Poslovni aranžmani u gasnim isparenjima

Naš je ljepši: Boris Tadić i Dmitrij Medvedev, prezadovoljni i srećni

Photo: Stock

Ovaj ogled ima za cilj da predstavi kratku hronologiju događaja vezanih za uspostavljanje kontrole ruskog energetskog giganta »Gasproma« nad gasno-naftnim resursima u Srbiji, sa posebnim akcentom na događaje od pre 2004. godine, kako bi se predstavljanjem kratke istorije odnosa podsetilo na to koje su ličnosti učestvovale u uspostavljanju ove dominacije. Analizom događaja, zvaničnih dokumenata i medijskih izvora i drugih prikupljenih materijala, obuhvaćeni su političko-ekonomski potezi vladajućih elita iz kojih se vide određene nepravilnosti u donošenju odluka na štetu interesa građana Srbije, a na korist ostvarivanja strateških geopolitičkih ciljeva »Gasproma« i Ruske Federacije. Na osnovu svega toga sa sigurnošću se može tvrditi da su određene političke blokove u Srbiji u odnosima sa »Gaspromom« vodili neki drugi interesi, a ne interesi građana, kao i da za ogroman broj indicija za pričinjene zloupotrebe niko nikada nije odgovarao

Osnivanje druge zajedničke firme

Niko iz redova tadašnje demokratske opozicije nije mogao da sluti kakve će sve dalekosežne posledice po građane imati još jedan potpis Mirka Marjanovića. Ovoga puta na ugovor o osnivanju druge mešovite srpsko-ruske firme pod nazivom "Jugorosgas". Ponovo je u svojstvu direktora "Progresa", ali i kao tadašnji premijer ušao u aranžman koji je trebalo da osigura izgradnju cevovoda Niš–Dimitrovgrad. Vlada Ruske Federacije i Vlada SRJ potpisale su u aprilu 1996. godine Sporazum o saradnji na izgradnji gasovoda na 25 godina, kojim je podržano osnivanje Akcionarskog društva između "Gasproma" i preduzeća koje odredi jugoslovenska strana. Ugovor o osnivanju "Jugorosgasa" potpisan je u junu 1996. godine, između osnivača: "Gasprom" Moskva, NIS "Energogas" Beograd, "Progres" Beograd, "Progresgas trejding" Beograd i Beobanka Beograd, s osnivačkim kapitalom od ukupno 200.000 američkih dolara. Polovinu akcija "Jugorosgasa" dobili su NIS (20 odsto), "Progres" (15), "Progresgas trejding" (10), Beobanka (5), a ostatak "Gasprom". Naredne godine NIS je u zajedničku firmu "Jugorosgas" uveo finalnu tehničku dokumentaciju za izgradnju magistralnog gasovoda Pojate–Niš–Dimitrovgrad, čija je vrednost procenjena na 3,2 miliona dolara, s obavezom da se konačna cena dokumentacije odredi na osnovu konačne vrednosti izgradnje magistralnih gasovoda. Ali to se nikada nije desilo, jer je "Jugorosgas" 2003. godine samo vratio tehničku dokumentaciju NIS-u.

Kontinuitet moći: Mirko Marjanović, večni

Photo: Stock

Istovremeno, Marjanović je sproveo tihu izmenu Zakona o transportu i distribuciji gasa, koji je tada, po pravilu presedana, u suštini davao pravo Vladi da odobrava strane, to jest ruske koncesije na unutrašnjem jugoslovenskom tržištu. Već tada je svima bilo jasno da će u energetici Srbije dominantno mesto dobiti mešovite rusko-srpske firme, da se sprema "južni gasovod" za vezu sa Rusijom preko Bugarske i ko zna šta još. Kao kruna svega, prenosio je tada bugarsku štampu najbolji poznavalac naftno-gasne problematike, novinar Dimitrije Boarov, da Srbija ima šanse da se izbori za ruski naftovod, koji bi trebalo da omogući Rusiji zaobilaženje Bosfora i Dardanela, i izlazak na "topla mora" preko Srbije i Crne Gore (kod Bara).

