Moj te mrči po srči

Vaskolika, pravoslavna borba – tko će na sajtu Dveri Srpskih napisati lobotomičniji tekst: Vladan Glišić, Branimir Nešić, Lidija Glišić ili Boško Obradović – okončana je ovog tjedna ubedljivim trijumfom Svetislava Božića, kompozitora i pisca, tzv. intelektualca s „istančanim osećajem za nacionalnu svest“. U tekstu misterioznog naslova „Pogled podno tamničkog prozora“, Božić – pod očiglednim uticajem nepoznatih supstanci – svoj jezik turbulentno, ali dosledno masakrira ugođajem lirskog upada u intelektualne rovove, hrabro podnoseći pravoslavnu leksiku čije ga stege guše prkosnim halucinacijama obamrlosti uma. Jednočlani žiri (Petar Luković – član i predsednik) nije odoleo frivolnosti Božićevih simptoma koje ovde u skraćenom, ali ozabavljenom obliku možete posmatrati kao medicinski slučaj, specijalno seciran za e-čitaoce uvek željne novih verbalnih i duhovnih izazova

Kako piše Vučelićev fanzin „Pečat“, Svetislav Božić je „jedinstvena figura u srpskom umetničkom sazvežđu: kao stvaralac, priznat i visoko pozicioniran u svetu i kod kuće, a kao intelektualac, nedvosmisleno i britko, javno i glasno, govori sa pozicije nacionalnog mislioca i patriote“. U knjizi Žamor leta 2006, koju je objavio Zavod za udžbenike iz Beograda, sa recenzijom Rajka Petrova Noga, Božić piše kako je, kao dete prolazići krajevima oko Zvornika, svaki put kad bi ugledao minare ili muslimansku kuću, ili kad bi čuo mujezina, osetio neku muku i odbojnost: “Osluškivao sam zapomaganja (a ne poziv na molitvu) koja su se oglašavala sa šiljaka islamskih verskih uporišta, potpuno nerazumljiva, melodijski otužna i lepljiva... Nisam osećao strah, nego nelagodu i neku teskobu u duši, stranost koja nije nosila ništa dobro u svom oglašavanju”. I da ne bi neko pomislio – neki đak koji ovo čita – da je ova Božićeva dečačka odbojnost prema minaretu i Muslimanima bila samo prolazna posledica njegove nezrelosti i neobaveštenosti, on dodaje ovo: “I danas ostajem pri tom utisku koji mi je osenčio utrobu nekim mukom, sa kojim raspoznajem sve ono što ću kasnije (na žalost) sagledati kao jednu od najstrašnijih disonanci u slovenskom biću i opšteslovenskom životu”.

Ovih dana Božić je dao prigodni intervju za Dveri Srpske koje – očarane elokventnošću ispraznosti – Svetislava predstavljavaju kao „intelektualca sa izraženim nacionalnim osećajem i istančanim duhovnim pogledom na svet“. Čitaoce e-novina upozoravamo da nikako ne odustaju nakon prve Božićeve rečenice: najbolje tek stiže! Priceless!

LICIDERSKI SJAJ NAPUŠTENOG MOZGA: Pogašene ili iznutra obeshrabrene institucije, spretno ugurane u procese građevinsko-urbanističkih adaptacija ili delikatnijih metamorfoza u manje vidljivom intelektualno-virtuelnom pregrupisavanju snaga, govore da se u Srbiji gasi po svaku cenu njoj imanentno bilo, njen damar, da se njeno autentično kretanje krši i proglašava neuputnim, minulim, zaostalim, neevropskim, necivilizacijskim, minornim čak u zonama tzv. regionalnog pulsiranja. Srpska kultura u takvim projekcijama virtuelizovane stvarnosti liči na napušteno vašarište po kome vetar raznosi ugarke liciderskog sjaja nekih nomada koji su odtumarali u noć istorije.

TANDRKANJE U GLAVI: Srpska nauka i umetnost, ćiriličko pismo, miris artikulisane i nikad zašle opojnosti istočnog vetra od strane vesternizovano-orijentalizovanih intelektualaca gurnuta je u stranu. Srbija na Zapadu - ta predosledno izvršavana verbalna ali i realno prisutna krilatica, zagušila je sva korita kojima je odaslata i poput neprimerene sile počela je da tandrče po srpskom prostoru ne nalaziv dovoljno sabesednika i saučesnika.

