Nepristojne gasne ponude

Photo: EPA/Sergey Dolzhenko

Ovaj ogled ima za cilj da predstavi kratku hronologiju događaja vezanih za uspostavljanje kontrole ruskog energetskog giganta »Gasproma« nad gasno-naftnim resursima u Srbiji, sa posebnim akcentom na događaje od pre 2004. godine, kako bi se predstavljanjem kratke istorije odnosa podsetilo na to koje su ličnosti učestvovale u uspostavljanju ove dominacije. Analizom događaja, zvaničnih dokumenata i medijskih izvora i drugih prikupljenih materijala, obuhvaćeni su političko-ekonomski potezi vladajućih elita iz kojih se vide određene nepravilnosti u donošenju odluka na štetu interesa građana Srbije, a na korist ostvarivanja strateških geopolitičkih ciljeva »Gasproma« i Ruske Federacije. Na osnovu svega toga sa sigurnošću se može tvrditi da su određene političke blokove u Srbiji u odnosima sa »Gaspromom« vodili neki drugi interesi, a ne interesi građana, kao i da za ogroman broj indicija za pričinjene zloupotrebe niko nikada nije odgovarao

Dve godine od sklapanja naftno-gasnog sporazuma i potpune kapitulacije energetskog sektora Srbije ustupcima ruskom "Gaspromu" nema kraja, a od najavljene liberalizacije srpskog tržišta nafte i gasa nema ni govora. Građanima Srbije ne preostaje ništa drugo nego da od vlasti traže da priznaju propuste i da eventualnim redefinisanjem odnosa sa Rusima postignu bolju cenu gasa.

Da se srpsko-ruski odnosi odavno percepiraju emotivno može pokazati i činjenica da u Srbiji veliki broj publicista nije smatrao da bi trebalo javno da se oglasi i analizira ove odnose. Ukupan broj tekstova objavljenih u štampi i na internetu teško da se može i prebrojati. Prof. Miroslav Jovanović kaže da je srpski javni diskurs u 99 odsto slučajeva preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao "zaštitnici", odnosno u onu o Rusiji kao "izvorištu svih zala". I to je ono što je pogrešno, jer je time čitav problem relativizovan i postavljen u okvire ideologija, pa su tako jedni gurali "Gaspromu" u ruke kompletnu domaću energetiku, i ko zna šta još, a drugi vikali drž’te lopove i nećemo saradnju s okupatorom Putinom.

Ali problem je mnogo kompleksniji od te trivijalne dihotomije, jer direktno pogađa živote građana, i to ne u smislu ekonomskog patriotizma i odbrane apstraktnih nacionalnih interesa i resursa, već u smislu odbrane ekonomskih interesa građana. Retko ko je stvarno baratao faktima kada je branio jednu ili drugu tezu. Pored toga što je uvoz gasa najvažniji element spoljnotrgovinske razmene Srbije i Rusije i ujedno jedini trenutno nama dostupni izvor gasa, brojke ipak jasno govore da Srbija i danas plaća previsoku nabavnu cenu gasa. Ona prelazi 600 dolara po toni, uprkos ovim specijalnim vezama sa "Gaspromom". Na uvoz gasa iz Rusije samo 2009. godine potrošili smo preko 615 miliona dolara, što je bilo 31 odsto ukupnog uvoza iz te zemlje, dok je to 2005. godine bilo samo 345 miliona dolara. Drugim rečima, ako je prosečnom radniku danas potrebno duplo više vremena da bi platio potrošen gas, onda je država bila dužna da pronađe hitna alternativna rešenja u korišćenju energija, a ne da nas gura u još veću zavisnost, pod izgovorom razvoja i buduće sjajne zarade od nekakvih tranzitnih taksi.

