzika nas je pratila i u taksiju koji smo uzeli kada smo posle piva „kod Radeta“ pošli do Srbina. Eriksen je to odmah pribeležio kao početak članka za danske novine. Jer je baš malo pre toga razgovaro s Cigančićima koji su blejali pored Save, ispred kultnog ćumeza, koje se inače zvanično zove SUR Mimi...

*

U fensi mjestu za doručak u centru Beograda našli smo se oko 11 č. pretposljednjeg dana. Naručim palačinke, protivno svim običajima i pravilima (i mojim: ujutro jedem voće; i tuđim: palačinke nisu doručak, glasi svetski konsenzus ali koihjebe). Ali ne Crepes Souzette: uzeo sam Crepes Tourette: palačinke s maslacem od kikirkija, reš pančetom, medom i – za razliku od Elvisovog toasta – suhim kruškama i suhim šljivama.

Tokom doručka saopštio sam Dancu da moram kupiti toalet i kuhinjski papir u nekom dragstoru na povratku kući.

”Šta će ti toalet-papir?”, pitao je zato što je kao i uvek mislio kako ljudi ovde (južno od Beča, ali on kao da nije video aerodromske klozete u Vienni) nemaju potrebu za takvim blagoslovima civilizacije u obliku tople vode, kloce, mehkog papira itd. Jedan naš pisac koji je početkom 1980-ih imao kolumnu u NIN-u, koje (kolumne) je slao iz Londona gde je živio ženi na grbači, s visine je komentarisao prve nestašice u posttitoističkoj SFRJ, preporučujući nezadovoljnim građanima da za brisanje guzice može biti dobar i novinski papir. Na to mu je Tirnanić u svojoj kolumni odgovorio kako bi i knjižurine og pisca mogle također poslužiti u tu svrhu...

”Zato što su zečevi tako skupi ove godine”, odgovorio sam a Eriksen je prsnuo u smijeh pa mi je uspelo da mu maznem parče prženice. Tako sam se osvetio za krađu palačinaka iz Stenke.

Dok smo špancirali Kameničkom ulicom, koja je pokrivena onako kako joj ime kazuje, i koja služi kao buvlja pijaca, Eriksen je video staru Ciganku kako prodaje male zercove.

”Hej madamme, min ven ville gerne købe nogle kaniner for sin WC”(Ćao gospoja, moj drugar bi da kupi zečiće za svoju klocu” ), rekao je, a ja sam pojurio za njim. On je jedvice trčao jer se grohotom smejao i bio je to – gledano kao kamerom iz vazduha – zabavan trio: Eriksen koji s rukom na ustima trči i smeje se kao nenormalan, ja koji ga jurim i psujem ”Pederu!”, a za nama starica u nanulama kako u naručju nosi kartonsku kutiju sa zečevima i viče na engleskom:

Simpatični konobari

Photo: Predrag Crnković

”Misters misters cheap rabbits very fine cheap rabbits! Misters!”

Kada smo došli do kraja Kameničke, žena se već umorila i prestala nas juriti a mi smo prešli Principovu ulicu i našli se u picinom parku, ispred Ekonomskog faksa. Kao i uvek, pokušavao sam nagovoriti Danca da pokupimo dve jeftine fufice i za male pare se izgimnasticiramo; ako treba kupićemo kondome u trafici preko puta hotela “President”, koji i dalje privlači turiste apartmanima Hitlera, Slobe i Putina. “Ja sam oženjen”, ponavlja Eriksen kao papagaj. “A hoćeš li meni čuvati stražu?”, insistiram ja. “U redu”, pristaje on. Šetamo se hineći nezainteresovanost, pripeka je velika, starci prodaju časovnike koji ne rade, pevajuće igračke koje ne pevaju, cipele koje imaju rupe na đonovima. Milicajaca srećom nema na vidiku. Konačno spazim djelatnicu koja odmah uočava da smo stranci te krene izuvati i nazuvati sandale i oblizivati se. Gotovo je gola, majičica na bretele bez brusa i tange kao na modnoj reviji, vidi joj se sva guza. “Čuvaj stražu”, dreknem na Danca, dam mu ruksak i moju ličnu kartu, te samo s nešto novca priđem djelatnici i s njom hitra koraka odem u sobu obližnjeg hostela, gde cura i ordinira. Na pola posla kroz otvoren prozor prepoznam Dančev glas:

“I am Danish journalist; my passport is in the hotel…” Ne pada mi na pamet prekidati zbog nečeg tako trivijalnog, naslućujem da je naišao milicajac i uprkos verovatnoći jedan naprama milijun zilijuna legitimisao savršeno neupadljivog severnjaka. Izvući će se on, kaj se ja imam tu vmeševati. Šarmantan je Eriksen. Cura i ja smo goli znoj. Već sam odlučio: ako privedu Eriksena, neka se sam snalazi.

”Jor frend hez no velid ajdentiti kort eni mor it iz ekspajrd...” Milek govori savršeni engleski. Ma kog mu je vraga pokazivao moju osobnu, krele?! Čaša meda je gotova, sada sledi pokal pelina.

E jebi ga. Danac me prati do policijske postaje gdje mi pišu prijavu. Srbija i Danska su rijetke zemlje u Europi gdje nije kažnjivo, čak ni kao prekršaj, rabiti usluge određenih djelatnica. Ali Orwell „čini svoj zaborav“, rekao bi narodni genij na guslama, moraš imati neki važeći dokumenat sa slikom.