Vreme DOS-a i Đinđićeve vlade

Nova Vlada Srbije, posle demokratskih promena, želela je da potpuno raščisti odnose u nabavci gasa od Rusije, što je rezultiralo time da je gas kupovan direktno od strane NIS-a, a ne preko posrednika. Međutim, te želje bilo je prilično teško realizovati s obzirom na snažan uticaj ljudi Miloševićeve ere, pre svega samog Marjanovića. Već je i Antić, koministar za energetiku i rudarstvo, najavio da PGT od 2001. neće više uvoziti gas za domaće tržište. Antić je krajem 2000. rekao da je na direktnim razgovorima u Moskvi jasno rečeno da Srbija neće prihvatati nikakve posrednike između "Gasproma" i NIS-a – to jest da se insistira da domaće javno preduzeće uvozi i distribuira gas u Srbiji. S tom argumentacijom Rusima je predočeno da provizija PGT-a "naoko" nije bila visoka, ali da su zarade bile bezobrazno velike. Pri tom, novim vlastima je smetalo što je PGT uvozio gas, uzimao proviziju, a nije brinuo što je gas ostajao neplaćen. Dugovi su se gomilali, pa je kumuliran dug osnovna prepreka za uspostavljanje novih odnosa. Gasa tada već u nekoliko navrata nije bilo dovoljno jer je PGT poslovao tako da je gas na unutrašnjem tržištu prodavao dva puta jeftinije od uvozne cene. Zato se o proviziji brinuo mali broj radnika PGT-a, a o dugovima je trebalo da brine država. No, Marjanović nije stigao da s nečim pokrije državne dugove za gas, pa su Rusi u više navrata zavrtali slavine.

Nakon povratka iz prve zvanične posete Moskvi, u februaru 2001. godine, premijer Srbije Zoran Đinđić je izjavio da će od 1. marta biti povećana isporuka ruskog gasa Jugoslaviji, a da je njegova delegacija za glavne ciljeve posete imala povećavanje isporuka ruskog gasa i dugoročnu privrednu saradnju dve zemlje. Đinđić je tada objasnio da su najveću teškoću u pregovorima sa Rusima imali zbog nagomilanih dugova, jer mnogi korisnici u Srbiji nisu redovno plaćali gas, a bilo je neophodno da se otplaćuje kredit koji je Marjanovićeva vlada uzela za otplatu duga Rusima. Međutim, kada je NIS preuzeo direktan uvoz gasa, iz strukture cene eliminisana je cena tranzita kroz Ukrajinu, a špediterske usluge, koje su do tada iznosile od 80 do 100 hiljada maraka mesečno, bile su nula, tvrdio je u avgustu 2001. Boško Samardžić, pomoćnik direktora "Naftagasa", dela NIS. U NIS-u su bili izračunali da je za prvih šest meseci 2001. godine ostvarena ušteda od oko 9,59 miliona američkih dolara što je zapravo bila zarada PGT-a kao posrednika.

Staklena imperija: Naftagas Novi Sad

Photo: Stock

Jako je ilustrativna i scena koju je Đinđić priredio Rusima kada su dugove za gas i naftu SRJ želeli da konvertuju u akcije Naftne industrije Srbije. Rusi su tokom 2001. godine tražili da se nespornih 269 miliona dolara i još spornih 60 miliona dolara za isporučeni gas zameni za akcije naših preduzeća i da već tada postanu (su)vlasnici domaće energetike. Neki načelni dogovor je odmah posle petog oktobra postigao Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ, kada je bio na razgovoru kod Putina. Ipak, premijer Đinđić je Moskvi prezentirao drugu opciju – da se srpski dug za gas prebije sa dugom koji bivši SSSR ima prema nama, što je tada iznosilo oko 500 miliona dolara. Ali, Rusi su ovo odbili i pravdali da je dug prema "Gaspromu" dug korporaciji sa međunarodnim kapitalom, a dug bivšeg SSSR-a je državni dug, pa kao nisu mogle da se mešaju babe i žabe.

