Kusta i druge enciklopedijske veličine

Srbin 21. veka iza svog vremena: Kusta od kartona

Photo: daylife.com

Ova edicija koju svaki dom samo poželeti može nosi naslov Najveći Srbi dvadesetog veka. Ukoliko me sećanje ne vara Emir Kusturica u minulom veku još nije odlučio da to postane. Tek je novi milenijum u njemu pokrenuo iskonsku pripadnost srpstvu. Do tada je bio samo srpski reditelj, kako je imao običaj da tvrdi misleći da je to dovoljno. Potom su porasli apetiti, tu i tamo dopao bi mu se po neki planinski masiv...

Ako je neko u Srbiji možda i pomislio da bi jednogodišnja medijska sveprisutnost velikog župana Nemanje Kusturice mogla ući u završnicu, taj ili pokazuje dečiju naivnost ili ne zna gde živi. Počelo je sa objavljivanjem autobiografije na prošlogodišnjem Sajmu knjiga koje je bilo propraćeno “malom” medijskom histerijom i još uvek se nije prekinulo. Niti će, kako stvari stoje, jer život je čudo. Menjaju se samo povodi.

Red intervjua, red književnih nagrada, red televizijskih gostovanja... i tako u krug. A nađe se vremena i za pokoju sudsku tužbu sve zbog neizmernih duševnih bolova najveće sujete domaće kinematografije.  

No dobro, zahuktali mehanizam se kao što znamo  teško zaustavlja, pa je tako došlo vreme da se i Đilasov Press iskaže. Iako se ovaj dnevni toaletoid prvenstveno bavi srpskom kraljevskom porodicom Đoković i skromnim donacijama koje im iz gradskog budžeta dodeljuje upravo Đilas, uspeli su da prepoznaju priliku koja se ne propušta, te su objavili kapitalno izdanje, koje će se naravno prodati u višemilionskom tiražu.

Dakle znamo da je današnja Srbija toliko pismena, da ima višak pismenih. Kao na onim Miloševićevim jednopartijskim izborima iz, čini mi se osamdesetdevete, na kojima je poznati pravnk iz Požarevca osvojio valjda 104 posto glasova. Nešto slično imamo i sa pismenima i uopšte sa intelektualcima svih fela. Pa kako je to moguće. To je zato što se enciklopedije mogu uz druge velike i značajne naslove, na za to najprirodnijem mestu – kioscima. Kako smo do toga došli? Prezasićenjem. Svi stanovnici najobrazovanije zemlje regiona kod kuće poseduju kilometarske biblioteke, takve da o istim mnogi evropski gradovi mogu samo da sanjaju. Sa sve nekadašnjom Aleksandrijom.

Kakav narod, takva i enciklopedija: Pressove korice za dajdžest srbovanje

Iz tih razloga(svi imaju sve) neko se dosetio da Srbima može da ponudi još samo enciklopedije. Najrazličitije moguće. Neke od njih deluju kao da su smišljene tokom neke višemaliganske noći, a na sadržaju je rađeno barem isto toliko. Hoće li to ugroziti prodaju? Ni najmanje.

A sad ozbiljno. Današnji Srbijanci baš vole enciklopedijska izdanja, kao takva. Pa makar bila odštampana na nivou musavog podlistka neke provincijske dnevne novine. Pa još ako su i besplatna. Enciklopedija je enciklopedija. Još ako kao pravi patriota imaš regal, poređaš to lepo i sistematski, a i tematski. I kad dođe kum Ljuba – ima šta da vidi.

Zato i prodaja ovakvog štiva ide sjajno već godinama u zemlji čitača na brdovitom Balkanu. Samo se razne enciklopedije u nastavcima i prodaju na kioscima najpismenije zemlje. Srpska, Porodična, Britanika, Istorija sveta... i tako u nedogled.

I tako dođe red na Đilasov toaletoid Press koji je upravo obuzet objavljivanjem kapitalne enciklopedije skromnog naziva Najveći Srbi dvadesetog veka.

Ako iz prve ne pogodite ko spada u ovu značajnu kategoriju, to znači da niste pravi Srbin. Zamislite se dok još nije kasno. Ili barem kupite ovu Pressovu enciklopediju i tako pomozite Drvoseku. Da mu se nađe.