*

Eriksen je već dovršio pretposljednju ruku putopisa iz Srbije, a knjigu će posvetiti generalu Trifunoviću. Poglavlje od tridesetak strana koje se bavi opsadom kasarni u Varaždinu i kasnijim povlačenjem - što je bio razlog za lakrdiju od suđenja na srbijanskim sudovima i zatvorske kazne –zahtevalo je razgovore s Č. Cesarcem, komandantom obrane grada, te Trifunovićem i Popovim komandantima odbrane vojarni. U februaru 2011. odneo sam prevod tog poglavlja Trifunoviću i Popovu da isprave eventualne nepreciznosti. U to vreme još nisu bili rehabilitovani, a Eriksen nije želeo da im tekst na bilo koji način naškodi. Popov je otkucao ispravke na četiri stranice i, evo, u avgustu dolazimo Danac i ja u pukovnikov stan na Novom Beogradu da se opet vidimo. U međuvremenu je ministarstvo pravde donelo odluku o potpunoj pravnoj i finansijskoj rehabilitaciji. (Trifunović je bio kod rodbine u Vrbasu)

Kod generala Popova

Photo: LA

Popov je „lala“ i još čuva naglasak, a supruga mu je iz Bijeljine. Žive u lošim uslovima, ali nas uvek lepo počaste. Pitam Popova kako se oseća što neki u Srbiji nisu zadovoljni odlukom ministarstva pravde, osobito izjavom ministarke Malović „da su svi postupili kao Trifunović i Popov, ne bi bilo takvih ratnih zločina...“, i spominjem kako su Lazanski u svom redovitom komentaru u „Politici“ i neki slobisti u drugim medijima nazvali tu odluku „nagrađivanjem izdajnika i dezertera“. Ali čak je i Cesarec u intervjuu u Varaždinu rekao da su oni časno postupili i da su ih u Beogradu kaznili zato što nisu počinili zločin a ne zato što su ga počinili.

Popov smireno odgovara da ga to ne uzbuđuje, ali da ga boli što roditelji vojnika, čije je živote spasio, nisu rekli ni reč.

„Znam, ipak, da su na njih vršili pritisak i uticali da se ne oglase“, rekao je i mogli smo osjetiti gorčinu u glasu.

*

U kafiću pored Zelenog Venca tražimo samo osveženje po pripeci: Danac uzme Tuborg a ja mineralnu i koka-kolu; umiremo od žeđi. Pivnica malo poviše je na kolektivnom godišnjem, pa nema „girića“, kako on zove girice. Prisjećamo se sardela na žaru u zagrebačkoj Amfori na Dolcu. (Pre nego što smo rent-a-carom krenuli u Varaždin na razgovor sa Cesarecom, proveli smo jedan dan u Zagrebu.) Girica ipak ima u Zlatnom burencetu. Živopisna ekipa na lokaciji; baba i deda sa sela seli da da'nu dušom pre nego što se verovatno spuste do kolodvora. Torbe s pokvarenim rajsferšlusima; striček u odijelu i patikama bez čarapa, a žena s hulahopkama ispod pantalona i miki majice; na milion stepeni; a onda romski par: ona kao Popeye, s tetovažom na ramenu i u mornarskoj majici, on nikakav i sprčen; sednu, zapale pa viču nešto; pored nas povremeno prođu zgodni komadi, u hlačicama ili haljinicama, a Eriksen uzdiše „Ja sam oženjen, ja sam oženjen...“

*

Mlava, Cara Nikolaja; Ili – uklete brizle Najbolje brizle možete pojesti u Mlavi. Tu radi konobar od profesije; saznao sam da je počeo da radi još kao tinejdžer, promenio dva-tri dobra lokala i – otišao u penziju iz Madere. Ali, opet radi. Kada kuvar ode kući, ume i on da spremi šta treba.

U zimu 2010. smo zakasnili, jer nedeljom ranije zatvaraju. (Zato smo brizle, u očajanju, probali na drugom mestu – da ne pominjem gde – i bilo je katastrofalno: žilavo, premasno, videli su se neki bupci i neka srčana pretkomora, nejestivo; stvar je spasao čorbast pasulj, ali je taj izlet zabeležen u spomenutom Eriksenovom putopisu koji na jesen izlazi iz štampe.)

Ovog puta smo naišli po danu, ali nema brizli. Može se razumeti – po ovoj vrućini teleća tiroidna žlezda ne može dugo stajati čak ni u frižideru, treba to odmah prodati. Ništa, poručili smo, od muke, crevca i ćevapčiće, da Danac vidi i to čudo. Crevca su mu bila premasna i neukusna i dok sam ja jeo, on se krstio. Vlasnik nam je na odlasku dao broj mobilnog, pa ako stignemo za vikende, da se javimo i brizle će nas čekati. Nismo stigli, pa sam sms-om poručio da prodaju te brizle na vreme, da se ne bace. U restoran je inače potkraj života dolazio pokojni slikar Bata Mihailović (kada mu je Banija dosadila; dolazio je naravno živ, a otkako je pokojan ne prolazi više tuda, bar se nadam, ali uostalom baš me briga, ako i orpđe, valjda će juriti one koji su mu nešto krivi, je l' tako?).

nastaviće se...