Voleo sam Slobodana Miloševića

U knjizi “Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj” Milorad Tomanić je obradio ulogu SPC u nacionalističkoj kontrarevoluciji devedesetih godina prošlog veka. Jedan od antijunaka ove knjige je i naš friški pacijent i tužitelj vladika Filaret (devojačko: Jelenko Mićović). Prenosimo odlomak iz Tomanićeve knjige koji govori o poslovima i danima ovog živopisnog činovnika Srpske pravoslavne crkve

''Porocima skloni'' vladika Filaret jedan je od najzanimljivijih likova koji su špartali javnom scenom Srbije u poslednjoj deceniji XX veka. ''Svetsku slavu'' je stekao već 1991. godine zahvaljujući onoj poznatoj fotografiji na kojoj pozira ispred srpskog topa i oklopnog vozila držeći mitraljez u ruci. Od početka rata u Hrvatskoj posvetio se humanitarnom radu i postao najaktivniji član Odbora za pomoć izbeglicama, osnovanog pri Sinodu SPC. Iz hale VIII na Beogradskom sajmu, u koju se se slivale ogromne količine robe, krenuli su brojni konvoji u organizaciji oca Filareta. Mnogi su krenuli, ali su neki usput i – skrenuli. Poznat je slučaj rendgen aparata, vrednom 250.000 dolara, koji je jedna Srpkinja iz Amerike poslala na ime patrijarha Pavla, zamolivši ga da on aparat dodeli nekoj zdravstvenoj ustanovi.

Aparat je, međutim, jednostavno nestao. ''Od Njegove svetosti patrijarha Pavla ja sam zbog toga dobio prekor i nalog da ga pronađem kako znam i umem'', govorio je otac Filaret. Posle dugih potraga i "pogrešnih tragova", aparat je nađen u Vrginmostu, u garaži tadašnjeg predsednika opštine!

Otac Filaret je ostao upamćen i po učešću u jednom od udarnih dnevnika RTS-a, kada je gledaocima, držeći u ruci dečiju lobanju, ispričao da su Muslimani pred živom majkom sekirom odsekli glavu njene devojčice. Pokazao je i sekiru kojom je to učinjeno. Od Bogosava Marjanovića, novinara "Ilustrovane politike", saznali smo da ga je tadašnji glavni urednik lista iste večeri nazvao i rekao mu da odmah sutra ujutro nađe Filareta i da sa njim napravi intervju. Na molbu gospodina Marjanovića da obave razgovor, otac Filaret se prvo nećkao, ali je kasnije ipak pristao.

Dogovoreno je da se nađu u Filaretovom stanu na Dušanovcu. "Kad sam tamo u zakazano vreme stigao sa fotoreporterom, vrata mi je otvorio jedan kršan mladić, kratko podšišan, u kožnoj vindjakni i rekao mi da je Filaret skoknuo nekim poslom i da će se odmah vratiti. Dok smo ga čekali, onaj mladić nam je objasnio da je on, navodno, student Bogoslovije u Beogradu i da je došao da nešto Filaretu pomogne u kući. Nije mi ličio na bogoslova", kaže gospodin Marjanović.

Kada je otac Filaret stigao, poveo je gospodina Marjanovića i fotoreportera u drugu sobu, a mladića "bogoslova" je ostavio u trpezariji, ostavivši i vrata između dve prostorije širom otvorena. "Filaret nam je ponovio onu priču, sada u još jezivijem obliku. Na stolu je stajala i sekira kojom je, navodno, odsečena glava devojčici. Fotoreporter je, dok smo razgovarali, snimao i Filareta i sekiru. Na kraju smo zatražili da fotografišemo lobanju. Filaret nam je odgovorio: 'Ma šta će vam lobanja, evo dovoljno je - imate sekiru.' Sa čuđenjem smo mu objasnili da je ta fotografija ključni dokaz i dokument njegove priče, da smo mi ilustrovani list i da bez te slike nema ni ubedljive priče. Opet je ponovio pomalo nervozno: 'Ne, ne možete slikati lobanju.' Pitali smo ga, opet sa čuđenjem, kako je to mogla da snimi televizija, a mi ne možemo. 'Televizija je nešto drugo', rekao je i ustao od stola, dajući nam do znanja da je svaki dalji razgovor izlišan."

Godinu dana nakon ulaska u vrh Srpske pravoslavne crkve, vladika Filaret je postao i visoki politički funkcioner. Imenovan je za zamenika saveznog ministra vera gospođe Leposave Milićević.