ASIMETRIJA ONANIJE BEZ GRANICA: Ta gladna a u suštini sasvim impotentna avet u mnogo čemu nedokovanih intelektualaca, taj humanistički racionalizam, sklonost ka virtuelizovanom nivou egzistencijalne i duhovne asimetrije koji promovišu ličnosti loše raspoređenog znanja i velikih ambicija, kobniji  je za budući život Srbije negoli njena tama koju su preko svih granica razbokorili u mnogo čemu suštinski prikraćeni intelektualci. Mi ih ne možemo zvati srpskim jer teritorijalno i geografsko načelo ne podupiru harmonično one činjenice koje proizilaze iz sudbinske prisvojnosti zagledane u srpsko.

ŽAL ZA DUBROVNIKOM, PLAČ ZA PRIZRENOM: Zagledamo li se bolje u tzv. okruženje, u centre regiona, uvidećemo bez ikakve pristrasnosti da još u Srbiji, a u Beogradu naročito, pulsiraju one energije koje su proterane iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Skoplja, mediterana, izuzev kvarnersko-istarskog lilihipa. Kakav autoritet možemo da pribavimo pomenutim institucijama kada je u njihovom zvaničnom krešendu Prizren ugašen, Prizrenska bogoslovija iseljena, pogled iz Carskog Prizrena na našu budućnost obesmišljen, a žal za Dubrovačkim arhivom poput čežnje para nebesa iznad Beograda i Srbije. U ime čega i kakve emocije je žal za Dubrovnikom nadjačao plač za Prizrenom i u ime kakve svetlosti anadolskog pragmatizma nema za Srbe svetlosti u Metohiji, života na Kosovu, Sarajevu, Zagrebu, Skoplju, Ljubljani, čak Podgorici u mnogo hvaljenom i predozivanom Dubrovniku.

LOBOTOMIJA JE NAŠA PREDNOST: Nije Srbija sva u Profesionalcu, Maratoncima, Kordonu, Mirjanama i onima oko nje. Srbija koja to nije a takva Srbija postoji i to nije ona druga što se tobož neprosvećeno ustobočila na nekom brvnu pa neće po kolače i med i mleko u carsku Vienu. Ta druga Srbija koja je proterana iz svih medija, zbog koje je zatvoren Narodni muzej, Narodna biblioteka, nad kojom kao orlušine kruže rasuti atomići nevladinih organizacija i Igmanske maršadžije, koju kinje i gase ekonomski eksperti je porodila sve zapadne i istočne, sve orijentalne koordinate. Ona je razumela moć Carigrada, Trsta, Beča, Pešte, ona je osvetlila levant u našim stranama, ali i na mediteranu, u Jerusalimu, u Moskvi, Kini. Njeni su porođaji gnojili mnoga carstva i mnogo čemu dali obol sjajniji od mnogih carskih gramata i privilegija.

DIŽE SE OBOŽENI KVASAC: Moramo menjati odnose snaga koristeći onaj oboženi kvasac bez koga nema dugoročnog bića i bivstvovanja. Osim što se poštuju i primenjuju zakoni se i stvaraju i oplemenjuju. Ljubav sve prevashodi. Ljubav prema Srbiji i za Srbiju takođe. Podno tamničkog prozora ima života a utamničeni najbolje znaju kako da do života dođu. Ako smo žudni života a na to smo rođenjem upućeni naći ćemo i hiljade načina da živimo.

SERI, SERI, MOJ GOLUBE BELI: Tamo gde se iz kreativnog krika priziva večnost i oglašava iz bola porođeno zaveštanje koje ne obavezuje, projavljuje se muzika jedna od najsuptilnijih mera za jedno vreme, društvo, estetsko-etičku formaciju, individualno i kolektivno prožimanje ničim nametnuto a nezamenjivo i neizbežno. Muzika je neodvojiva saputnica molitve.

MOJ TE BODE ISPOD VODE: Narodne mase nisu narodne. Svako srce u toj narodnoj masi pokrenuo je Svetrajući Dah Tvorčeve Ljubavi. Tamo gde zbog nehata umire jedno srce tuga je u masama.

* Svi citati preuzeti iz teksta „Pogled podno tamničkog prozora“, objavljenog na sajtu Dverjana srpskih, ćirilicom