Patriotski aranžman: 600 dolara po toni gasa

Photo: Stock

Upoređivanjem nabavnih cena ruskog gasa vidi se da ga Srbija nabavlja po najvišoj ceni u regionu, pa se postavlja logično pitanje kakvu bismo cenu plaćali da nismo u ovom tzv. povlašćenom odnosu sa Rusima. Jedno je ako odnose sa "Gaspromom" gledamo iz ugla rusofila, a drugo iz ugla rusofoba, ali ako pogledamo statistiku videćemo brojke koje ne lažu. Kao što ne lažu ni vlasnički udeli u zajedničkim preduzećima sa "Gaspromom", u kojima Srbija za razliku od ostalih, takođe energetski zavisnih zemalja, ima svuda manjinske udele – od "Jugorosgasa", NIS-a, Banatskog Dvora i Južnog toka.

Istorijska podela po posredniku

U tom smislu čitava dvadesetogodišnja istorija odnosa Srbija–"Gasprom" može da bude podeljena na nekoliko perioda koji se upravo mogu posmatrati kroz jedno te isto pitanje – postojanje posredničke firme za uvoz ruskog gasa. U prvim godinama uspostavljanja saradnje tokom kojih su postavljeni principi energetske zavisnosti, od 1992. do 2000. godine, uvoz ruskog gasa išao je preko posrednika "Progresgas trejding", mešovite firme "Progresa" i "Gasproma". Taj period bi se slikovito mogao označiti periodom Marjanović–Černomirdin, kada je gas nabavljan za proviziju od oko 1 odsto. Od 2000. pa sve do 2004. godine NIS je direktno uvozio gas od "Gasprom eksporta" u Rusiji i građani nisu plaćali nikakvu proviziju u ceni gasa. Taj period je obeležila politika premijera Zorana Đinđića, koji je posao sa gasom posmatrao prilično pragmatično. I na kraju treći period, koji traje od 2004. do danas, iako je tek od kraja 2006. godine ponovo uveden posrednik. To je ovog puta bila mešovita rusko-srpska firma "Jugorosgas", prvenstveno osnovana za izgradnju gasovoda, koja je počela da naplaćuje proviziju od oko 4 odsto. Tokom tog perioda "Gasprom" je potpuno formalizovao energetsku zavisnost Srbije i preuzeo gasno-naftne infrastrukture u Srbiji. Taj period označavaju Putin i Koštunica.

Nedostupnost i netransparentnost dokumenata

Značajan deo dokumentacije o odnosima Srbije i Rusije na planu saradnje u oblasti nafte i gasa ni posle toliko godina nije dostupan za javnost. Nemoguće je dobiti precizne informacije od državnih organa i javnih preduzeća o finansijskim aspektima poslovanja sa ruskom stranom. "Gaspromova" politika u gotovo svim zemljama uvoznicama ruskog gasa bila je zasnovana na principima zaključivanja "tajnih" međudržavnih sporazuma, kojima se definiše saradnja na minimum četvrt veka, pa ta netransparentnost ne treba nikoga da čudi. Sporazume su morali da "aminuju" politički subjekti, uvažavajući mnoge druge aspekte odnosa, pa je zato i logično što su često više poprimali karakter političkih a ne ekonomskih odluka. Ali u zavisnosti od potencijala zemlje i spremnosti onih koji pregovaraju da se izbore za što povoljniji položaj zavisi i cena koju će plaćati građani te zemlje.

