Kako napisati bedeker za gurmane

Photo: Predrag Crnković

Postavismo zadatak pred nas - kao Lippy lav i Hardy hijena, od Hanne i Barbere - zadatak da namrčimo gurmanski bedeker za Dance koje nevesela sudba navede da se nasukaju u Singidunumu, iako i sami njegovi stanovnici skoro milion godina pokušavaju zbrisati odatle. Jedina sorta dvonožaca koja i dalje hrli u Beograd su hrvatski kvazintelektualci u listopadu (na zloglasni vašar na kojem se prodaju pljeskavice i knjige) i slovenački pijanci (doček Nove godine).

Photo: Lična arhiva

Ljudi koji vas bodu prstom u rame dok razgovarate s njima (obično dok šećete ulicom) imaju Tourettov sindrom.

Žene promuklog glasa (u pravilu pušačice) i muškobanjasta vladanja, uvek svojim ljubavnicima turaju prst u šupak (dok vode ljubav, ili se karaju bez obaveza).

Konobari koji dobijaju napad panike kada im mušterija kaže da je promenila način plaćanja (već isprintan na računu), imaju Tourettov sindrom.

Oni koji popuše cigaretu sve do filtera jesu kleptomani ili tvrdice, ili oboje.

Ljudi koji uvek naručuju previše hrane u restoranima bili su nevoljena deca.

Ljudi koji ne mogu da sačekaju glavno jelo u restoranima, već požderu sav lebac s gratis maslinovim uljem i salatom i solju i biberom, a onda drugim gostima za stolom (koji s guštom narežu jelo i spreme se da uzmu prvi zalogaj) kradu hranu iz tanjira kao svrake – verovatno su izvesno vreme robijali.

Ljudi koji imaju običaj da - uz pogled pun mržnje - pljunu kada spaze nekog kome zavide ili ga ne vole, tim pljuvanjem sprovode davnašnji magijski ritual koji je u najboljem slučaju trebalo da urekne. To takođe može biti i znak latentne homoseksualnosti.

*

Konobari u orijentalnim zemljama su ili pederi ili pritajene ubojice. Na Orijentu se zanimanja uslužnih delatnosti smatraju nedostojnim i ponižavajućim. Zato mnogi taksisti, konobari, recepcioneri, ljudi zaduženi za davanje informacija posetiocima, kustosi itd, strancima djeluju namrgođeno, bezvoljno ili neprijateljski. Čim se završi turistička sezona, takve zemlje živnu i sve počinje da liči na karneval, koji će trajati do sledeće najezde turista. Ali, ako su taksisti i konobari zaista pederi, nema problema. Na Zapadu su nakon II svetskog rata gotovo sve profesije postale gay friendly, tako da danas među muškim frizerima i baletanima i stanovitim ministarstvima u Velikoj Britaniji i Belgiji ima srazmerno manje gejeva nego u armijama, športskim savezima, političkim rukovodstvima, poslanicima, a da ne govorimo o preduzetnicima i tajkunima.

Photo: Predrag Crnković

*

Kada je Jens izašao iz taksija koji se zaustavio u Kosovskoj ulici ispred hotela Union, bio je namršten kao da je ispao iz džinovske mašine za ručno sušenje zelene salate. Zastao je između bašte hotelskog kafića i ulaza u hotel i tek tada me primetio kako stojim preko puta susedne Kinoteke. (”Usta su mu se razvukla u širok osmijeh.”) Posle mi je uz belo vino ispričao zašto je bio ljut: taksista je bio aerodromski divljak, pa mu je naplatio 2850 dinara za vožnju od zračne luke, a kada je s tri hiljade dinara u ruci video da Danac čeka kusur, pokazao je sedište do njega i rekao ”Vidite tu žvakaću gumu, morate platiti štetu!” I Eriksen je samo izašao iz vozila.