Ova takozvana enciklopedija ne bi bila to što jeste da odmah ne postavlja neka pitanja.  od kosmičke važnosti,naravno. Oni naivniji mogu pasti u zabunu. Naime na koricama, kao i na rikni ove nazovi enciklopedije (u koje posle slažete pojedine delove) lepo piše NAJVEĆI dok na koricama svakog pojedinačnog izdanja stoji NAJVAŽNIJI Srbi dvadesetog veka. To može izavati stravične dileme kod lobotomiranog srbijanskog puka, uz neizbežnu filozofsku raspravu koja bi potom usledila. Da li su najveći samim tim i najvažniji ili je pak obrnuto. Da li si velik zato što si važan ili upravo zbog važnosti postaješ veliki? Pitajte Kusturicu. On je kako stvari stoje najveći Srbin u ovom šarolikom društvu skupljenom u kiosk enciklopediju. Jer među brojnim velikanima našlo se mesta i za njegovu malenkost. Može li ovakvo izdanje proći bez njega? Ovo je samo retoričko pitanje.

Sad za važnost nisam baš siguran, ali za veličinu nema nikakve dileme. Pored Petra Karađorđevica, patrijarha Pavla, Nikole Tesle, Ive Andrića i ostalih, Emir zaista deluje impozatno. Sa visinom od oko metar i devedeset i sa sto i pitajbogakoliko kilograma žive vage. Dakle najveći svakako jeste, ali za nacoše svih srpskih boja nešto drugo bi moglo biti problematično. Naime taj najčarobniji pojam od svih – Srbin. Ova edicija koju svaki dom samo poželeti može nosi naslov Najveći Srbi dvadesetog veka. Ukoliko me sećanje ne vara Emir Kusturica u minulom veku još nije odlučio da to postane. Tek je novi milenijum u njemu pokrenuo iskonsku pripadnost srpstvu. Do tada je bio samo srpski reditelj, kako je imao običaj da tvrdi misleći da je to dovoljno. Potom su porasli apetiti, tu i tamo dopao bi mu se po neki planinski masiv ili pak mitski gradić na Drini iz Andrićeve literature pa je kalkulantski pomislio da se upiše u Srbe. I kako je jednom izjavio kod svog dobrog druga Tijanića na RTS-u – kad se on upisao u Srbe, mnogi su ispisani, samo im još nije telefonirano.

Kako god taj pokajnički čin povratka u maticu dogodio se sasvim sigurno u poslednjih desetak godima, dakle u ovom veku, a ne u dvadesetom kako nam sugeriše Drvosekova enciklopedija. Da li je to jedina “podlost” u ovoj vesti bez vesti. Najveća je čini se prećutana. Nikada se i ne pominje, koliko je podrazumevajuća. A to je ono čime je Emir zaslužio toliko poštovanje svih srpskih režima (osim Đinđićevog) u poslednjih dvadeset i pet godina. To što je svojim konvertitskim činom i filmskom slavom dakako, omogućio da se ludom puku lakše proturi priča o zločinu. Jer kada se zna da su sve balije u stvari Srbi koji su se odrodili tokom minornih pet vekova turske vladavine što ličnim činom potvrđuje upravo Kusturica, onda sve postaje očiglednije. I prirodnije. Samim tim ono silno orgijanje po Bosni i Hercegovini postaje srpsko-srpski rat. Onda je moguće raznim ludacima poturiti staru Šešeljevu tezu kako su u Bosni ratovali Srbi međusobno. Srbi pravoslavci protiv Srba muhamedinaca i Srba katolika. Mada se sa ovima trećima ratovalo u savezu protiv ovih drugih, ali to je neka druga priča.

I to je može se reći ona ključna stvar koja svim pripadnicima političke i kulturne elite treba kao poruka. Nemanja ukazuje pravi put – preobraćenički. Da nije te snažne poruke, ne bi bilo ni planine, ni rendžera ni kamenih gradova u vlasništvu slavnog reditelja, koji savim slučajno i nenadano donose dobit ovom ekologu patrioti.

Ono jeste da je ovom đilastovštinom velikom neimaru sadašnjice ispunjena želja. Da se konačno negde nađe ovekovečen rame uz rame sa Andrićem ili Teslom koje by the way stalno pominje po takozvanim intervjuima. I to po principu - narod koje je imao ovakve pojedince spada u velike nacije, ali nešto tu ipak nije u redu. Ili možda jeste. Kakav narod takve i enciklopedije. Ili, koliko su kiosci knjižare, toliko je i Nemanja veliki.