Specijalisti za tajne međudržavne sporazume: Černomirdin, Marjanović, Milošević

Photo: Stock

Ova tajna priroda saradnje oduvek je bacala sumnju na to da su rusko-srpski predstavnici često razgovarali univerzalnim jezikom, jezikom korupcije. Ipak, nikada nijedan dokaz za te tvrdnje nije predstavljen, niti je bilo ko zvanično optužen, iako su se istrage vodile jednako i za Marjanovićev period, ali i za doba Koštunice. Možda je ta netransparentnost bila prisutna zbog snažne veze "Gasproma" i KGB-a, nekada moćne ruske obaveštajne službe. KGB je prestao da postoji kada je "Gasprom" rođen, a te strepnje su posebno bile pojačane od dolaska na vlast Vladimira Putina, bivšeg agenta te službe. Nije tajna da širok krug političara i tajkuna u Rusiji svoje korene ima u toj službi. Zato se i u mnogim evropskim zemljama pojavio strah od energetske zavisnosti i monopolizacije tržišta, ali i kao "gaspromofobija", jer su se poslovi ovog energetskog džina tokom devedesetih i kasnije prilično ubrzali i raširili, pa su se u prozapadnom svetu pojavile ozbiljne strepnje da će Rusi pod svoju ekonomsku čizmu staviti pola Evrope.

Energetika u službi političkih interesa

Međutim, treba otvoreno reći da Rusija nije prva zemlja koja je svoje energetske resurse stavila u službu političkih i ekonomskih interesa, jer su i EU i SAD često koristile energetiku kao svoj spoljnopolitički alat. Ipak, treba imati u vidu da su one dosta retko primoravale svoje neposredne susede na neke nepristojne ponude. Na kraju krajeva, najveći broj ratnih sukoba u XX veku vodio se baš zbog energetskih resursa. Ali, kako se Srbija uvek nekako pronađe u sukobu značajnih svetskih sila, postavlja se pitanje zašto predstavnici Srbije nisu vodili računa o interesima građana. Ovako, em smo se odrekli principa slobodnog tržišta, em smo svrstani u najnepovoljniju grupu zemalja koje gas plaćaju daleko iznad svetske cene.

Gasprom: Energetski resurs u službi političkih interesa

Photo: Stock

Prema analizi Kita Smita, Kremlj je godinama unazad sistematski gradio i negovao kulturu prijateljskih interesnih grupa, kako u zemljama bivšeg istočnog bloka, tako i zapadnoj Evropi, koje su imale značajne finansijske koristi od formalnih i neformalnih veza sa ruskim državnim energetskim kompanijama. Zbog toga su mnogi počeli da govore o ogromnom političkom riziku u smislu direktne zavisnosti od ruskog gasa. Tako su u Nemačkoj neki članovi SPD dobijali pozicije u ruskim kompanijama, pa je i sam Gerhard Šreder, nekadašnji nemački kancelar, danas predsednik Upravnog odbora Severnog toka zajedničke kompanije "Gasproma" i nemačkih firmi. Nekadašnji ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer takođe ima poziciju u "Gaspromu". U Italiji su poslanici odbijali da potvrde zajedničke poslove italijanske gasne kompanije "Eni" i "Gasproma", kada se saznalo da Berluskonijev prijatelj Bruno Mentasti-Granelli ima akcije kompanije "Central Energy Italian Gas Holding", koja treba da učestvuje u izgradnji Južnog toka. Veze italijanskog premijera Berluskonija nedavno je potvrdio i sajt Wikileaks, objavljivanjem depeša u kojima američke diplomate iznose tvrdnje da će Berluskoni profitirati od zajedničkog posla "Eni" i "Gasproma". Smit navodi primere direktne korupcije u Poljskoj, Austriji, Švedskoj, Finskoj i drugde, ali ono što je zajedničko građanima ovih zemalja jeste to da svi plaćaju daleko nižu uvoznu cenu gasa od građana u Srbiji.