Moć Mirka Marjanovića posle pada s vlasti

Paralelno s tim aktivnostima nove vlasti su u okviru različitih istraga zloupotreba Miloševićevog režima pokušavale da prikupe dokaze o zloupotrebama u nabavci ruskog gasa. Ispostaviće se da oko gomile navoda koji su pratili nabavku gasa iz Rusije za vreme Miloševića niko nikada neće odgovarati. U okviru istrage Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja Mirku Marjanoviću je blokiran račun u švajcarskoj banci, jer se sumnjalo da je na nezakonit način došao do tih sredstava. Na konferenciji za novinare tadašnji ministar finansija Božidar Đelić rekao je da se na osnovu dokumentacije koju su švajcarske vlasti dostavile Komisiji vidi da je Marjanović, u momentu zamrzavanja sredstava u UBS banci u Kjasu, blizu Lugana u Švajcarskoj, imao 1.212.949 švajcarskih franaka. Švajcarska banka je dostavila informaciju da je Mirko Marjanović 23. jula 1991. godine otvorio račun u UBS banci, u delu privatnog bankarstva, koje se bavi bogatim klijentima koji imaju više od milion švajcarskih franaka. Oni koji vode račun 23. marta 1995. godine anketirali su Marjanovića, koji je u to vreme bio predsednik Vlade Republike Srbije. On se, međutim, predstavio kao predstavnik i uvoznik firme BASF za Jugoslaviju, koja je inače veliki proizvođač hemikalija u Nemačkoj. Treba reći da je BASF inače već dvadeset godina najveći partner ruskog "Gasproma" u Nemačkoj, sa svojom ćerkom firmom "Vinteršal", koja će se prema nekim najavama uključiti u izgradnju Južnog toka.

Rade Terzić, nekadašnji beogradski okružni tužilac u Beogradu, potvrđuje danas da je dokumentacija stigla iz Švajcarske, ali kaže da 2003. godine, dok je on bio u tužilaštvu, nisu uspeli da optuže Marjanovića. Iako su postojale ozbiljne indicije za istragu oko zloupotreba u nabavci gasa, poslova preduzeća "Progres", ali i fudbalskog kluba Partizan, gde je Marjanović bio predsednik kluba, istraga je trajala sve do njegove smrti 2006. godine, ali optužnica nikada nije podignuta. Moć Mirka Marjanovića u odnosima sa Rusima bila je toliko velika i posle demokratskih promena da se često govorilo o tome da je "Gasprom" smanjio isporuke gasa Jugoslaviji na nagovor Marjanovića, a s obrazloženjem da nisu izmirena dugovanja. Kao posledica toga u Srbiji je posle 2000. godine bilo isključivano daljinsko grejanje. Marjanović je preminuo u februaru 2006. godine, kada je još uvek bio na čelu "Progresa" i "Progresgas trejdinga", a "Centrex" je već tada imao akcije "Jugorosgasa" baš od PGT-a.

UBS banka: 1,2 miliona švajcarskih franaka za "crne dane" Mirka Marjanovića

Photo: EPA/Walter Bieri

Nova vremena – novi dilovi i provizije

Nakon perioda "zamrznutih" odnosa između Srbije i "Gasproma" tokom kojeg ruska strana nije insistirala da se uvoz gasa u Srbiju realizuje preko neke "Gaspromove" ćerke, nije bilo ni ruskih predstavnika koji su Đinđićevu i Živkovićevu vladu podsećali kakve je dilove prethodno pravio Mirko Marjanović. Međutim, dolaskom koalicije koju je predvodio DSS, a koju je manjinski podržao SPS, novi-stari odnosi sa "Gaspromom" ponovo se uspostavljaju. Još kao predsednik Jugoslavije, Koštunica je navodno u više navrata posredovao kod ruske strane da Srbija uopšte od bratske Rusije dobije gas, koji će by the way svakako platiti, kao i dugove iz vremena Miloševića. Ta "opsednutost" u dokazivanju bliskosti sa Rusijom na kraju će rezultirati direktnom pogodbom, kršenjem Ustava, zakona i principa slobodnog tržišta, što će sve biti posledice Naftno-gasnog sporazuma, čiji je najvažniji autor bio Koštunica. U ekspozeu koji je podneo poslanicima pre nego što će prvi put postati premijer, Koštunica je najavio modernizaciju rafinerija, završetak izgradnje gasnih postrojenja, ali pre svega povećanje sopstvene proizvodnje nafte i gasa. Međutim, to se nikada neće desiti. Koštunica će umesto ovih prilično obećavajućih principa u domaćoj energetici, nakon odlaska sa vlasti, ostaviti Srbiju sa potpisanim sporazumom sa Rusima, kojim će im se pod veoma neracionalnim uslovima predati NIS, podzemno skladište gasa Banatski Dvor i buduća gasna infrastruktura. Tokom njegovog mandata počeće i prekomponovanje Naftne industrije Srbije, koje je na prvi pogled izgledalo logično, ali koje će biti priprema Rusima za što jednostavniju privatizaciju NIS-a.