*

Ali, pa šta. Da bi putovanje imalo smisao – kao da bilo šta ima smisao – treba ga opremiti ciljem. Kao ono – karanje bez obaveza, ali... ”opčinio me njen osmeh” i slična sranja. Tako da je cilj osmodnevnog Dančevog boravka – nekoliko intervjua, ponuda danskog teksta jednom domaćem izdavaču uživo u četiri oka i pisanje bedekera za danske turiste, u četiri ruke sa mnom (on zna da mi trebaju pare). Već imamo u vidu i kopenhaški cajtung koji bi – gotovo sigurno – objavio tekst, a na nama je da se udarnički pomučimo i kušamo klopu i dunjevače i stomaklije i vina na različitim lokacijama. Po mogućstvu što egzotičnijim, tako da gost ima dojam da je praktikovao ekstremni turizam.

(Spisak vesti iz crne hronike za Dančevog poslednjeg dana boravka se baš uklapao u takav aranžman: Žena ubila muža sekirom (ništa novo, ali odavno ne beše takvog razvoda; nije pisalo da l' na spavanju); manijak, ili možda par manijaka, ili čak trojica, nožem i bokserom seckali posetoce Beer festa; Gadaffi nestao; opljačkan kazino u Kralja Petra; u Kopenhagenu zagađena voda za piće – u vodovodu echehirija colli bakterije koliko hoćeš: zbog biblijskih kišurina izlila se kanalizacija; zrakoplov koji je zaprašivao komarce (a i nas na brodu tokom krstarenja po Savi i Dunavu) prinudno je sleteo kod Ušća; a nazočio sam i tučnjavici u ”Kajmakčalanu”, koje postaje sve nervoznije mesto...)

*

Čim je Jens stigao u Beograd, počeo me je uvevarati da nekom izdavaču ponudim njegov debitantski roman ”Nani”. Pornografsko čudo neko. Prepričao mi je sadržaj dela i pokazalo se da u svakom poglavlju ima najmanje jedan koitus, a da likovi raspravljaju o raznim stvarima, na primer, kako obrisati guzicu kada se u prirodi zateknete bez toalet-papira, bez ijednog blagoslova civilizacije.

Kafana-čitalište: Jens Martin Eriksen za stolom

Photo: Predrag Crnković

I Eriksen mi je ispričao – noseći srećan osmeh na licu – da je najbolji način (tako tvrdi jedan od pametnijih likova u romanu, inače sifilističarski pijanac u raspadanju) da obrišete svoje usrano dupe tako da zajašete – ovcu. To mi je rekao s trijumfalnim izrazom, zato što je očekivao da će me ideja fascinirati, zapanjiti i frapirati – toliko je blistava životna mudrost njegovih likova-gubitnika.

Saopštio sam mu, međutim, mirno i staloženo, da je ta problematika bila vekovna tema ”na ovim prostorima”, još od dolaska Slovena na Balkan u VII stoletiju. Ima mnogo narodnih izreka, premudrih umotovorina kolektivnoga genija, na primer o zlovoljnom medvedu koji briše bulju dosadnim zecom, a bogme su i ljisice i veverice dolazile u obzir. Lički je međed po pričanju veliki ljubitelj gujce. Kasnije, u urbanim legendama, na red su došle i pudlice i mačke sredovečnih damâ.

Eriksen se odmah snuždio, kao što uvek čini kada se pokaže da on, kao superiorni Zapadnjak, nema neku opipljivu prednost za koju misli da je porodilišnom činjenicom (rekao bi prvi dobitnik Tenžerine nagrade) predodređen. Kada se samo setim kako ga je zapanjila činjenica da i Srbi služe senf u restoranima, i da u hotelima može naići na onu napravu s rotacionom četkom za glancanje cipela. Ili kada je video da u Beogradu imamo i ulične svetiljke, štaviše s električnim sijalicama, jer on je mislio da se putovi (moj gimnazijski profa iz matiša je uveren da su putevi oni kojima idu autaći, a da su putevi samo 'putevi sreće') i sokaci kod nas osvetljavaju tek retkim bakljama.