"Gasprom" kao politička životinja

"Gasprom" nije gasna kompanija već je politički kolos koji se našao u poslu s gasom. On se ne ponaša kao deo biznisa ili normalna gasna kompanija. "Gasprom" je politička životinja koja živi zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji i sasvim je organizovana da očuva taj monopol", kaže Dejvid G. Viktor sa Univerziteta Stenford. Ali kako ispravno razumeti ovog globalnog privrednog giganta u kojem većinski kapital ima ruska država sa oko 50,002 odsto akcija. To vlasništvo podrazumeva Rusku državnu direkciju za imovinu sa 38,373 odsto akcija, kao i udele državnih ruskih kompanija "Rosneftgaz" od 10,74 odsto i »Rosgazifikatsiya« od 0,889 odsto. Ostali akcionari imaju manje udele. Zato su i današnji najvažniji predstavnici "Gasproma« ruski državnici i direktori. Predsednik Upravnog odbora je Viktor A. Zubkov, koji je i zamenik premijera Ruske Federacije, dok je izvršni direktor "Gasproma" Aleksej Miler, koji je i zamenik predsednika Upravnog odbora, dok se u Upravnom odboru "Gasproma" uvek nalazi još poneki ministar ekonomije i energetike.

Svoju pravu moć »Gasprom« duguje eksploataciji prirodnog gasa, čime se prevashodno bavi, ali se bavi i njegovom distribucijom i skladištenjem, prodajom na ruskom i globalnom tržištu, od čega godišnje ostvari prihod od preko 100 milijardi dolara. Samo u Rusiji "Gasprom" zapošljava preko 376 hiljada radnika, dok godišnje proizvede preko 550 milijardi kubika gasa.

"Gaspromovi" sinovi, ćerke i unučići

Međutim, najveće interesovanje, posebno stranih novinara, uvek je budila činjenica da i danas u okviru "Gasproma" posluje najmanje 180 povezanih ćerki kompanija širom sveta, koliko ih je izlistano na zvaničnom sajtu "Gasproma" www.gazprom.ru. "Gasprom" se prema tim informacijama, pored energetike, bavi i mnogim drugim industrijskim sektorima, uključujući finansije (Gazprombank), medije (Gasprom media) i avijaciju. Među 180 "Gaspromovih" podružnica nalaze se srpski "Jugorosgas" i "Progresgas trejding" i, naravno, Naftna industrija Srbije. NIS je zapravo deo sistema "Gaspromnjefta", firme koja se matično bavi proizvodnjom nafte, a takođe je deo "Gasprom" grupe. "Progresgas trejding" je takođe u sastavu "Gasproma" i to kao deo "Gasprom eksporta", koji je posebna firma za izvoz gasa iz Rusije, i "Gasprom komplektacije", koja je zasebna "Gasprom" firma za opremu. Formalni vlasnici "Jugorosgasa" iz sistema "Gasproma" su "Gasprom eksport", i "Central Me Energy & Gas Ag" iz Austrije, koja je deo "Centrex Europe Energy & Gas Ag", a ona u vlasništvu Gasprombank.

Sveto trojstvo: Gazprom, Gazprombanka i Bog

Photo: Stock

Samo iz ovih primera vidi se da je gotovo nemoguće ući u trag svim firmama "Gasproma", a time i zastupnicima njihovih interesa, iako je najveći broj ovih podružnica objavljen na zvaničnom sajtu. Nekadašnji novinar lista Novaya Gazeta Roman Šlejnov, a danas dopisnik Financial Timesa iz Moskve, bavio se istraživanjem poslovanja "Gasproma" za Scoop. On kaže da su poslednjih godina podaci o mreži "Gaspromovih" preduzeća širom sveta prilično dostupni, što nije bio slučaj za vreme od pre desetak godina. Međutim, ono što je primetio jeste to da je većina ljudi oko "Gasproma" u nekoj vezi sa premijerom Vladimirom Putinom.