Odmah po stupanju na dužnost predsednika Vlade Srbije, tačnije već u junu 2004. godine, Koštunica se u Moskvi sastaje sa Putinom, kada se nezvanično koncipiraju novi obrisi u politici prema ruskoj energetici, modeli budućih investicija samog "Gasproma" u Srbiji, ali i govori o potrebi značajnijeg prisustva ruskih kompanija na polju energetike u Srbiji. Iako će u delu javnosti tokom prvih godina neki kadrovi Koštuničinog kabineta nezvanično biti protiv saradnje sa Rusima, kao bivši šef kabineta Aleksandar Nikitović, zapravo Koštunica, odmah posle 5. oktobra 2000, zajedno sa preporukama koje je ostavio sam Milošević, preuzeće i saradnju sa Rusima, jer su upravo Putin i Koštunica mnogo pre toga dogovarali modele po kojima bi se srpski dugovi za gas pretvorili u akcije NIS-a, što je Đinđić sprečio. A paralelno s tim nastavljaju se i razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom, pre svega o restrukturiranju javnih preduzeća u Srbiji, kako bi se ona pripremila za privatizaciju, pa tako MMF nije hteo da odobri poslednju reviziju trogodišnjeg finansijskog aranžmana krajem 2005. sa Srbijom sve dok nije bilo jasno da NIS kreće u restrukturiranje.

To Russia with love: Nikitović i Koštunica (desno)

Photo: Beta

Stoga je krajem avgusta 2005. Skupština Srbije tankom većinom usvojila tzv. Zakon o NIS-u, kojim je čitava Naftna industrija Srbije podeljena na nekoliko nezavisnih jedinica. Po planu od 1. oktobra, tadašnjih deset jedinica NIS-a, koje su bile značajnije povezane, NIS će poslovati u tri dela: "Transnafta", javno preduzeće za transport nafte naftovodima i transport derivata nafte produktovodima, "Srbijagas", javno preduzeće za transport, skladištenje, distribuciju i trgovinu prirodnog gasa, i Akcionarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa Naftna industrija Srbije. Međutim, usvajanje zakona uopšte nije proteklo glatko, iako je DSS-ova većina pre toga imala stabilan broj poslanika, pa se u medijima čak govorilo o postojanju tzv. naftne krize, jer SDP Nebojše Čovića, koji je participirao u koaliciji, nije hteo da glasa za zakon, a podršku zakonu nije pružila ni opoziciona DS, pravdajući se time da vladajuća koalicija nema strategiju razvoja energetike. Tokom rasprave za usvajanje Zakona o NIS-u ministar energetike Radomir Naumov čvrsto je poslanicima obećao da će uprkos tome što se NIS sprema za privatizaciju država Srbija očuvati ključni udeo u budućem preduzeću, što se naravno neće desiti.

Samo restrukturiranje je, prema mišljenjima stručnjaka, imalo i dosta pozitivnih elemenata, iako je danas jasno da je pre svega sprovedeno kako bi se privatizacija NIS-a obavila što efikasnije, ali je za našu priču mnogo važnije zbog toga što je reorganizacija NIS-a poslužila kao sjajan alibi za propuste prilikom preuzimanja većinskog udela "Jugorosgasa" od strane "Gasproma".

Metamorfoza "Jugorosgasa" i pravna gimnastika

"Jugorosgas" je od osnivanja do 2005. godine mirovao sve do trenutka kada su Rusi rešili da ga aktiviraju i namerili se da preuzmu većinski udeo kupovinom akcija "Progresgas trejdinga" koji je u tom trenutku kontrolisao niko drugi do Mirko Marjanović. Bilo je onih koji su govorili da su nadležni namerno propustili da kupe ove akcije, ali i onih koji kažu da Marjanović nikada nije ni hteo da ih proda NIS-u, niti ih je ponudio, kao što je bio obavezan po pravu preče kupovine, već da je proradila ruska veza.

Prema dokumentima koji su tokom 2008. godine i kasnije dospeli u javnost vidi se da je u trouglu NIS, "Gasprom" i "Progresgas trejding" bilo prilično nelogičnih stvari i, što bi se reklo, pravne gimnastike koja ni boljim poznavaocima ekonomskog prava ne zvuči jednostavno. Stanje tzv. upisanih udela u "Jugorosgasu" 24. oktobra 2005. godine iznosilo je: "Gasprom" je imao 50 odsto kapitala, NIS 20 odsto, "Progres" 15 odsto, "Progresgas trejding" 10 odsto i Beobanka 5 odsto. Međutim, to nije značilo da su svi vlasnici i uplatili kapital koji je upisan – praktično niko od osnivača nije imao uplaćen pun iznos, pa je ukupan uplaćeni kapital preduzeća bio negde oko 30 odsto, što je bio rezultat prethodnih brojnih povećavanja kapitala. "Progres" je još 2002. godine istupio iz "Jugorosgasa" i svoj uplaćen osnivački ulog zajedno sa pripadajućim pravima preneo "Progresgas trejdingu", ostavljajući svoj upisan a "neuplaćeni osnivački kapital" neraspoređen među domaćim osnivačima, s obavezom da međusobne odnose po osnovu ovog prenosa regulišu ugovorom. To se malo kosilo sa pravnom logikom, jer upisani osnivački kapital podrazumeva i obavezu da bude i fizički uplaćen, što se nikada nije desilo.