”Naš Tesla (hej, naš!) je, bre, izmislio naizmeničnu struju!”, s ponosom sam ga obavestio. A kada su nam doneli escajg i salatu pri prvoj večeri naše bedekerske turneje, i kada je pokušao ubosti parče rajskog paradajza iz srpske salate, pljesnuo sam ga po šaci i rekao na veoma lošem severnom frizijskom:

”Ek foarker oanmeitsjeaadas fan serberna“ (”Beštek su takođe izmislili Srbeki!”)

Ovako se Danci opuštaju u Srbiji: JME, u nekoj drugoj kafani

Photo: Predrag Crnković

*

Kako god, postavismo zadatak pred nas - kao Lippy lav i Hardy hijena, od Hanne i Barbere - zadatak da namrčimo gurmanski bedeker za Dance koje nevesela sudba navede da se nasukaju u Singidunumu, iako i sami njegovi stanovnici skoro milion godina pokušavaju zbrisati odatle. Jedina sorta dvonožaca koja i dalje hrli u Beograd su hrvatski kvazintelektualci u listopadu (na zloglasni vašar na kojem se prodaju pljeskavice i knjige) i slovenački pijanci (doček Nove godine).

*

Lorenco i Kakalamba
Cvijićeva

Srbin iz okoline Pirota i Talijanka se smuvaše (ako sam dobro protumačio šta piše na sajtu, premda nije bitno), i kada su se vratili u Srbiju, uplašili su ih dizajn nameštaja Simpo Vranje i priče o zmaju koji krade ajvar i pinđur sa sve bakicama u okolici Leskovca, te se skrasiše u Beogradu.

Enterijer bi se mogao opisati kao Čarobnjak iz Ozza na acidu, a hrana je dosledna kombinacija koje verovatno nema nigde više „nasvijet“ – južnosrpska ljutina i severnoitalijanska raskoš, doduše na konvencionalan način. Suve paprike punjene pasuljem biće oneobičene italijanskim pireom od graška i maslinovim uljem, a pileće belo meso će biti punjeno mascarponeom i posluženo s taljatelama ali s takvim začinima koje nijedan Europljanin ne bi tu turio. Takođe i nekoliko vrsti kozjeg sira s juga u kombinaciji s artičokama na zapadnjački aranžiranim tanjirima.

U jelovniku postoji čitav odeljak za one koji se hrane zdravo, čista makrobiotika. Planirati život od 100 godina u ovoj zemlji nerazuman je optimizam. Ovo je u našoj (avan)turi bilo i ostalo jedino mesto gde ima smisla govoriti o vinskoj karti: izbor je veći, ali i skuplji.

Međutim, mi smo naleteli na problem koji ne ovisi o osoblju: na druge goste. Imali smo naime veliku nesreću da svoj časni i relativno neskromni obrok (plaćen nečasnim stranim novcem - naverovatnije predujmom nekog danskog časopisa) konzumiramo u društvu mlade yuppijevske obitelji koja je slavila godišnjicu nažalost plodnog braka: sedeli su odmah do nas, dapače su seli pola minuta pošto je Eriksen nesrećno izabrao sto. Par je imao dva pomahnitala potomka, koje bi - da je pravde na ovome svetu - trebalo na licu mesta pogubiti bacačem plamena. Ili ih baciti krokodilima. Osobito je dečačić bio napast neopevana, plakao je sve vreme kao pičkica, a kada mu je konobar doneo pizzu, tek je tada nastala tarapana i počelo cmizdrenje i cviljenje i kevtanje i kukanje, jer je mali đavolji isprdak u velikoj mržnji sa šampinjonima a možda i klobasama, pa je majka morala to da skida, da bi ga na kraju pitala: ”Da skinem i sir?” Teško je prisetiti se moje i Eriksenove konverzacije, jer sam stalno morao da držim prst u uhu (deca su se igrala i zvoncetom za dozivanje osoblja).