"Progresgas trejding" – prethodnica "Jugorosgasa"

Istorija odnosa Srbija (Jugoslavija) – "Gasprom" kreće od vremena uspona Slobodana Miloševića. Nekoliko godina pre osnivanja danas mnogo poznatijeg "Jugorosgasa" osnovana je prva mešovita srpsko-ruska gasna kompanija "Progresgas trejding". Pre 19 godina, 26. marta 1992. godine, Mirko Marjanović, u svojstvu direktora »Progresa«, i njegov tada dugogodišnji prijatelj Viktor Černomirdin, kao direktor "Gasproma", osnovali su društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom "Progresgas trejding", s ukupnim kapitalom od 100 hiljada dolara. Formalni osnivači bili su "Gaseksport" sa ruske strane i "Progres" sa srpske, koji su na po pola razdelili udele u kompaniji i taj odnos učešća kapitala je uz manje modifikacije praktično održan do danas. Zajednička srpsko-ruska firma "Progresgas trejding" bila je osnovana za poslove posredovanja u nabavci ruskog gasa za tržište Savezne Republike Jugoslavije po principu barter aranžmana i tim poslom se bavila sve do kraja 2000. godine, kada joj je Đinđićeva vlada ukinula posrednički položaj.

Miloševićev čovek: Mirko Marjanović

Photo: Stock

Koliko su pozicije i uticaj ljudi koji su formirali ovu zajedničku kompaniju za trgovinu gasom bili važni govori činjenica da su osnivači vrlo brzo nakon toga postali premijeri vlada svojih zemalja. Černomirdin je dva meseca nakon osnivanja "Progresgas trejdinga" postao prvo zamenik predsednika Vlade Ruske Federacije zadužen za gorivo i energiju, da bi već u decembru te godine postao predsednik Vlade Ruske Federacije i na tom mestu se zadržao sve do 1998. godine. On je zapravo i pravi otac "Gasproma", koji je 1989. godine osnovao pretvarajući Ministarstvo za gasnu industriju u Državni gasni koncern "Gasprom". Mirko Marjanović, do tada glavni trgovac spoljnotrgovinske firme "Progres", postaće premijer Vlade Srbije u martu 1994. i takođe će imati dva mandata.

Baš na primeru PGT-a vidi se da su Rusi od prvog dana imali na umu da kroz vlasništvo nad firmama u stranim zemljama ostvaruju ličnu korist za svoje funkcionere. Posrednik u prodaji gasa morao je biti pod njihovom kontrolom, kako bi bili i prihodi, jer su kao i danas imali funkcije u srpskom preduzeću. Marjanović je, pored toga, napravio širi dil i sa ljudima iz Miloševićevog bližeg okruženja, pa je Šainovićevu podršku poslu platio time što je na čelo PGT-a postavio Toplicu Nedeljkovića, koji je do tada bio pomoćnik Šainovića u Ministarstvu energetike. Nedeljković će se dugo zadržati na tom mestu i postaće jedan od Marjanovićevih najbližih saradnika i kasnije će predstavljati PGT u "Jugorosgasu".

PGT je monopolom na uvoz ruskog gasa u tim godinama, kažu, ostvarivao godišnje oko 10 miliona dolara čistog profita, pošto je mogao NIS-u da naplaćuje veće troškove nego što su realni. Neke čak bez ikakve pravne osnove, kao što je tranzit gasa kroz Ukrajinu. Uvek je na deviznu osnovu primenjivao "crni kurs", tako da su ti troškovi bili veći za 4 do 5 puta, a sve su to plaćali potrošači gasa u Srbiji. Firma je uživala razne pogodnosti u dobijanju robnih kvota, u usmeravanju carine i sredstava Fonda za razvoj Srbije za plaćanje gasa, pa se zbog podrške režimu Miloševića nalazila i na crnoj listi. Međutim, ni danas nisu poznati finansijski aspekti poslovanja PGT-a za to vreme prve faze saradnje sa "Gaspromom". Činjenica je da su iza ove firme ostala dugovanja za ruski gas, zbog kojih su tokom 1999, a potom i prvih dana posle demokratskih promena Rusi pretili da će ukinuti isporuke gasa. Srboljub Ilić, koministar za energetiku u prelaznoj Vladi Srbije posle demokratskih promena 2000. godine, izjavio je tada da je iznos neizmirenog duga PGT-a prema Rusima 172 miliona dolara.