U skladu sa nelogičnostima: NIS poklanjamo, Kosovo ne damo!

Photo: Dragan Kujundžić

Ipak, tom odlukom su prestala i sva osnivačka prava "Progresa" u "Jugorosgasu", pa i pravo da raspolaže upisanim a neuplaćenim osnivačkim ulogom, ali odmah te godine je i "Progresgas trejding" odlučio da istupi iz "Jugorosgasa", pa se tih 25 odsto kapitala nalazilo u nekom vakuumu. Beobanka je takođe pre 2002. godine donela odluku o istupanju iz "Jugorosgasa", pa je i njen upisani a neuplaćeni osnivački ulog bio na raspolaganju preostalim osnivačima "Jugorosgasa".

U skladu sa svim nelogičnostima u pogledu vlasništva nad "Jugorosgasom" u julu 2002. NIS je doneo odluku (broj 60/5-9) o povećanju osnivačkog uloga na 50 odsto, a zatim i odluku o odobrenju uplate učešća NIS "Energogasa" u osnivačkom ulogu izvođenjem radova. I ponovo za tri godine, 13. maja 2005. godine, NIS donosi odluku (broj 60/83-5, od 13. maja 2005) o smanjenju ukupno upisanog osnivačkog kapitala u "Jugorosgasu" i njegovo svođenje na ukupno uplaćeni osnivački kapital svih osnivača, kao i kupovini akcija "Progresgas trejdinga" i Beobanke radi dostizanja 50 odsto upisanog i uplaćenog osnivačkog kapitala NIS-a. Prema toj odluci, za sprovođenje je bio zadužen tadašnji direktor "Energogasa" Milutin Prodanović, a danas pomoćnik ministra rudarstva i energetike za gas, Škundrića, uprkos tome što dolazi iz DSS-a. Predsednik UO NIS-a je Milan Tomić, a direktor Željko Tomić. Prema uspostavljenim pravilima, ova odluka je proizvodila pravno dejstvo pod uslovom da ih "Gasprom" i Skupština "Jugorosgasa" potvrde. Ove tri odluke NIS-a nikada nisu sprovedene.

Prema dokumentaciji do koje je došao Balkan magazin, Aleksandar Medvedev, zamenik direktora "Gaseksporta" iz Moskve, 2. novembra 2005. godine lično je obavestio Tomića, direktora "Srbijagasa", da je "Gasprom" spreman da kupi 25 odsto akcija "Jugorosgasa" od PGT-a, kako bi realizovao niz projekata, kao što su izgradnja gasovoda Dimitrovgrad–Niš, opremanje podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Medvedev piše da će poslove raditi skupa sa kompanijom ćerkom "Bosfor gas" iz Turske, čiji su predstavnici u okviru delegacije "Gasproma" 15. septembra bili na sastanku sa Radomirom Naumovim, tadašnjim ministrom energetike, i Velimirom Ilićem, tadašnjim ministrom za kapitalne investicije. Zato u pismu napominje da "Gasprom" namerava da akcije u "Jugorosgasu" kupi preko kompanije grupe "Centrex – Central Energy and Gaz AG" Viena, Austria. Tomić 23. decembra 2005, uoči sednice "Jugorosgasa" 26. decembra, piše Medvedevu da je JP "Srbijagas" Novi Sad dostavio PGT-u nacrt ugovora o prodaji akcija, a u skladu s odlukom UO NIS-a, kao i da je informisao nadležne u Vladi Srbije o interesu "Gasproma" za kupovinu akcija PGT-a u "Jugorosgasu" i da očekuje njihov stav, ali da se Vlada Srbije nije oglasila.