Vratimo se hrani, piću i cenama. Vino je koštalo 2000 din i zahvaljujući tome je račun (ili kako Danac uvek kaže ”račuk”) za dva predjela, jednu salatu i dva glavna jela (ja sam uzeo rostbif s hrskavim krompirićima sa začinskim biljem a Danac piletinu s taljatelama i mascarponeom) i kafom i dunjevačom dostigao iznos: 6120. Najskuplje mesto na celoj turi, ali za strance još uvek jeftinoća.

Poseta drugu Titu

Photo: Predrag Crnković

*

Eriksen je postao ovisnik o dunjevači, ovde u Srbiji. Do pre nekoliko godina je imao običaj da zimi, uz kuvano vino, naručuje i šljivovicu, ali je ”otkrio čari lozovače”. (Treba li da kažem zahvaljujući kome?) Kada je prvi put bio u Srbiji, na proputovanju za Grčku, i kada je na na beogradskoj železničkoj stanici u žurbi, da mu voz ne pobegne, zgrabio flašu šljivovice vjerujući da kupuje belo vino, imao je 18 godina. (Zamislimo njegovo lice i lice njegovih saputnika kada su u kupeu potegli iz boce.) I od tada traje njegova opčinjenost ”tim žućkastim eliksirom”. Problem je s rakijom, međutim, u tome što je to uvek lutrija u kavanama. Ne možeš svuda dobiti dobru dunjevaču, a i šljivka ”umije biti umjetna”. Raspostranjeno je uverenje da za tolike količine rakije od dunja u našim ”lokacijama” nema dovoljno stabala s tim voćem na celom svetu. Što znači da ljudi piju špiritus plus veštačku aromu. Kada pijete rakiju koja je gorka, prejaka i napadno vonja po dunji, može se reći da radite na tome da vam bude potrebna transplatacija jetre. U kafani ”Šta je tu je” u Cara Dušana (iako je ulaz iz bočne ulice), Eriksen, njegov mlađi sin Wilhelm i ja smo prošle zime jeli kupus s kobasicama, bavarsko-srpsko zimsko jelo, a striček u beloj lalinskoj nošnji prijatno nas je iznenadio dunjevačom, mekom i mirisnom.

Avgusta 2011. svratili smo Danac i ja samo na rakiju, i kao da nam je u nozdrvama još bio miris te dunje. Seli smo u baštu, milion stepeni. Nemreš dihati. Zrak titra, znoj se sliva. Isti striček u istoj lalinskoj odori, turska kahva, čaša česmovače i dunja u unučetu. Ali – sada je bila grka i pogodna za gasne rešoe na kampovanju. Ili molotovljeve cocktaile.

Jedini siguran način biranja rakije je da se odlučite za poznatog proizvođača ili da se sami bacite u amatersku proizvodnju: prednost je ako imate dedovinu na selu. Nekoliko dana prije no što je Danac stigao, sedim u kancelariji izdavača koji će u oktobru objaviti ”Dvostruku zemlju”, a direktor jedne naše agencije za autorska prava svratio je samo da bi ugovorio posetu lektora-korektora, stručnjaka za – pečenje rakije. Slušam o već naručenom istovaru šljive ranke iz mesta pored Topole, pretresaju se teorije o nehermetičkom zatvaranju bureta, o otvaranju poklopca i mirisanju i posmatranju mjehurića i čekanju pravog trenutka za presipavanje...

Ipak je Tirnanić bio u pravu – ako ne znaš ko ti je pekao rakiju, drži se whiskyja i tebe zabole.