Miloševićeva propala investicija: Progres, sedište u Beogradu

Photo: Stock

Neki poznavaoci poslovanja "Gasproma" u zemljama van Rusije kažu da ova kompanija svoje ćerke firme često ostavi da "spavaju" pa ih zbog nekog aktuelnog posla aktivira. U Srbiji bi to moglo biti povezano sa raznim poslovima. Interesantno je da PGT i dalje regularno posluje u Srbiji, mada nije poznato kako ostvaruje prihode, ali udele sa ruske strane poseduju "Gasprom eksport" iz Moskve i "Gasprom komplektacija" sa po 25 odsto, dok je današnji vlasnik 50 odsto ove kompanije sa srpske strane JP "Srbijagas". Nedavno je postojala šansa da Srbija i u tom preduzeću izgubi kapital, ali su od strane "Srbijagasa" u tom primeru na vreme otkupljene akcije "Progresa". Međutim, direktor PGT-a je Vladimir Koldin, koji je takođe direktor "Jugorosgasa", i firma se i dalje formalno nalazi u "Progresovoj" zgradi u Zmaj Jovinoj 8 u Beogradu, gde zvanično radi osmoro zaposlenih.

Izgradnja gasovoda – sledeća faza

Posao osnivanja zajedničke kompanije PGT-a u Srbiji je najavio i početak ozbiljnije izgradnje gasne infrastrukture, bez koje uvoz gasa ne bi ni imao smisla. A kada je 1994. Marjanović izabran prvi put za "direktora" srpske vlade PGT je počeo čak da pravi planove za preuzimanje i gasifikaciju Srbije, iako je to bio posao "Nisgasa" i "Energogasa". Krajem 1989. godine tadašnji "Energogas", čiji je danas pravni sledbenik JP "Srbijagas", od strane Vlade Republike Srbije označen je za nosioca razvoja gasne privrede za deo Srbije južno od Save i Dunava. Izrađen je program gasifikacije Srbije koji je podrazumevao gasifikaciju, ali najviše šansi za izgradnju imali su potezi Niš–Dimitrovgrad i Niš–Pojate.

Međutim, tih godina Milošević je često u goste primao predstavnike ruskog "Gasproma", obično u društvu predstavnika "Progresa", direktora Mirka Marjanovića, i već tada se javljaju ideje da Rusi, pored prodaje gasa Srbiji, uđu u izgradnju magistralnih gasovoda. U septembru 1993. Milošević je najavio osnivanje konzorcijuma za izgradnju južnog kraka gasovoda kroz Srbiju. Tada je rečeno da je potpisan ugovor o izgradnji gasovoda vrednog 800 miliona dolara, a osnivači konzorcijuma trebalo je da budu mešovito rusko-srpsko preduzeće "Progresgas trejding", koje je glavni nosilac posla, zatim NIS, "Sartid" i Beobanka. U tadašnjem predsedničkom zanosu Milošević je izjavio da "izgradnja gasovoda počinje u trenutku koji predstavlja prekretnicu u rešavanju jugoslovenske krize", a zatim ponovo izjavio da "ovaj posao najavljuje početak kraja sankcija". Ovaj konzorcijum, obradovao nas je tada predsednik, trebalo je da predstavlja jezgro oko kojeg će se okupiti veliki broj srpskih i ruskih preduzeća iz oblasti građevinarstva, mašinogradnje, naftne industrije, trgovine i banaka. Sve u svemu, "Srbija ce moći da dobije sedam puta više gasa nego sada", a sasvim slučajno poduhvat je najavljen baš pred parlamentarne izbore u Srbiji. Međutim, ruska štampa je odmah objavila da nije potpisan ugovor nego tek "pismo o namerama". Ipak, sve to vodilo je osnivanju druge zajedničke rusko-srpske firme.

*Nastavak teksta koji prenosimo sa prijateljskog sajta Republika objavićemo u ponedeljak 14. februara 2011.