Većinsko, a rusko: Nikitović i Koštunica

Photo: Stock

Međutim, tu treba imati u vidu da je upravo tokom januara i februara 2006. godine bilo velikih turbulencija baš zbog ove gasne gimnastike. Naime, 10. januara održava se sastanak najvišeg državnog vrha (Koštunica, Labus, Dinkić, Bubalo, Naumov) na kojem se donosi odluka o prihvatanju većinskog vlasništva "Gasproma" u "Jugorosgasu", ali i da se Medvedev pozove da kao predsednik Skupštine "Jugorosgasa" dođe u Beograd i vodi razgovore sa najvišim zvaničnicima srpske vlade o uslovima postavljenim u Memorandumu o sporazumevanju.

Nekoliko dana krajem 2005. ili početkom 2006. godine "Centrex" je kupio akcije PGT-a i postao vlasnik 25 odsto "Jugorosgasa". Prema informacijama koje je u javnost iznosila Zorana Mihajlović Milanović, nekadašnja savetnica za energetiku potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa, "Centrex" je do 25 odsto udela došao za 4,8 miliona dolara, koliko su bili uplaćeni udeli "Progresa" i "Progresgas trejdinga", što je bila fenomenalno povoljna cena. Ali postojao je i neki stari dug PGT-a "Gaspromu" koji je pretvoren u akcije "Centrexa". Međutim, taj novi akcionar u čiji se identitet i danas sumnja, jer je gotovo nemoguće potvrditi ko precizno predstavlja tu kompaniju, uskoro će profitirati daleko više. S obzirom na to da je "Jugorosgas" u 2008. ostvario dobit od preko dve milijarde dinara, ili 26,09 miliona evra, samo četvrtina te dobiti bila je 6,5 miliona evra.

Medvedev je došao u Srbiju krajem januara, i u odvojenim susretima sreo se sa predsednikom Tadićem, premijerom Koštunicom i potpredsednikom vlade Labusom, kada je u tom trouglu doneta odluka da se "Jugorosgas" prepusti "Gaspromu", ali da se zauzvrat dobiju iste one garancije koje će biti tražene prilikom privatizacije NIS-a. Da magistralni gasovod Južni tok prođe kroz Srbiju.

Medvedev je tada pompezno najavljivao investicije od oko dve milijarde dolara, ali danas se lepo vidi kako je ruska strana pitanje izgradnje gasovoda u nekoliko navrata iskoristila za dobijanje gasno-naftnih resursa. Ako ne date "Jugorosgas" nema Južnog toka, ako ne date posrednika nema Južnog toka, ako ne date NIS nema Južnog toka, ako ne date Banatski Dvor nema Južnog toka, ako ne Južni tok nema Južnog toka.

Tog trena počinje pravi sunovrat gasnog sektora u Srbiji, jer će ove odluke voditi tome da će "Jugorosgas" praktično postati sve ono što bi trebalo da bude "Srbijagas", dok će to javno preduzeće više da se bavi kupovinom domaćih gubitaša nego gasnim poslovima. Rusima će uskoro biti prepušteni gasovodi Niš–Dimitrovgrad i Niš–Pojate koji su strateški važni zbog Kosova i juga Srbije, dobiće pravo da gasifikuju čitavu južnu i istočnu Srbiju, da budu posrednici prilikom uvoza gasa, plus su posrednici za gas. Zato je čitava ova priča oko očiglednog netransparentnog preuzimanja akcija "Jugorosgasa" srž gasne afere u Srbiji, jer niko do sada za nju nije utvrdio individualnu odgovornost već je ona ostala između redova.

Tokom prošle godine aktuelni direktor JP "Srbijagasa" Dušan Bajatović je u više navrata potvrdio da se nekakva istraga o ovome vodila, ali ona po svoj prilici nije završena. On je više puta rekao da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala bila u "Srbijagasu" zbog eventualnih krivičnih dela koja su načinjena oko udela srpske strane u "Jugorosgasu" 2005. godine. UBPOK je preuzeo svu potrebnu dokumentaciju, ali Bajatović je rekao da nema informaciju da li je istraga formalno završena. Srpska strana je sigurno napravila poslovni propust, rekao je Bajatović, ali da li je bilo i eventualne zloupotrebe službenog položaja, to može da se utvrdi samo istragom. Ni to se, naravno, nije desilo, kao što se ništa nije desilo ni povodom toga što je skupštinski odbor za industriju krajem 2008. mesecima brujao o gasnoj mafiji, a potom se utišao.

*Poslednji nastavak teksta koji prenosimo sa prijateljskog sajta Republika objavićemo u sredu 16. februara 2011.