*

Poslednjih dana, kada smo već obavili sve intervuje i poslovni deo ove ekskurzije, šetali smo, po pripeci, u sandalama, razgledajući ruševine Singidunuma i novogradnje građevinske mafije, povremeno ulazeći u ćumeze i bircuze na pivo ili belo vino (”bijela vina i knjez Mihajlovića”, kako on naručuje vino i kiselu). Bedeker je zahtevao da se pomučimo na mestima koja će biti zanimljiva strancima, oguglalim na kinesku i italijansku kuhinju. ”Boske” i ”SUR Mirijevo”, ”Ravna Gora” i ”Vitaminka”, ”Zlatno brdo” i ”Nova buba-mara”, ”Vekoni” i ”Viking”, bili su na spisku egzotičnih mestâ, od Ustaničke (okretnica tramvaja br. 7 i malo dole, do okretnice busa br. 50), pa kad se krene Bulevarom prema centru. Neka mesta smo preskočili jer smo bili umorni, neka su bila zatvorena (”Vitaminka” kod Cvetka je zloslutno zamandaljena), tako da smo se kao aveti u pogrešnom filmu, kao na dva puta snimljenoj kućnoj ”osmici”, teturali ”Bosketom” i ”Mirijevom”, upadljivi i jezikom i izgledom, a Eriksen je slinio: ”Danci će pasti na ovo! Kakve pizzerije, to je kič!”

Dunja za kraj

Photo: Predrag Crnković

”Ali negde stvarno imaju odlične pizze; a da vidiš onu lepu Kineskinju u kineskom restoranu na uglu Krsmanovićeve i Kajkamkčalanske...”

”Danci neće doći u Beograd zbog pizze i kineske kuhinje...”

”Pa nisu svi blazirani kao ti ...”

”Sad govoriš kao četnik ...”

”Globalistički safari-imperijalisto ...” Počeli smo da vičemo i onda primetimo da nas ljudi gledaju. Čuju da se svađamo, ali ne razumeju.

*

Siđemo Tršćanskom. Idemo peške Tucovićevom. Na sve strane u Beogradu – pečenjare. Pokazujem izum u izlogu jedne pekare: đevrek s kulenom. Preko puta je bar ”Happy fish”, jedno od europskih mesta; jedva ga nagovorim da uđemo. Mesto veoma liči na Underwood Ink knjižaru galeriju u Kopenhagenu; mesto s knjigama i atmosferom antikvarijata; uzmemo točeno pivo, jer nam se čini da se ne kosi s mlakim gemištima.

„Ovo je jedno od nekoliko kopenhagenskih lokacija za naš bedeker”, velim ja, ali Eriksenu fali atmosfera pepeljarom-u-glavu. Sečemo Rooseweltovu pa ulazimo u Cvijićevu, prolazimo pored Lorenca, gde smo već bili, pa sedamo u vrt kafića ”Stih”. Imaju one stare aparate za “Chino”, ali ga ne prave od činita već od kafe i zelene jabuke. Ima okus po milkšejku. Hodamo dalje sve do Despota Stefana, prolazimo pored gradske policije i silazimo do pandurskog bircuza ”Plavi skver”. Objašnjavam da je ovo mesto koje se zove kao New York Blue, pomenem Sipovica, neki pored nas skuže o čemu je reč pa se smeju. Dva deci belog i dva deci kisele. Već smo počeli zapišavati drveće između lokacijskih veceâ. Vanizelisova ulica je svojim imenom misterija za Eriksena. Ali ni Đuru Đakovića (kako su ulicu zvali nakon II svetskog rata) nije lako pravilno izgovoriti. Produžavamo do kafane ”Sloga”. I tu smo već bili u zimu 2010, on, njegov sin i ja. Tekst za danske novine treba da ima maksimalno 2500 reči, to jest 5 stranica. Ako ćemo opisati sve što vredi, treba nam feljton, a najbolje knjiga. Odlučujemo se da idemo na knjigu a ne na jedan članak.

(Restoran ”Kod Pere” u Tucovićevoj preko puta Gradske bolnice, kiosk ”kod matorog” Ćulibrka u Takovskoj, pa kobaje u Skadarskoj, za Dance koje počne da muči nostalgija za njihovim kioscima s kobasicama, ćevapčići u ”Zlatnom opanku”, kineska hrana u restoranu na uglu Kajmakčalanske i Krsmanovićeve... vidimo se u knjizi - ili sledećim nastavcima ovog bedekera.)