Iz Sinoda i sa Sabora SPC, koji su tako rado objašnjavali šta je po crkvenim kanonima a šta nije kada su u pitanju, recimo, abortus, ili tzv. Crnogorska pravoslavna crkva, o postupku vladike Filareta nije stigla nikakva zvanična reakcija. Duhovni pastiri su ćutali, ostavljajući stado u nedoumici na koje sve političke funkcije može biti birano srpsko pravoslavno sveštenstvo. Da li je vladika Filaret prekršio kanone Pravoslavne crkve, ili sutra možemo očekivati da se on, ili bilo koje drugo svešteno lice, kandiduje i za predsednika Republike Srbije?

Pred savezne parlamentarne i predsedničke izbore održane 24. septembra 2000. godine (koji su značili kraj Slobodana Miloševića), vladika mileševski i zamenik saveznog ministra vera gospodin Filaret obratio se srpskom pravoslavnom stadu preko Televizije Politika da objasni svu ozbiljnost situacije i ukaže da između više mogućnosti koje mu se pružaju samo jedna vodi narod u sreću i boljitak. Vladika je sasvim jasno rekao koja je ta: "Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, ja nemam rezervne vlade svoje, ni otadžbine rezervne. I kao episkop mileševski, ne vidim sada drugu ličnost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloševića."

Svestan teškoća u kojima su se nalazile Srbija i Jugoslavija (pored svih muka, i leto 2000. godine bilo je izuzetno sušno), vladika Filaret je otkrio koji su razlozi svemu tome. "Teško je. Znam ja kako naš narod teško živi, i u mojoj eparhiji, i svugdje. Imamo problem koji se desio ove godine. Bože mi oprosti što kažem! Bog se dragi na Srbe razljuti, velika nas suša zadesi. Da je nije bilo, narod bi preživio kao da se ništa nije dešavalo. Jel' kriv Slobodan za to? Ne molimo se Bogu. Bogu se molimo, svak svoj posao radimo. Crkva neka radi svoj posao, država svoj posao, političari svoj posao."

Upozorivši Srbe da "uvijek onaj s brda više vidi, nego onaj pod brdom", dakle, da on kao pastir bolje i dalje vidi od pripadnika stada, vladika Filaret je uputio dramatičnu poruku: "I ja molim srpski narod - ovdje je zaista sad riječ o tome 'oće li biti Srbije, ili neće biti Srbije i nek' vode računa oglasanju svome. I drugo što ga molim, i preklinje na koljenima, klečim srpskom narodu, i zaklinjem ga grobom Svetog Save, što sam ja najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgrešniji čuvar groba Svetog Save - molim srpski narod da vodi računa poslije izbora, već oni predviđaju šta će se sve u Srbiji desiti: znači, sve su već režirali, već su sve isplanirali. I zato, da Srbi ne dozvole nikakvu smutnju, nikakvu pometnju, da ne dozvole tragediju i nesreću. Dosta nam je bijede, belaja i nesreće. Ojačajmo se."

Sva preklinjanja i klečanja vladike Filareta bila su uzaludna. Za razliku od njega, velik broj Srba je pokazao da ima i rezervnog predsednika i rezervnu vladu.

Srbe nije tronulo čak ni vladičino zaklinjanje grobom svetog Save. Izabrali su one koji su odmah i tako otvoreno krenuli u saradnju sa "režiserima i planerima" mnogih zala za Srbe, u šta su nas tokom devedesetih godina, osim vladike Filareta, neumorno ubeđivali i mnogi drugi episkopi SPC. Ali, za razliku od vladike Filareta, ti mnogi drugi su znali da je došlo vreme za novo i drugačije pevanije. Zato je vladici Filaretu udarac stigao čak i od braće u Hristu. Patrijarh Pavle i Sveti arhijerejski sinod objavili su da sve što je vladika rekao u svom intervjuu jeste njegov lični stav, a ne stav Srpske pravoslavne crkve. Kada su na izborima pobedili "rezervni predsednik i rezervna vlada", vladika Filaret je morao i da se pokaje i izvini zbog reči podrške Slobodanu Miloševiću. Jedino mesto iz intervjua vladike Filareta oko kojeg se većina slagala jeste njegova samokritična tvrdnja da je upravo on "najnedostojniji u Srpskoj crkvi i najgrešniji čuvar groba svetog Save".

*Odlomak iz knjige “Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj”, Medijska knjižara Krug, Beograd, 2001.